Laguna - Bukmarker - U čast Handkeovog 80. rođendana – odlomak iz romana „Gubitak slike“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

U čast Handkeovog 80. rođendana – odlomak iz romana „Gubitak slike“

Na današnji dan pre 80 godina rođen je Peter Handke. Ovim povodom donosimo odlomak iz njegovog romana „Gubitak slike“, koji još nije objavljen na srpskom, a koji se ubraja u Handkeova najbolja ostvarenja. Na prevodu „Gubitka slike“, koji će u Srbiji Laguna objaviti naredne godine, radi Žarko Radaković, čijom ljubaznošću i donosimo ovaj odlomak, uz belešku o romanu.

Reč prevodioca: Žarko Radaković

Da li je roman danas moguć; i kako ga pisati i čitati? Pitanje koje postavlja autor knjige „Gubitak slike“, Peter Handke: u podnaslovu ovog dela (od dobrih sedamsto šezdeset stranica) stavlja on žanrovsku odrednicu roman, ispisanu kurzivom; upravo se time uključuje u „rasprave“ o dimenzijama i mogućnostima pisanja i čitanja romana danas. Do tada, a ni posle toga, Handke nije, čak ni u svom opsežnom proznom delu „Moja godina u ničijoj uvali“ (od dobrih 1.000 stranica), nigde naznačio da je u njegovim narativnim knjigama reč o romanima. Bile su to uvek – rečima autora – „bajke“, ili „pripovesti“, „žurnali“, „beleške“, ili „povesti“. Sklon sam da ih vidim i kao „protokole“ autorovih putovanja širom zemaljske kugle... Dakako se Handke za života kretao svuda. Ali nikada kao puki turista ili avanturista. Uvek su piščeva odlaženja nekuda u „spoljašnji svet“ bila pokrenuta nečim u piščevoj „unutrašnjosti“  – upečatljivim doživljajem, ubedljivim dešavanjem, primarno piščevim „čistim osećanjem“. Nisu li se tako odvijala česta  piščeva odlaženja u rodnu Austriju (pisac živi u Parizu), pa u očevu Nemačku, pa u zemlju predaka Sloveniju, konačno i u Srbiju (identitetsku alternativu?), pa na mitska putešestvija Francuskom.

Možda su ipak najmarkatnija Handkeova putovanja: u Španiju, zemlju lične utopije, verskog preispitivanja, sopstvenog preobražavanja, bitke za ličnu emancipaciju, i poprište lične „gerile“, pobune protiv svake hipokrizije savremenog društva i svega suvišnog i opasnog po prirodu i današnje ljudstvo. Dok su putovanja Srbijom Handkeu najčešće bila „pasivno posmatračka“, dakle, „obrazovna“, „izviđačka“, „studijska“, nakon njih je autor dolazio do značajnih saznanja o ustrojstvu današnjeg sveta – putovanja u Španiju su ovom piscu bila uistinu „lomna“, uz sve provokacije, sudare sa nedaćama, upuštanja i u najškakljivije „avanture“, u kretanje otporaša, ratničko manevrisanje i razvijanje strategije.

Za ovog je autora Španija i zemlja brojnih nelogičnosti, niza neusaglašenosti, mnogo toga negativnog u današnjim društvima; dakle, neka vrsta prototipa i idealne slike svega danas: ratova, hladnoće, laži, horora, strasti, ljubavi, nežnosti, gubitka slika kao arhiva opažanja i doživljavanja sveta. Utoliko je Španija i polje odlučne bitke za održavanje sebe...

Takva je Španija i u kretanjima  junakinje „Gubitka slike“, junakinje Handkeovog jedinog „romana“: žene, emancipovane, svesne svega, pa i svojih nemoći pred svim strahotama i nelogičnostima sveta. Pisac ovde nedvosmisleno asocira i na donkihotovski princip poimanja sveta, pa i na pikarski roman Servantesa, jednog od svojih najvećih uzora...

