U četiri oka: Igor Marojević: „Kod nas je transparentno zavlačenje i zaglupljivanje“

Poetiku Igora Marojevića su profesionalni znalci književnosti nazvali krtim realizmom, posle su mu prišivali i digitalni realizam, ali ti epiteti nisu niti mogu biti jedina odrednica njegove borbe sa belim papirom, niti ona neupitni imenilac Marojevićevog zavidnog opusa.

Svega tu ima, ali ostavimo kritičarima da na tome zarađuju svoje parče hleba. Marojević je ovde kao enciklopedija ili „nosač zvuka i slike“ sumorne realnosti nekoliko ovdašnjih generacija koje je propustio kroz filter svoje umetničke fantazmagorije koju je ponekad i hipertrofirao, ali najčešće za tim i nije bilo potrebe.

Ovo su najbolji delovi iz njegovog najnovijeg intervjua, objavljenog u Blicu.

Srž tvoje književne politike su ljudi i naše aktuelno vreme. Jesi li tu sve rekao i kakav je rezultat tog tvog književnog poniranja u nedođije naše stvarnosti?

Neki me pitaju kako ja mogu katkad da pišem te „savremene beogradske“, a katkad istorijske romane. Ali naprosto: kad pišem o bilo čemu, ja pišem o savremenosti. Na primer, obrada teme zelenaško-bjelaškog rata u romanu „Žega“ prilično reflektuje sadašnje političke odnose. Moderni istoriografski roman govori uvek o sadašnjosti. Takođe, primera radi, danas imamo taj medijski haos i javašluk koji je takođe postojao tokom Drugog svetskog rata, što sam obradio u romanu „Šnit“. Postoji i jedna razlika, u korist ideološki ostrašćenijih novina iz tog vremena. Koliko god bile ostrašćene, one su bar na nekoliko strana donosile i nešto suvislo, nekoliko stranica proze, a u današnjim novinama jedva da možeš naći književnu kritiku od 1.800 karaktera sa proredom.

Negde si rekao kako ohrabruješ čitaoce na individualizam. Ne činiš ili im medveđu uslugu u svetu gde se sve kolektivizuje. Možda se tvoj čitalac osamljuje, ali da li se individualizuje?

Bitna je razlika između individualizma i solipsizma. Istinski individualci imaju svest o neizbežnoj pripadnosti društvenoj zajednici. Pokušavam da ohrabrim čitaoca da nastoji da ostane svoj uprkos ugroženosti agresivnim kolektivom i to je tema skoro svih mojih knjiga. S druge strane, naravno da mu činim medveđu uslugu u praktičnom smislu, pošto čovečanstvo ide ka kvantifikaciji i prodaji svega, mnogi nasedaju na nuspojave digitalizacijom, a tek ćemo se o jadu zabaviti sa veštačkom inteligencijom.

Negde si napomenuo da je sve više impotentnih muškaraca, a da je ljubav najbolji lek za impotenciju. Je li?

Mislim da jeste, a moj roman „Parter“ je tome posvećen. Uprošteno govoreći, njegov glavni junak je impotentan dok ne nađe ljubav. U ime neke interpretacije srpstva u poslednjih trideset godina su izgubljena četiri i po rata, što je jako loše. Ja sam bio antiratno opredeljen, ali osećam deo neke krivice u smislu da ako odem u Sarajevo, ja ću zbog nečega biti tolerantniji nego što bih bio u Beogradu, jer znam kakve su grozne greške između 1992. i 1995. urađene s ove strane. Naravno da su počinjene i s one druge, ali mislim da se problem prvo mora locirati kod sebe, kod svojih sugrađana i sunarodnika. Osim toga, posle ratnih poraza postoji onaj ekonomski, koji nije lokalnog nego svetskog karaktera. Poražene su mnogo jače, moćnije i značajnije države nego što je naša i to muškarca u jednom mačističkom društvu vodi u nesolventnost i, samim tim, nesigurnost: u ovu ili onu vrstu impotencije. Čitao sam po raznim novinama da se procenat impotentnih muškaraca u Srbiji, zavisno od merila, kreće između 33 i 66 odsto.

U romanu „Žega“ konstatuješ da „ljubav je jedva moguća, sreća nije moguća“.

Ljubav jeste moguća, ali je teško ostvarljiva. Moguće je zadovoljstvo, a sreća, u smislu trenutka, ne mislim da je izvodljiva kao trajno stanje. Ne znam koliko bi čovek koji bi neprekidno bio srećan uopšte mogao biti svestan te sreće. Za te teško dostižne vrednosti, kao što su ljubav, supstancijalno zadovoljstvo, i retki trenuci sreće, treba se boriti. U stvari, sve je to borba za individualizam, samo iz drugog rakursa.

Tvoj omiljeni junak je Žilijen Sorel. Šta nađe u tom Stendalovom nesrećniku?

On je tipični čovek 21. veka, a Stendal ga je u romanu „Crveno i crno“ intuirao u 19. veku. Sorel traga za ljubavlju i koristi, rođen je u siromašnoj porodici a beskrajno je ambiciozan ali i impulsivan i hipersenzitivan. I današnji čovek je duboko podeljen između nekih krajnjih instanci svoje ličnosti, što Stendal još onomad vrlo plastično odslikava na Žilijenu.

Dugo si boravio u Barseloni, čak imaš i španske papire. Šta te je vratilo ovde?

