„Unutrašnjost“ autorke Tee Obreht: istraživanje tame koja se krije iza američkog sna

Jako uspešan prvi roman Tee Obreht, „Tigrova žena“, priča je o raskošnoj nadrealističkoj alegoriji. Ono oko čega se knjiga vrtela bio je dijalog mlade doktorke Natalije, i njenog dede pripovedača, dok su govorili o istoriji neimenovane balkanske države. Obreht je napustila Srbiju kao dete, kad je u Jugosloviji počeo rat i preselila se u SAD kao mlada žena, ali njena prva knjiga proizašala je iz tradicije evropskog magijskog realizma, uvrštavajući u naraciju narodne priče i priče o duhovima, predstavljajući fantastično i dirljivo, međugeneracijsko iskopavanje tla, gde se susreću lični i politički aspekti.

Šest godina kasnije, njen drugi roman je, naizgled, totalno drugačiji. Luri je siroče i primoran je da brine za sebe u opasnom periodu, na Divljem zapadu. Upao je u loše društvo i postao lopov, a zatim ubica. Za njim traga advokat, pa zato beži preko (ne još uvek) Sjedinjenih Američkih Država, sredinom 19. veka. Njegova priča je isprepletena sa pričom Nore Lark, suprugom farmera u Arizoni početkom 1890-ih, čiji je muž nestao u potrazi za vodom. Istorijski detalji su besprekorni, pejzaž sjajno oslikan; proza je ozbiljna, napisana iz muške perspektive, više podseća na Kormaka Makartija, nego sam Kormak Makarti. Ako je zapadnjačka priča ona koju Amerika priča o sebi, onda je ovo pokušaj da se napiše novo poglavlje u toj priči.

Ovo, međutim, nije samo priča o zapadu. Luri, Obrehtin heroj, sin je doseljenika Hadžiosmana Đurića iz Mostara. Luri je siroče, naučeno da pljačka grobove. Iskra najbolje istorijske fikcije se stvara kada se zamišljeni svet pomeša sa stvarnim; ovde, Obreht prelistava fascinantnu istoriju američkih trupa, kratkotrajni pokušaj vojske da zaposli kamile u sušnim oblastima jugozapada. Haj Džoli (tj. Hadži Ali), turski pripadnik sirijskog porekla, jedan od prvih jahača kamila zaposlenih u vojsci spada u niz likova koji su zaista postojali, ali su sada uključeni u izmišljeni Lurijev svet.

To što se Luri obraća svojoj kamili, Berk, u većem delu romana, nije ono što je čudno u ovoj knjizi. Dok ljudi oko Lurija umiru, on počinje da doživljava „taj čudan osećaj na ivici – ono za čim žudi“. Razumemo da je on na neki način opsednut duhovima onih koje ubija, a koji ga „vežu za tugu svih stvari koje nisu stigli da urade“. Nora, sve uverenija da se njen muž neće vratiti, otuđuje se od svojih sinova i umesto toga, razgovara sa svojom mrtvom ćerkom Evelin, koja je „utopljena“ kao beba. U isto vreme, Džozi, rođaka njenog supruga koji živi sa njima i lokalni medijum, organizuje seanse i komuncira sa mrtvima, koje ona naziva „drugim životom“.

Ovaj paranormalni element jako nas podseća na „Linkolna u Bardu“ Džordža Sondersa. Ne samo porozračnost vela koji razdvaja žive od mrtvih, već i karnevalski način na koji mrtvi izvode svoje poroke kroz žive ljude, humor i emocije, koji se spajaju u ovom predstavljanju zagrobnog života. Srž romana takođe podseća na drugi, nedavno objavljen roman autorke Sare Peri, pod nazivom „Melmoth“, koji ima sjajnu i jezivu gotičku priču, u kojoj se strahote istorije spajaju u jedan duh. Obrehtin roman na sličan način istražuje brutalnost i mrak koji vrebaju iza okvira američkog sna.

I ovde se dešava drugačija vrsta progona. Žak Derida smislio je termin „hauntology“ kako bi opisao sablasno prisustvo istorijskih tekstova u savremenoj literaturi. Ne možete ništa napisati a da se svesno ili nesvesno ne pozivate na prethodnike, a Obrehtova se zabavlja time. Postoje očigledne veze. Lurijev zakonodavac zove se Džon Berger, a Bergerov roman iz 2005. godine, „Here Is Where We Meet“ govori o proganjanju duhova, što pokazuje jasan uticaj. Ime Luri Mati uzeto je od Metija Rosua, glavnog junaka romana „Čovek zvani hrabrost“. Berk, kamila, dobila je ime po Edmundu, autoru teksta „Speech on the Conciliation of the Colonies“, koji je i danas  istinit i bitan, uprkos tome što je napisan u vreme o rata za nezavisnost. Ali ja se uporno vraćam Luriju, imenu koje je postalo poznato u remek-delu Džona Maksvela Kucija „Sramota“, koje govori o drugoj vrsti pograničnog života. „Sramota“ je bila sjajan odgovor u vreme sudbinskih preokreta, odbrana romana kao agenta političke promene. Poruka romana „Unutrašnjost“ podjednako je pravovremena, i predstavlja prekor izolacionističkoj američkoj politici, napisana sa elanom i srcem, u kojoj bi čak i bibliofob Donald Tramp uživao.

Autor: Aleks Preston
Izvor:theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić