Istaknuta kao osnovni motiv oko kojeg se formira i vrti radnja, ogrlica od dvanaest kamenčića nije samo misteriozni predmet iz zaostavštine, nego se postepeno pretvara u niz kraćih priča koje tako nanizane čine od romana „
Tvoj sam“ kompaktnu celinu – doduše, povremeno prekinutu ponekom limenkom.
Da li je
Mirjana Bobić Mojsilović imala na umu da čitaocima poruči kako se njen roman može pročitati dok se natenane ispije nekoliko limenki – to je manje važno, a mnogo je bitnije na koji je način spisateljica dočarala kako jedno književno delo može biti lična i eksplicitna poruka određenoj osobi, pa i latentna osveta nad onim kome je dotično delo namenjeno.
Stvorivši novu fikciju u već postojećoj fikciji, Mirjana Bobić Mojsilović pomalo se poigrala zakonitostima romaneskne forme, ali uz jasno razgraničenje šta kojoj fikciji pripada i uz jasne naznake koliko je unutrašnja fikcija zapravo fiktivna u odnosu na spoljašnju.
I koliko god da se čitaocu javi zamisao da je i spoljašnja fikcija potpuna izmišljotina, ali sa skrivenom porukom – a s obzirom na to da se unutrašnja fikcija ionako smatra proizvoljnom izmišljotinom u svrsi osvete – to je samo još jedan kamenčić koji će učvrstiti i ulepšati ogrlicu.
Isprekidan ne samo limenkama, nego i kratkim opisima svih dvanaest kamenčića, roman daje priliku i samom čitaocu da se prepozna u jednom od sastavnih delova ogrlice, a pošto je Mirjana Bobić Mojsilović u tim opisima dotakla i istorijski, i etimološki, i mitološki kontekst, pa i sujevreje koje je nezaobilazno uz svaki od tih kamenčića, roman se tako proteže bez bilo kakvih prostornih i vremenskih granica, vodeći čitaoce do raznih egzotičnih gradova i do drevnih kultura i epoha.
Ne samo pripovedna forma, nego se u ovom slučaju i naslov pokazuje kao višeslojan i podložan poigravanjima, jer iako je sastavljen od svega dve reči u gramatičkoj jednini, upravo se u tome krije mnogo dublje značenje, ali i želja onoga ko to izgovara da jednina ostane kao konstanta, a da se ne pretvori u izraz:
tvoji smo.
Uprkos tome, priče koje se kriju iza svakog od dvanaest kamenčića kao da neprestano forsiraju množinu, i to upravo zahvaljujući onome ko ima najviše interesa da bude jedini kome će iskaz iz naslova biti svojstven kao takav, u jednini.
Međutim, dozvolivši da njegova jednina postane tuđa množina, fiktivni tvorac fiktivnog romana time je stavio do znanja onome kome treba da, ako i nije bilo množine, a ono je bilo dvojine, pa je i ova dvostrukost samo jedna od mnogih na kojima opstaje roman „Tvoj sam“, jer da se sve zadržalo na jednini iz naslova, ne bi bilo ni fikcije ni fiktivne fikcije, ni fiktivnog autora ni fiktivnog čitaoca.
Najzad, bez tih dvojstava i umnoženih jednina i jedinki, koja su pritom verovale da su bile jedine, ne bi bilo ni stvarnih čitalaca, koji su i sami, iz stranice u stranicu, sve više deo tog niza koji je otpočeo fiktivni autor fiktivnog romana, nastavili brojni živopisni likovi iz fiktivne fikcije, a dovršio fiktivni čitalac – koji je mnogo više od toga, što će možda poželeti i stvarni čitalac za sebe, da bude nešto više od običnog posmatrača.
Ne prestajući da iznenađuje sa svakim narednim kamenčićem i limenkom, Mirjana Bobić Mojsilović nije iskušavala samo stroge književne forme stavljajući ih pred novim izazovima i metamorfozama, nego je iskušavala i same čitaoce, čikajući ih da pronađu sebe u nekoj od priča o kamenčićima – a ako ne tu, možda će se pronaći u nekoj opasci o limenkama i prepoznati sebe kako čitaju upravo ovu knjigu koja je pred njima.
Autor: Dušan Milijić