U domenu psihologije: Kako prepoznati narcisa?

Narcisoidnost nije samo nešto što se pripisuje ljudima koji objavljuju selfije ili svoju omiljenu hranu na Fejsbuku. U pitanju je poremećaj ličnosti koji se dijagnostikuje, a ljudi koji pate od ovog poremećaja imaju pogrešnu predstavu o sebi i svojim vrednostima, ali i manjak empatije. Psiholog Ramani Durvasula savetuje nas kako možemo prepoznati narcisoidnu osobu i šta činiti ukoliko smo u emotivnoj vezi sa narcisom.



Doktorka Ramani Durvasula je licencirani klinički psiholog i profesor psihologije na Kalifornijskom državnom univerzitetu u Los Anđelesu gde je 2012. godine dobila priznanje za najboljeg profesora. Poremećaji ličnosti su centralni fokus Durvasulinog istraživanja i kliničke prakse. Ona radi sa muškarcima i ženama i daje im savete na koji način se mogu nositi sa ovim problemom kao partneri, zaposleni i roditelji.

Njena istraživanja citirana su u velikom broju publikacija, a samo neka od njih su se našla u Njujork Tajmsu, Čikago Tribjunu, Los Anđeles Tajmsu, Glamuru, Kosmopolitenu, Gardijanu i Mens Heltu. Ramani Durvasula objavila je brojne članke u časopisima, poglavlja knjigâ i naučne radove na skupovima specijalista. Njena poslednja knjiga je „Ostati ili otići?“.

Narcisoidnost je u današnje vreme postala reč koja se koristi za ljude koji objavljuju selfije na Instagramu ili koji moraju da objavljuju svoju svakodnevicu na Fejsbuku. Međutim, psiholozi kažu da je narcisoidni poremećaj ličnosti mnogo više od pukog samopouzdanja. Narcisoidnost može dovesti do emocionalnog i toksičnog okruženja. Smatram da veliki broj ljudi može da se poistoveti sa onim o čemu vi pišete – kako je to biti u lošoj i toksičnoj vezi. Međutim, vaša knjiga se bavi nečim što me je iznenadilo – na koji način se možemo nositi sa takvim vezama. Čini mi se kao da to radimo protiv sebe i svoje intuicije. Mislim da bi većina ljudi rekla da, ukoliko ste u vezi sa nekim ko je loš za vas, treba jednostavno da odete. Ali vi kažete da to nije uvek moguće. Da li sam u pravu?

Knjizi sam dala naslov „Ostati ili otići?“, jer bi bilo previše lako da sam je naslovila „Idi“. Međutim, činjenica je da odnosi nisu toliko jednostavni, zar ne? A kao psiholog morala sam da sagledam problem i iz drugačije perspektive, morala sam da imam saosećanja i da budem što više realistična. Ljudi u vezama ostaju zbog različitih motiva – novca, sigurnosti, straha da ne ostanu sami, kulture, religije, dece. Da se razumemo, ovaj spisak je mnogo duži, a svi ti razlozi su opravdani i veoma važni. Dakle, sve dok je osoba u toksičnoj vezi i ne oseća se da je spremna da ode, ja nisam želela da se one i dalje žrtvuju i da ostaju u vezi koja je propali slučaj. Ja sam želela da im pružim iskrena i delotvorna rešenja kako da se nose sa takvim oklonstima kako ne bi postale žrtve.

Ipak, psihološki termin „narcisoidnost“ često se u današnje vreme upotrebljava za osobe koje su okrenute sebi ili imaju veliko samopoštovanje. Znate o čemu pričam, o svim onim ljudima koji non-stop objavljuju sve na Fejsbuku ili Instagramu. Šta je zapravo narcisoidnost i kako je prepoznajete kod određene osobe ili, u ovom slučaju, i kod sebe?

Reč „narcisoidnost“ danas se olako upotrebljava. A sam poremećaj je strašno pogrešno shvaćen. Na narcisoidnost se gleda kao na poremećaj prevelikog samopoštovanja i grandioznosti. I da, to jesu neki od simptoma, međutim, narcisoidnost je poremećaj samopouzdanja. Ljudi koji su narcisoidni najčešće su najnesigurnije osobe u vašem okruženju, ali su oni uspostavili načine na koje će pokazati sve, ali ne i to da imaju problema sa samopoštovanjem. Štaviše, oni se u većini slučajeva čine kao najpouzdanije osobe, ali u tome i jeste suština ovog poremećaja.