Počeo sam tamo da gubim srpski jezik i u jednom trenutku sam spoznao da na kraju više neću moći da pišem ni na španskom ni na srpskom, koji sam bio počeo da gubim, dok mi se kastiljanski nikad do kraja ne bi primio. Za razliku od drame gde se za potrebe dijaloga još i možeš dovijati osluškujući ulični govor, iole ambiciozan roman iziskuje savršeno znanje jezika. Naravno, osim jezičkog problema kao presudnog za povratak, bilo je i nekih pobočnih razloga. Da li je to bila pogrešna odluka, ne znam, ali se ne kajem, bez obzira koliko pisanje bilo materijalno neisplativa ili tek relativno isplativa rabota.

Rešio si da se ponovo baviš muzikom, imao si bend „Stvarno kvarno“... Sada najavljuješ album sa, kako kažeš, kvazipoltronskim naslovom „Da se ne zameri“. Šta ti znači i šta se novo može reći posle Štulića?

Ne bih ga uzimao kao međaša za bavljenje muzikom u 21. veku, on se nešto i nije bavio devedesetim godinama prošlog stoleća, ja sam se dohvatio balkanskih nacionalizama iz te i kasnije dve decenije koji su i dalje megausijani i pored svih ranijih mirovnih paktova i paketa, pomirbenih i integrativnih projekata... "Da se ne zameri" je album gde polovinu materijala čine na prvi pogled antisrpske, antihrvatske, anticrnogorske i antimuslimanske pesme, kao refleks na politički diskurs u balkanskim tranzicionim i posttranzicionim društvima. Naslovna sintagma ploče s jedne strane reflektuje narodsku poštapalicu „nemoj što zamjerit’“, a s druge skromno oslikava sokratovsku ironijsku poziciju iz kakve se onaj što pita i koji sam sebe pita pravi da ne zna o čemu govori. Iza mene je stala najbolja domaća alternativna izdavačka kuća „Metropolis“, što je, pred sam izlazak albuma, više nego dovoljno.

Šta si radio na albumu, sem što si pevao?

Napisao sam i komponovao sve pesme koje su nastajale od sredine osamdesetih. Odsvirao sam bas i ritam gitaru i nekoliko solaža, a i koji aranžman načinio. U onom što nisam mogao da postignem pomogli su mi producent i aranžer Milan Milosavljević Burda, Krle Jovanović iz „Generacije 5“, moj prijatelj Nenad Pejović Peja iz „Kanda Kodže i Nebojše“ i gitarista Vanja Orlandić, inače kum. Ništa nisam kalkulisao, meni je sve ovo prosto došlo da uradim, bez obzira što time možda ugrožavam sopstveni poziv. Neko će reći, vidi ga čovek je pisac, šta ovo sad radi, šta svaštari. […]

Pre dva dana si se vratio iz posete Crnoj Gori. Na šta ti to tamo sve liči?

Mogao sam biti crnogorski državljanin po poreklu, ali mi je srpsko državljanstvo pripalo rođenjem u Vojvodini, a i izabrao sam ga i ne bih ga menjao. Gledam da se ne bavim previše tamošnjom politikom jer živim ovde, ali mi ne pada baš lako činjenica da je Crna Gora država u kojoj nikada vlast nije smenjena na demokratski način, već ili ubistvom gospodara ili državnom kapitulacijom ili pučem. To je jako nezdravo i mislim da tamošnji osvešćeni ljudi mnogo više pate nego ovi ovde. U Srbiji su bar postavljeni neki preddemokratski potencijali, Crna Gora ni do toga nije stigla. To je poražavajuće za svakog mislećeg čoveka tamo.

Delimično si i odgovorio na šta liči Srbija. Imaš li šta da dodaš?

Zanimljivo je kako Vučićeva vlast preslikava Đukanovićev model - elementima svemoćne porodice i pojedinaca koji mogu da nekažnjeno ubijaju, manje-više transparentnom kupovinom glasova što je jedina stvar u skladu sa proklamovanom transparentnošću. Drugim rečima, proklamovana transparentnost najviše se sprovodi u oblasti zavlačenja, izluđivanja i zaglupljivanja čeljadi. Devedesetih su se ljudi prodavali partijama za stan, posao, sinekuru - što ne opravdavam - ali danas se sve više njih u obe zemlje, a posebno kod nas, prodaje za puku nadu da će dobiti nešto.

Napisao si dve knjige o Beograđankama. Jesi li siguran da si ih dobro razumeo?

Žena se nikad ne može razumeti do kraja. To su osobe znatno hormonalnije i intuitivnije od muškaraca. Potrudio sam se da ih razumem koliko god mogu, pošto jedino pozitivno što sam ovde video kad sam se vratio iz Španije, video sam u ženama. One su jače od muškaraca, što nije ni čudo posle ovih ratnih poraza i ekonomskog sunovrata. Međutim, kad pričamo o mom književnom opusu, pričamo o nečemu što još nije dovršeno. Ako govorimo o mojim bitnijim knjigama, one su delovi dva petoknjižja: jedno je Etnofikcija, drugo Beogradsko petoknjižje i tek kad ih oba završim, moći će se znati šta sam ja to uradio, pa i koliko sam verno pisao o ženama. Moj poslednji roman iz Beogradskog petoknjižja „Tuđine“ uskoro izlazi u Laguni a u narednim godinama ću završiti i „Etnofikciju“. Do tada ni sam ne mogu da do kraja kažem o čemu sam to pisao.

Autor:  Ranko Pivljanin
Izvor: Blic