Ono što mi se u ovom „romanu“ čini posebno znamenitim jeste sažimanje najrazličitijih koordinata piščevog književnog kosmosa, ovde već potpuno i definitivno izgrađenog. Na stranicama „Gubitka slike“, „pikarskih protokola“ kretanja žene, šire se dimenzije i probijaju granice geopolitičkih utvrđenih prostranstava. Pisac se tu lako kreće, „prebacujući“ se s jednog dela kontinenta na drugi, na sebi svojstven način, maštovito, diskretno, a i te kako uočljivo. Tako se usred Segovije junakinja zadesi u mestu Nuevo Bazar; postoji li de fakto u Španiji to mesto kao grad?; na Balkanu postoji Novi Pazar.

Odlomak koji donosimo ovde tematizuje boravak junakinje (moćnice, bankarke, koja se povlači iz kompetitivnog društva, i prelazi na gerilsku borbu za sve što je danas ugroženo, pa i kontra gubljenju slika) u tom „utopijskom mestu“, u kojem se sučeljava niz vidova savremenosti.

Nuevo Bazar (Novi Pazar?) jeste „paralaksa“ u našoj knjizi, u kojoj se prelama sve pređašnje i potonje... Evo kraćeg odlomka: 

Dolazak u Nuevo Bazar

Piše: Peter Handke
Predveče se pojačao saobraćaj na carreteri. Nije se samo iz oba pravca broj vozila umnožio. I sa prethodno praznih polja, iz stepa i polupustinja, dolazila su, krivudajući, vozila; manje traktori a više kamioni; mnogi prekriveni sličnim, kao zemlja sivo-žutim, lepršajućim ceradama maskirnih boja; povremeno i konvoji tenkova i oklopnih vozila, kao da se vraćaju s vojnih vežbi; ali isto toliko i običnih automobila, ne samo pogodnih za vožnju makadamskim putem; i mnogo malih brzih automobila, pre za gradsku vožnju, čudno je doskakutavalo iz besputne savane.

I sva ta vozila su se uvlačila u niz na gotovo kao pod konac pravoj cesti, većina u pravcu juga, kao i njena „santana“. I dalje, nijedno selo na vidiku, o gradu da i ne govorimo. Lepa stara Segovija se u najboljem slučaju naslućivala u izmaglici iznad naizgled beskrajne visoravni, tamo na istoku, u podnožju Sijere de Gvadarama (koja nije bila njen cilj); planina je, sve do prilično duboko dole, bila bela – što je značilo da bi nešto viša Sijera de Gredos bila još belja? Ili je to belo dolazilo delom i od stenovitih masiva u daljini obasjanih suncem?

A onda, isto tako iznenada, i avioni na nebu, sasvim nisko; nikakva sportska ili privatna mašina, nego tamni, teški, trbušasti, četvoro-propelerni bombarderi; suknuli su sa juga, ujedno kao odmah tu sa tla; približavajući se leteli su još niže, potom usporavali, gotovo do brzine konvoja vozila pod njima; a onda, gotovo okomito oborenih nosivih krila, zaokretali su linijom luka za sletanje, u širokim elipsama, na koji to aerodrom(?), sudeći po oznakama pravaca pored puta, na aerodrom kod „Nuove Segovije“ (?); migoljili su se pogledu; i pored brujanja kao pri sletanju, brzo su leteli jedan za drugim nad tom prostranom nenaseljenom visijom na povratku u svoju bazu, jedan bombarder kljunom tik uz rep drugom; svaki je proizvodio isti šum, nešto između brujanja, tutnjanja, krčanja i hrkanja; bio je to manevar koji se, za razliku od onoga u slučaju tenkova, morao dovesti u vezu sa ratom.

I sada pucanje vetrobrana na njenom vozilu, kao jednostavno od buke; srča u vozilu, i po njoj; u okviru napred više ni parčeta stakla. A onda znak „deviación“, zaobilaznica. Da li je moguće? Usred te ogromne, gotovo jednolične visoravni, ne računajući povremeno stenovite grebenove, najedanput „suženje“?: cesta kao tesan prolaz kroz stenoviti greben, iz daljine gotovo neprimetan, a izbliza jasno viši od svih drugih i neuporedivo duži, preprečujući sve zemljište poput prirodne barijere, prohodan samo na jednom useku koji je za put bio dodatno produbljen u „tesnac“, ili „estrecho“, kao Gibraltarski tesnac između Sredozemlja i Atlantika.