Često kažem da postoje četiri noseća stuba narcisoidnog poremećaja. Nedostatak empatije, osećaj grandioznosti, neprestani utisak da su povlašćeni, i potreba da im se drugi ljudi dive i odobravaju njihove postupke. Sve navedeno je srž ovog poremećaja. A to je onda povezano sa nemogućnošću da se reguliše samopoštovanje – zbog toga oni uvek teže tome da ljudi iz neposrednog okruženja odobravaju njihove postupke. Takođe, narcisoidnost se često posmatra i kao poremećaj vezivanja – to je nemogućnost da uspostavite duboke, intimne i fatične veze sa drugim ljudskim bićem. Kada ste u vezi sa narcisoidnom ličnošću, često vam na početku takve veze bude lepo i zanimljivo, jer je za takve osobe sve u životu spektakl – oni su harizmatični, često imaju pametna zapažanja, šarmantni su i veoma privlačni. Međutim, tokom određenog vremena, iza te veštačke fasade srešćete se sa nedostatkom empatije i nerazumevanja, takve osobe najčešće ne znaju da slušaju, sklone su prevari i lažima. A sve to nije dobro za vezu koja bi trebalo da bude odnos dve osobe koje podržavaju jedna drugu. Takođe, činjenica je da uticaj narcisoidnog poremćaja ne stvara probleme samo u intimnim vezama. Vidimo to na svakom koraku. Narcisoidni roditelji, deca, braća i sestre, prijatelji, kolege na poslu i šefovi – ovaj poremećaj ima isti uticaj na sve odnose u našim životima. Međutim, najčešće se ispoljava tako što imate utisak da neko ne obraća pažnju na ono što pričate, osećate se nevažno, a neretko vas takve osobe neprestano kritikuju, i to se ponavlja iz dana u dan.

Najteža stvar kada ste u vezi sa narcisoidnom ličnošću jeste to što oni sve polažu u nadanja. Većina ljudi, pogotovo u intimnim vezama sa narcisima, ne mogu se osloniti ni na šta, osim na to da će jednog dana možda biti bolje. Uvek to nazivam sindromom „Lepotice i Zveri“. Zašto? Šta je Lepotica uradila? Ona je jednostavno plesala sa njim i volela ga nadajući se da će se jednog dana pretvoriti u princa. Mnogi ljudi su usvojili taj koncept i žive prema njemu, tešeći sebe da će ako nekoga dovoljno vole, ako stalno obigravaju oko voljene osobe, ako su dovoljno saosećajni ili lepi, ako su dovoljno ovo ili dovoljno ono, onda će ga zadovoljiti, a on će se iz besne zveri pretvoriti u princa. Međutim, to nikada neće biti dovoljno i smatram da je to pravi paradoks kada su u pitanju odnosi sa ljudima koji imaju narcisoidni poremećaj ličnosti.

Zato je u tim slučajevima važnije pitanje šta vam je činiti. Ukoliko već nikada to što činite nije dovoljno dobro, važno je da znate da treba da prestanete da se mučite trudeći se da takvoj osobi udovoljite. Svako ljudsko biće dolazi na ovaj svet kao sebi dovoljno, a tako bi trebalo i da živi svoj život. Zato to treba da bude premisa oko koje živite svoj život. U tom slučaju, ključna stvar je da vi upravljate svojim očekivanjima. Nikada ništa neće biti dovoljno dobro za narcisa, te je zato važno da vi budete najbolja verzija sebe zbog sebe, zbog svog postojanja, zbog svoje svrhe, da vaša očekivanja budu u ravni s tim. Ako taj način funkcioniše za osobu sa kojom ste – odlično. Ukoliko ne uspeva, vi svakako nećete biti osoba koja će zadovoljiti njegove potrebe šta god da uradite. To je zaista teško tražiti od ljudi, jer, opet, upravljanje očekivanjima često znači da morate odustati od nadanja. Ja, pak, na to gledam kao na vraćanje nade. Na određeni način, vi uspostavljate novi koncept očekivanja koji od vas ne traži da bez prestanka trčite u krug i da pokušavate da udovoljite jednoj osobi, već se on više tiče vas i saosećajnosti koju gajite prema sebi.

