U gradu tokom leta

„Last summer in the city“, novootkriveni italijanski klasik iz sedamdesetih, pisan je u tradiciji velikih ostvarenja poput „La dolce vita“ i „La Grande Bellezza“. U maglovitoj, fluidnoj atmosferi Rima s druge polovine dvadesetog veka, Đanfranko Kaligarik pripoveda o ljubavi, gradu i letargiji, tako snoviđajno da ćete pomisliti da mesečarite kroz uličice opasane spomenicima, fontanama i grobljima iz drugih epoha.

Ovo je oda Rimu, besciljnim lutanjima, slava snazi tog drevnog grada, nepoznatim ulicama i kafeima pre nego turističkim mestima. Rim Đanfranka Kaligarika nije konkretno mesto, to je nemir koji on budi u čoveku. Njime se ne može hodati, razgledati ga kao kakvo turističko mesto. Da biste doživeli Rim morate njime da lelujate, lutate uskim i nepreglednim ulicama, pomalo se zagubite, ali nikako izgubite. Niko ovde nije iz Rima, a svi ga vole jer ga je tako lako mrzeti, taj nepraktičan, veličanstven grad i sam pomalo letargičan, živi na pređašnjoj slavi, ne mari za svoje žitelje.

Glavni junak ove priče je Leo Gacara. Još jedan nesrećni novinar koji lunja Rimom. Rođen i odrastao u Milanu, polazi za porivima svog dede koji je Slovenac iz Trsta, u potrazi za morem. Postoji neka žal za prošlim vremenima; na pitanje svoje dragane gde bi voleo da se rodi, on kaže u Austrougarskoj pre raspada monarhije, kao da želi da se vrati slovenskim korenima. Mrzeo je uvek svog oca koji je bio vojno lice i buržoasku porodicu koju je stvorio, grubu, bez poetičnog osećaja za njegovu slutnjama uzburkanu dušu. Nestalan i nagao, on odlazi u Rim u potrazi za ko zna čim.

Leo besciljno menja poslove, nema mira, ide od jednog praznog i propalog hotela do drugog, ima problem sa alkoholom. On dolazi u grad onda kada svi iz njega odlaze, leti kada je nesnosno sparno i sve liči na pakleni san. I tako, jednom prilikom, izlazi trezan i traži nekog ko bi ga pozvao na večeru. Već je pomalo pregladneo. Tako dospe na jednu salonsku večeru gde su svi kad je on stigao već jeli; aristokratski vlasnici stana praznim teoretisanjem zanimaju usta jer nikad nisu gladni, a on u kuhinji mažnjava sir i upoznaje prelepu Arijanu. Odavde pa nadalje počinje njihova ljubavna priča; žive zajedno u rustičnom ali šarmantnom stanu čiju ruiniranost – kao i emocije koje se između njih uskomešaju – oni pomalo obožavaju a pomalo i preziru. On pokušava da simulira boemski život, a ona je sklona uživanjima, frivolna kao i on. Njihova romansa je prvobitno lepršava, on pokušava da dopre do nje, ona na trenutke hladna i emotivno nedostupna, a onda strastvena.

Veza im prolazi nebrojene krahove, a ipak, tako načeta, istrajava kao i ovaj poetičan i kapriciozan grad. U jednom trenutku u krevetu Leo je odbija i preznojava se jer oseća da je ona kao ledeni breg. Stalno im se emocije mimoilaze; ona mu izjavljuje ljubav u prošlom vremenu. A onda kad ona bude živela sa drugim muškarcem on počinje da oseća da mu je ona bliža no ikada. Ima tu nečeg kao i u njegovom odnosu prema Rimu, hirovitog veličanja odsustva, nepoklapanja sa sadašnjim trenutkom i samim sobom, otuđenost od ljudi, istovremena čežnja i strah od drugoga, odbijanje i žudnja za bliskošću, mnogo paradoksa modernog života koji su tad tek u najavi.

Bitna odlika Leovog života je avanzo, u italijanskom ostatak, leftover, nešto neželjeno što postoji samo u tuđem vlasništvu. Takav je njegov život: prati ostatke okrnjenih sećanja svog dede, simulira neki raspusni luksuzni život, često živi po tuđim stanovima i skuplja mrvice tuđih života, čuva stanove svojih prijatelja koji su na letovanju i parazitira na njihovom braku koji se raspada. Druži se sa bogatim i ispraznim milionerom i skuplja njegove avanzo posle večera. Kaže da su to najbolje večere, one bez domaćina, i one koje ne platiš.

I on sam, kao i sorentinovski i felinijevski likovi, oseća se kao prežitak nekog drugog vremena, kao vrsta kao odumire, i sam avanzo. Svi su očajni, čak i ljudi koji rade u firmama i oponašaju neki ozbiljan život, po Leovom mišljenju, samo simuliraju ono što se od njih očekuje, ono što gledaju na filmovima i o čemu čitaju, druge tuđe živote. A svi su odavno prevaziđeni.

Nad njima se nadnosi Rim, nedruželjubiv, nezgrapan i drevan, ali jedini stvaran. I on ih krije, u njemu su svi zaštićeni, jer njega tako drevnog oduvek naseljavaju izumrle vrste. Rim je grad duhova koji se prave da su još živi, ljudi koji lelujaju kroz život, kojima je teško da se i za šta uhvate, sem za prastare spomenike i antičke statue, žive na slavi prohujalih vremena, oponašaju tuđe živote, dok i njihove emocije ne legnu među mermerne da usnu pravi život.

Autorka teksta: Nevena Milojević