I cesta je tu, između ta dva zida od stena, uistinu postala uža. Jedva da su se dva vozila mogla mimoići. Jedan teretnjak je prolazio dok je drugo vozilo iz suprotnog pravca čekalo. Pešak bi, ne samo sada u predvečernjem saobraćaju, morao da se priljubi uz stenu i istanji (ako je tako nešto uopšte bilo moguće). „Estrecho del Nuevo Bazar“, Tesnac Nuevo Bazar, tako se, prema oznaci, zvao taj prolaz. A nalazio se, opet prema oznaci, već više od hiljadu metara iznad nivoa mora. Prema tome je meseta, visoravan, od početka njene vožnje naizgled savršeno horizontalna, neprimetno postala viša za četiristo metara.

Neposredno posle prolaza tesnacom, nakon cordillerea, sledila je i zaobilaznica; cesta, carretera, bila je blokirana čeličnim preprekama, poznatim gotovo samo još iz nekadašnjih ratnih filmova i starih nedeljnih filmskih žurnala; između njih spirale od bodljikave žice. Oznaka „Avila – Sijera de Gredos“ debelim linijama prekrižena, jedva još čitljiva, dodatno neraspoznatljiva zbog tragova od nabacanog katrana i rupa od metaka. Te oznake mesta, posle strelice za skretanje zaobilaznicom, nisu se više javljale, samo još jedna: „Nuevo Bazar“, fluorescentna tabla, ne samo zbog tamnožutog predvečernjeg sunca.

Ovaj tesnac joj je bio poznat s mnogih putovanja. Pa i naselje „El Nuevo Bazar“ postojalo je vekovima. Tamo je prenoćila, u jednom od mnogih novih hotela. I pored toga, u toj koloni vozila na zaobilaznici, njoj ipak poznatoj, koja se vukla gotovo samo još brzinom koračanja, nije više znala gde se nalazi. Da li je i prošli put tu posle tesnaca u tom predelu postojao ovaj ogromni usek ili rovača? Da li je ona bila na pravom putu? Da li je to uopšte bio put? Sa svim tim vozilima, jednim za drugim, branik uz branik, jednim pored drugog, tik uz retrovizor, i pri stalnom truckanju, kuckanju kamenja odozdo, dizanju prašine, proletanju čičkova, stepske trave, divljih pčela, ponekim i stršljenom – šta, usred zime? – čak ni to nije više bilo izvesno.

Onda trenutak u kojem se nije više pitala: „Gde sam ja to?“, nego: „Gde je to tu?“ Oblast na koju ona još nikad nije naišla. Kao da se ta, s vremenom ipak poznata zemlja preobrazila u nešto suštinski drugačije. Kao da je bila okrenuta naglavačke; prevrnuta, izokrenuta. Kao da ova zemlja, sa sve tim plavim nebom i ozelenelim mestima (oranicama zasejanim u zimu), konačno i nije više bila „ovde“, nego gde? na svom antipodu?, na nepoznatoj zvezdi? Kao da se ta oblast tu, i pored bronzano svetlucavih mesta na površini vode i ljuljanja pojedinačnih šipkovih grmova – na njihovim granama nalik na lukove iznad kapija malene čaure plodova zračile su spram večernjeg neba purpurnocrvenu boju – nije, na kraju, mogla nazivati ni „zemlja“; „provincija“?: ne ni tako; „oblast“?: još manje; „teren“?: suviše bezazleno; „pod lošom zvezdom“: preterano.

Pa ipak, kao da se, kroz oblak po oblak prašine, a ipak slobodno dišući, stupalo u neku po život opasnu atmosferu, koja je upravo izmicala tlo pod nogama; koja te je bacala ili gutala i obarala u podzemlje zvano „Nigde“, u bezimeno.