Međutim, mnogi ljudi ovo doživljavaju kao prazna obećanja za bolje sutra koje nikada neće doći, umesto da shvate da na ovaj način neće biti žrtve svojih očekivanja. Ima i onih koji kažu: „Osećam da moj život nije uzaludan. Hvala vam. Na ovaj način mogu da upravljam svojim očekivanjima.“ Kada uskladite svoja očekivanja, javlja se i potreba da se okružite ljudima koji će se prema vama odnositi sa poštovanjem i podržavati vas. Zato, ukoliko imate partnera koji vas ne sluša, ako vas nadređeni sabotira, ili imate prijatelja koji ne saoseća sa vama kada sa njim podelite lepe ili loše vesti, nemojte sa njima deliti privatne stvari. Ispričajte ih onim ljudima koji su zainteresovani i koji vas slušaju, onima koji su na „vašoj strani“, onima koji vas podržavaju. Mnogi ljudi iscrpljuju sebe pokušavajući da zadovolje osobu koju je nemoguće zadovoljiti. U tim situacijama, oni često zaboravljaju da u svojim životima već imaju ljude koji znaju da ih saslušaju, koji su saosećajni i koji su tu za njih.

Da li ste lečili osobe sa narcisoidnim poremećajem? Da li ih je moguće izlečiti i da li oni uopšte žele da budu izlečeni?

Pitanje da li je moguće izlečiti narcisoidni poremećaj veoma je kontroverzno područje u psihologiji. Ja sam svoje mišljenje o tome iznela, ali znam i druge psihologe koji se sa tim mišljenjem ne slažu, a čije poglede na ovaj problem uvek rado saslušam. Radila sam sa nekoliko klijenata koji su imali narcisistički poremećaj, patološki narcizam i veoma izražene narcisoidne osobine. Često lečenje ovog poremećaja posmatram kao kretanje glečera. Glečeri se pomeraju, ali su ta pomeranja relativno mala. Međutim, najviše uspeha sa klijentima kojima je dijagnostikovan narcisoidni poremećaj imamo kada je u pitanju njihovo ponašanje. Na primer, jedno od takvih ponašanja može biti to da osoba stalno kasni, što je pokazatelj nepoštovanja i nedostatka empatije za osobu koja vas čeka. Pa tako postoji nekoliko metoda ponašanja pomoću kojih osobama sa ovim poremećajem možemo ukazati da je znak nepoštovanja ukoliko kasni na dogovoreni sastanak i da je veoma važno da na sastanak dođe u dogovoreno vreme. Međutim, problem nastaje onda kada ta osoba dođe na vreme, ali i dalje ne pokazuje saosećanje. Naučiti odraslu osobu empatiji veoma je teško, iako će određeni specijalisti reći da tokom procesa psihoterapije i veze koje se uspostave između terapeuta i klijenta u nekim slučajevima, ukoliko je osoba koja se leči voljna, motivisana i ima mogućnost samospoznaje, mogu dovesti do vidljivih promena u njihovom ponašanju. To je malo verovatan scenario, jer je ključ svega samospoznaja, uvid u ponašanje, što bi značilo da bi osoba sa narcisoidnim poremećajem morala da dosegne dno da bi uvidela da nešto treba promeniti. Primeri za to su da vas supružnik napusti i povede decu sa sobom, gubitak posla, bankrot, gubitak kuće… često to moraju biti baš velike stvari i događaji u životu. Ali ja sam psiholog i često se u svom radu oslanjam na nadu, te zato verujem da svako ljudsko biće, bez obzira na to šta nam saopšti u ordinaciji ili kakva je ta osoba u interakciji sa drugim ljudima, od nas treba da dobije ono najbolje, verujem da zaslužuje saosećanje i empatiju. Na ovaj način postupam tokom svojih seansi, ali moram da kažem da promene koje vidim jesu minorne i da ljudi koji neretko najviše pate, čak iako na terapijama postižemo velike uspehe, najčešće veoma brzo u odnosima sa drugim ljudima nastave da se ponašaju kao i pre terapije.

