U Karakasu će uvek biti noć

Venecuela već čitavu deceniju živi u stanju akutne krize – restrikcije struje i vode, inflacija, zdravstvo u kolapsu, korupcija, bezvlašće, eskalirajući populizam, odliv stanovništva. Statistike o nebezbednosti, stopi ubistava i ekonomskom sunovratu pune stranice svetske štampe još od vremena vladavine Uga Ćavesa. U turobnoj realnosti države u kojoj su autoritarne vođe spremne da žrtvuju apsolutno sve ‒ od resursa do ljudskih života – zarad ličnih interesa i igara moći, odvija se i lična drama Adelaide Falkon, protagonistikinje romana Noć u Karakasu Karine Sains Borgo.



Gledajući tu glinastu rupu, pomislila sam na rečenicu Huana Gabrijela Vaskesa pročitanu u jednoj šlajfni teksta koji sam morala da ispravim pre nekoliko nedelja: „Čovek pripada mestu gde su sahranjeni njegovi mrtvi.“ Osmotrivši pokošenu travu oko njenog groba, shvatila sam da me moja jedina pokojnica vezuje za zemlju koja isteruje svoje ljude isto onako snažno kao što ih proždire. To nije bio narod, to je bila mašina za mlevenje mesa.

Priča počinje na groblju u Karakasu gde Adelaida Falkon sahranjuje svoju majku. Sasvim je sama, ako ne računamo grobare. Dok oni spuštaju kovčeg u zemlju, junakinja razmišlja o svemu što je prethodilo sahrani ‒ o bolnici bez medicinskih sredstava u kojoj se majka mučila do smrti, o nemogućnosti da nađe slobodnu kapelu, o problemima sa plaćanjem u državi u kojoj divlja inflacija. Tlo koje joj izmiče pod nogama pripada zemlji koja proždire svoju decu. Adelaidina priča istovremeno je i svedočanstvo o svetu u kom je odrasla, a koji nestaje pred njenim očima.

Stan u kom je živela njena majka i u kom su sva njena sećanja na detinjstvo zaposela je i opustošila grupa žena koje pod okriljem „revolucije“ pljačkaju i preprodaju stvari na crno. Adelaida pukim slučajem saznaje da je stan prve komšinice otključan. Ono što će tamo otkriti usmeriće njen život u neočekivanom pravcu. Svesna je da će morati da se dovija na nezamislive načine ne bi li preživela u neprilikama u kojima se našla. Na ulicama besne neredi, a među pobunjenicima Adelaida prepoznaje brata svoje najbolje prijateljice. Kroz njegov lik nam je dat pogled iz drugog ugla, ugla osobe koja je bila primorana da bira između priklanjanja „revolucionarima“ ili smrti. Njih dvoje uspevaju da se probiju do stana njene komšinice gde se kriju nekoliko dana, tokom kojih joj on govori o mučenju i izolaciji koju je preživeo. Adelaida u stanu pronalazi zahtev za španski pasoš i novac. Sledeći korak na koji se odlučuje odvešće je put novog života.

Noć u Karakasu je neverovatno živopisna. Jezik je neposredan i ubedljiv, eksplicitan u opisu nasilja koje je preplavilo ulice Venecuele. Iako možemo dovesti u pitanje moralnost ključnog čina kojim Adelaida uspeva da se otrgne nesrećnim okolnostima u kojima se našla, jasno je da ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere. Prvobitni naslov romana bio je Špankinjina kći, i on jeste aluzija na čin kojim je Adelaida preusmerila tok svog života. Međutim, naslov koji sada ima mnogo bolje evocira atmosferu romana koji se završava rečenicom: „U Karakasu će uvek biti noć.“

Ja sam bila svoja majka i svoje dete. Delo i milost beznađa. Tog dana rodila sam sebe. Donela sam sebe na ovaj svet stežući zube i ne osvrćući se. Kofer je bio poslednji napor. Uhvatila sam ga za ručke i pošla ka izlazu. – Prokleta zemljo: nikad me više nećeš videti – izustila sam tiho. Tog prepodneva, prvi put u životu, pobedila sam. Sa harpunom zarivenim u trbuh, ali pobedila sam. Čitavo more je operacioni sto gde oštar hirurški skalpel pori nas koji imamo smelosti da ga preplovimo.

Autor teksta: Ivana Veselinović