Uvek iznova ona bi se tako, često samo pri skretanju, zadesila u nekoj vrsti bele mrlje. I to joj je onda, najpre posle onog udarca u glavu (doslovce), činilo dobro. I sada? „Ne znam“, rekla je sama sebi. „Ko zna.“ I nadalje, obrt po obrt točka preko i pored tog puta, pa ni posle natpisa visoko gore, ništa od najavljenog „Nuevog Bazara“, nikakvog poseda ili usamljenog imanja, čak ni poljske šupe. Zato pak bilbordi, gusto jedan uz drugi, a zatim niotkuda široki, glatko popločani trotoari za pešake kojima niko nije išao, onda deonica koja je u međuvremenu osetno postala prepoznatljiva ulica, na svakom pojedinačnom rasvetnom stubu brojke s temperaturom vazduha, nenadano različite ne samo zbog sunca i senki, baš kao i brojke na elektronskim časovnicima koji su se između naizmenično pojavljivali. Onda svetlost reflektora, sa stadiona? Više sunaca sjajnijih od našeg uobičajenog sunca; ono je na zalasku.

Konačno, između reklamnih tabli – na kojima su često ne samo slike predmeta ponuđenih na prodaju nego i kuća, jahta, automobil, kompletna bašta, kapija dvorca, u originalu, okačeni na štanglama, moguće ih je odmah odneti na točkovima (i kapiju, čak i baštu) – malen, kao zaboravljen znak: ipak još jedno skretanje: „Avila – Sijera de Gredos“, možda poslednje. I ta oznakica nije bila precrtana niti premazana crnom bojom, bila je netaknuta; a cesta, iako uska, prozračna od praznine, vodila je krivinom u pravcu kojim je žena i htela. Jedan od vrhova Sijere već se uzdizao nad kupom na horizontu. Ipak, i ona je ostala, sa svima ostalima, na skretanju za Nuevo Bazar.

Otresla je sa sebe komade stakla. Da li je to bio metak? Navukla je krov automobila; sa zalaskom sunca u udolini u visiji je zahladnelo. Našminkala se: mogla je to da radi dok je vozila – uvek pravo, brzinom koraka, zastajući često pred mnoštvom semafora, kojih je bilo premda nije bilo raskrsnica, i inače bez ikakvih oznaka naselja. Skupila je kosu i svezala je u čvor. Uzela je begremovu granu koja je upala u njeno vozilo pošto se staklo razbilo, odlomila s nje bodlju po bodlju i zadenula granu ukoso kroz čvor u kosi. Povezala se prozrinom belom maramom, čije su joj ivice delom prekrile oči. Uključila je radio i podesila talasnu dužinu navedenu na usputnim stubovima koji su u međuvremenu s večeri svetleli, i koji su jedan od drugog bili udaljeni za obrt točka; za razliku od brojki za temperaturu vazduha i tačno vreme, brojke za radio-stanice bile su svaki put iste.

Bila je upozorena na Nuevo Bazar. Na više strana joj je rečeno da se mesto u poslednje vreme promenilo (a ta upozorenja nisu imala nikakve veze s trenutnim glasinama o ratu); nije to više bilo dobro mesto. Tako piše autor najnovijeg turističkog vodiča – kome se, istina, nije moglo verovati, baš kao ni većini mnogobrojnih savetnika i davalaca korisnih predloga za bilo koju tako zabačenu oblast na svetu: „Nuevo Bazar, mešavina Andore, Palerma i Tirane. Svakog jutra se uklanja dvanaest kamiona piljevine natopljene krvlju. Svakodnevno raste brdo gašenog kreča ispred grada koji i ne zaslužuje ime ’ciudad’, nego je postao ubilačka zona, pa je i u narodu poznat još samo kao ’La Zona’, a ne više kao Nuevo Bazar.“