Čini mi se da se veliki deo krivice pripisuje tehnologiji i porastu upotrebe društvenih mrežâ zbog načina na koje se ljudi upoznaju i komuniciraju. Kako znate da su društvene mreže protiv vas kada ste u potrazi za „pravom osobom“, a kada su one od koristi?

Društvene mreže su došle i one ne idu nikuda. Ja mogu neprestano da sedim ovde kao pisholog i da pričam kako su one koren svega lošeg što nas je zadesilo, činjenično stanje je da su one su ovde i da su novi način na koji mi komuniciramo.

Ono što one, pak, nisu jeste to da ne mogu biti zamena za istinski ljudski kontakt. Mi smo ljudska bića koja su „programirana“ tako da vole druga ljudska bića, ali u stvarnom svetu. Kako društvene mreže postaju zamena za ljudsku interakciju oči u oči, smatram da je osoba ograničena da zaista izgradi trodimenzionalni odnos sa drugim ljudskim bićem, odnos koji se zasniva na empatiji, poštovanju i zajedništvu. Na kraju krajeva, na ovome počivaju svi naši odnosi koji želimo da traju.

Društvene mreže pružaju tu mogućnost da upoznate ljude širom sveta. Zapravo, vi možete imati nekoga sa kim ćete se čuti tri puta na dan, a da je ta osoba iz Italije, Škotske ili iz neke slične zemlje. Nekada to nije bilo moguće. Međutim, to ne može biti vaš jedini način upoznavanja ljudi, i zato upozoravam ljude, pogotovu mlade ljude, da to ne može biti najpouzdanija varijanta komunikacije sa drugima. Da, aplikacija kao što je Tinder jeste zabavna, ali skrolovanje svakako nije nabolji način da upoznate osobu sa kojom biste želeli da provedete svoj život, imate decu i ostarite.

Dakle, na društvene mreže treba gledati kao na pomoćna sredstva za upoznavanje ljudi, ali kao na jedan od mnogih načina na koje su ljudi zaista upoznaju.

Drugo važno pitanje koje se nameće kada su društvene mreže u pitanju jeste i površnost odnosa. Društvene mreže su vizuelni sadržaj. Velika pažnja se posvećuje tome šta osoba radi ili kako ona izgleda. A mlade osobe su na to veoma osetljive. Dakle, jedan od stvarnih izazova je da, pošto društvene mreže i tehnologija i naši razni pametni uređaji prete da učine ljudske odnose površnijima i potru dubinu tih odnosa, svi mi – roditelji, ljudi koji ulaze u veze, nastavnici i mladi ljudi u svakom trenutu budu svesni da postajemo sve površniji uprkos ovim vizuelnim svetovima. I da budemo svesni da u većini slučajeva kada vidimo ljude kojima dobro ide u tim svetovima ili su najuspešniji u onome čime se bave neretko naginju prema tim površnostima. Takve stvari su zanimljive dok ste sa nekim u fazi zabavljanja i dok ne pravite ozbiljnije planove, međutim, važno je da se zapitate da li je to osoba sa kojom želite da provedete ostatak svog života.

Savesnost i prisutnost su možda i najvažnije stvari u svim odnosima zato što je neophodno da u svakom trenutku imate na umu do kojih interakcija vam je stalo. Sve je u tome da prigrabite taj dodatni trenutak, tu malu pauzu, da budete svesni uključivanja i uklapanja u svet svog partnera, njegovih potreba i stremljenja i na koji način nešto možete uraditi zajedno. U društvu u kom smo zaokupljeni imejlovima koji nam mogu stizati tokom celog dana, gde nas zvonjava telefona neprestano odvraća od važnih stvari, i gde je važno da stalno budemo dostupni, posvećenost zaista zahteva jednu novu vrstu discipline. To znači da u svakom trenutku morate imati kontrolu u svojim rukama i morate biti spremni da napravite dodatni i svesni napor i da kažete: „Samo što sam došao kući. Sada ću ostaviti sve po strani i posvetiću svoje vreme ovoj osobi do koje mi je stalno, umesto što ću u svoj dom pustiti demone koji me prate na poslu.“ Tako je lako zaboraviti da živimo svoj život, da se posvetimo ljudima koje volimo kada u našem džepu nešto tokom celog dana vibrira.

Autor: Odri Hamilton
Izvor: apa.org
Prevod: Nataša Đuričić Marković