„Uhvatiti ono što se ne može zadržati“: Intervju sa autorkom Beatris Kolin

Beatris Kolin je bivša novinarka koja je pisala o umetnosti i kulturi, autorka sedam romana, pet za odrasle i dva za decu. Takođe piše kratke priče i radio drame za BBC. Njen najnoviji roman, „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“ je smešten uglavnom u Pariz, u doba izgradnje Ajfelove kule, ali se radnja odvija i u Glazgovu, Edinbrugu i zapadnoj Africi. Roman prati razvoj veze između mlade škotske udovice i francuskog inženjera koji, uprkos klasnim ograničenjima i bogatstvu, uspevaju da se zaljube jedno u drugo. The „Library Journal“ dao mu je veličanstven prikaz i naglašava „ovaj neverovatno napisan, sanoviti istorijski roman biće zanimljiv velikom broju ljudi, uključujući i obožavaoce perioda bel epok.“ „Booklist piše“ „Pariz Beatris Kolin je grad slikara, ekscentrika, aristokrata, očajnih prostitutki, tajnih ljubavnika i veličanstvenih umetničkih vizija koje dobijaju oblik visoko iznad njih.“ Kolin je rođena u Londonu, odrasla u Škotskoj, a nekoliko godina je živela u Bruklinu. Sada živi u Glazgovu, gde predaje kreativno pisanje na Univerzitetu Stratklajd.

Kako i kada ste odlučili da ispričate priču, smeštenu u Parizu i Glazgovu krajem devetnaestog veka? I šta vam je najinteresantnije iz tog istorijskog perioda?

Bila sam u Parizu na odmoru – to je grad koji poznajem i volim – kada sam sagledala Ajfelovu kulu kao nikada do sad. Uvek sam je izbegavala, zato što ima mnogo turista i turističkih autobusa oko nje. Ali sam odjednom shvatila da nemam pojma ko ju je sagradio i zašto. Kada sam došla kući odlučila sam da pogledam i otkrila neverovatnu priču za koju sam pomislila da mogu da je iskoristim kao osnovu romana. Moje dve poslednje knjige tiču se na neki način rata, tako da sam želela da napišem nešto drugačije, roman sa fokusom na umetnost, arhitekturu, modu i kulturu. U ovoj knjizi se pominje i grad u kojem živim – Glazgov – koji se često koristi kao osnova za neki zločin. Ostaci slavnijeg viktorijanskog doba, međutim, još uvek postoje, a i arhitektura je divna.

Uglavnom počnem tako što na neki način nađem priču koju želim da ispričam ili iskoristim. Kula je bila simbol promene. Decenijama najveća zgrada na svetu, napravljena od materijala – čelika – koji se uglavnom koristio za pravljenje mostova. I dok je sve bilo uglavnom promenljivo i fluidno – svet umetnosti na primer – svidelo mi se što je sve u vezi Francuske iz tog doba bilo zasnovano na čvrstoj tradiciji. Upravo me je taj konflikt, staro protiv novog, zainteresovao.

Koliko je onoga što smo pročitali zasnovano na istorijskim činjenicama, a koliko toga je plod mašte? Na primer, Gistav Ajfel u ovom romanu igra sporednu ulogu, dok je glavni junak Emil Nugije, jedan od glavnih inženjera Ajfelove kule. Koliko je njegova priča, ispričana u ovoj knjizi, istorijski precizna, a koliko je čista fikcija? Šta vas je najviše iznenadilo u istraživanjima o izgradnji Ajfelove kule?

Materijal o Ajfelovoj kuli je prilično precizan. Ajfel je bio odlučan inženjer sa talentom za samopromociju. Počela sam da mu se divim i bilo mi je žao što je bio umešan u nesrećnu prevaru sa Panamskim kanalom koja ga je zamalo uništila. Emil Nugije je takođe zasnovan na stvarnoj osobi, ali za njega postoji mnogo manje arhivskog materijala. Imala sam nekoliko fotografija i znala sam da se nikada nije oženio, da je napustio Ajfelovu kompaniju kako bi osnovao svoju i da je bio uključen u konstrukciju mosta u Senegalu. Njegova fotografija prikazuje zgodnog, ozbiljnog čoveka koji izgleda kao da mu je um negde drugo. Izmislila sam njegovu prošlost, majku i fabriku stakla koju poseduju. Svidela mi se vizuelna veza između balona na vruć vazduh i duvanja stakla, mada nisam sigurna da će čitaoci to da povežu.

Mislim da je najzanimljiviji detalj u vezi sa kulom to što je ona neverovatno delo inženjerije. Svaki njen deo je rukom napravljen i onda pričvršćen na svoje mesto. Ništa nisam znala o inženjeriji pre nego što sam počela da istražujem za ovu knjigu, ali sada gajim samo poštovanje prema građevinskim inženjerima, posebno prema onima iz devetnaestog veka.

Sproveli ste veoma detaljna istraživanja kako biste ostvarili preciznost. Ne samo u detaljima o izgradnji Ajfelove kule, koji su vrlo interesantni, već ste i druge stvari pažljivo opisali, na primer, odeću Kat Volas – kakvu su žene tog doba nosile i kako su se osećale u njima, koliko dugo im je trebalo da se obuku i svuku. Koliko dugo ste radili na ovoj knjizi?

Provela sam dosta vremena gledajući žensku odeću iz tog perioda u muzejima i na internetu, ne samo haljine već i donji veš – koliko su slojeva nosile. Nikada nisam probala kostim iz tog perioda, ali mogu da zamislim kako je izgledalo – težina, neudobnost. Kao nekadašnji novinar moram da imam jasne činjenice, tako da proveravam sve što mogu, i tragam za pouzdanim izvorima. Takođe sam i više puta posetila Pariz – prednost! Trebalo je oko pet godina od prve beleške do izlaska knjige, koja je prošla kroz nekoliko nacrta.

Mislim da bi ovaj roman bio divan film. Da li ima nekih nagoveštaja na tu temu?

Volela bih da se to desi. Držim fige!

Na čemu sada radite, možete li da nam otkrijete?

Nije tajna – u pitanju je roman o ženi škotskog lovca na biljke na početku dvadesetog veka. Naučila sam dosta o biljkama i botanici, što je veoma zabavno!

Izvor: bonjourparis.com
Prevod: Miloš Vulikić