Ipak, na radiju sada ni reči o tome. Dugo su se smenjivale kratke lokalne vesti, a u njima se radilo samo o vremenu, vodostaju, cenama u pijačnoj hali, o tome kada počinju bioskopske predstave i bogosluženja. Tek na kraju se začula reč „rat“, odnosno demanti: „nema rata“; vode se, navodno, samo pojedinačne borbe, tamo daleko u planinama na jugu. I tek sasvim na kraju vesti, ali zato i neko duže vreme, svakih nekoliko dužina vozila, ponavljano: „Rat!“ – ali negde drugde, i ne samo u jednoj zemlji – u Africi; ne kao glasine o sporadičnim okršajima s planinskim plemenom u Sijeri, ili o međusobnim okršajima ljudi iz plemena?, ne, taj „rat“ bio je vest iz sveta: i oboje spikera Radija Nuevo Bazar, muškarac i žena, oboje jasno veoma mladi, bili su ipak tako osetno predani svom poslu u reskoj igri pitanja, odgovora i izveštavanja o tom realnom, na svim stranama priznatom ratu. Rat tamo u Africi – uopšte ne tako mnogo udaljenoj od Sijere – bio je taj posao; to je bilo nešto; tamo su se stvari dešavale; a šta činite vi ovde, šta mi mladi radimo ovde, u ovoj zabiti?

Pritom su ta dva spikera pričala samo ono što se pričalo u području zahvaćenom ratom u Africi. „Priča se“, to je u njihovim vestima o ratu bila fraza koja se posle svake rečenice ponavljala, i kako se išlo dalje, svaki put o masovnom umiranju i masovnom uništavanju, već je to važilo i za dokazano; „priča se“, to je o tome rečeno u vezi s ratom: tako i nikako drugačije; nemoguće je sumnjati; „bez ikakve sumnje“ – tako po pravilu glasi rezime vesti; ne „navodno“ ili „pretpostavlja se“, kao u slučaju „neodređenih glasina“ sa Sijere: to nije dolazilo u obzir.

I vrhunac nespornosti bio je kad se tome koji „priča“ još pridoda status svedoka („neko mu ga je dodelio“?, reporter?, sam rat?): „po pričanju svedoka...“ – veća istina nije bila spoznatljiva. I takvo izveštavanje, kruna svih dokaza, moglo je da ide samo podruku sa užasnim?, da li su pričanje i užas bili nerazdvojivi, i to ne samo u vestima? nego i u knjigama?, ili oduvek?, zar pričati bez horora nije pričanje?, nije stizalo do ušiju?, nije se, više?, čulo?, nije to bilo to? Pričanje-i-rat-i-užas: samo je to bilo to?

Napomena: Početak jedanaestog poglavlja romana „Gubitak slike“ Petera Handkea, čiji će srpski prevod 2023. objaviti izdavačka kuća Laguna. (Ž. R.)

Izvor: RTS
Foto: Gorupdebesanez / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
goranu petroviću uručena nagrada beogradski pobednik  laguna knjige Goranu Petroviću uručena nagrada „Beogradski pobednik“
27.01.2023.
Na svečanosti u Biblioteci grada Beograda 26. januara 2023. književniku Goranu Petroviću uručena je nagrada „Beogradski pobednik“ za roman „Papir“. Nagradu je uručila direktorka Biblioteke grad...
više
istorijat tropa batler je ubica kada je batler postao glavni krivac  laguna knjige Istorijat tropa „batler je ubica“: kada je batler postao glavni krivac?
27.01.2023.
Ukoliko volite da čitate krimiće ili gledate filmove u kojima se razrešava misterija ubistva, sigurno ste čuli za frazu „batler je ubica“. Ona obično pobuđuje sliku batlera koji neprimetno juri po izo...
više
junas junason postigao sam uspeh zato što širim nadu laguna knjige Junas Junason: Postigao sam uspeh zato što širim nadu
27.01.2023.
Švedski autor Junas Junason govori o svom prvencu i tome zašto treba da se smejemo – i izlazimo kroz prozor – češće. Vaši romani prikazuju ekscentrične protagoniste upetljane u nevero...
više
bojan ljubenović moderna deca u ćopićevskom svetu odrastanja laguna knjige Bojan Ljubenović: Moderna deca u ćopićevskom svetu odrastanja
27.01.2023.
Dugogodišnji aforističar Novosti, poznati naš satiričar i pisac Bojan Ljubenović, autor velikog broja knjiga za decu ali i bestselera za odrasle čitaoce poput romana „Da je bolje, ne bi valjalo“ ili p...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.