Tri minuta sa Hansom Roslingom će vam promeniti pogled na svet

Hans Rosling je znao da ne treba da beži od muškaraca koji zamahuju mačetama. „Rizik je veći ako bežite, nego ako se s njima suočite“, kaže on. Tako je, 1989. godine, kada je suočen sa ljutim mafijašem, u laboratoriji koju je otvorio na terenu, u sadašnjoj Demokratskoj Republici Kongo, Rosling pokušao da izgleda smireno. „Pomislio sam: 'Treba da iskoristim resurse koje imam, a i dobar sam u razgovoru' “.

Rosling, lekar i epidemiolog, iz ranca je izvadio pregršt fotografija ljudi iz različitih delova Afrike, koje je osakatio konzo, neizlečiva bolest koja je zahvatila mnoge u ovoj zajednici. Pomoću prevodioca je objasnio da veruje da zna uzrok i da želi da ispita krv ljudi koji tu žive, kako bi bio siguran. Nekoliko minuta nakon njegove demonstracije, jedna starica je istupila i obratila se publici u znak podrške istraživanju. Nakon što su agresivniji pripadnici mafije prestali da zamahuju mačetama, zasukao je rukave. Većina ga je pratila. „Sve se može postići kada razgovarate sa ljudima, slušate ih, i razmenjujete misli sa intelektualnom elitom zajednice“, kaže Rosling.

I dalje pokušava da uticajne ljude naoruža činjenicama. Postao je savetnik od poverenja i istinogovornik liderima Ujedinjenih nacija, vodećim milijarderima, poput vlasnika Fejsbuka, Marka Zakerberga i političarima, uključujući Ala Gora. Čak je i Fidel Kastro tražio savet od ovog vitkog Šveđanina sa naočarima. Zbog video predavanja o globalnom zdravlju i ekonomiji, Rosling je dostigao status slavne ličnosti, a časopisi Tajm i Forin Polisi svrstali su ga među 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Melinda Gejts iz fondacije Bil i Melinda Gejts kaže: „Imati Hansa Roslinga kao učitelja, jedno je od najvećih priznanja na svetu.“

Ali među svojim kolegama naučnicima, Rosling je manje popularan. Njegova priznanja ne uključuju uobičajene akademske prekretnice, poput masovnih subvencija ili publikacija u najpoznatijim časopisima. Umesto da generiše podatke, Rosling je protekle dve decenije proveo istražujući podatke koje su prikupili drugi. Iznosi činjenice za koje smatra da mnogim akademicima nisu važne i tvrdi da istraživači nisu upoznati sa zdravljem i bogatstvom širom sveta. To je opasno. „Kampusi su prepuni ljudi koji se zalažu za stvari koje ne razumeju“, kaže on.

Dakle, na zalasku karijere, Rosling piše knjigu sa svojim sinom Ulom i snajom Anom Rosling Renlund, kako bi stao na kraj prevaziđenim uverenjima. Knjiga nosi naslov „Faktologija“, a nadaju se da će sve, od školaraca do uglednih stručnjaka, obavestiti o tome kako se svet promenio: na primer, kako se smanjio broj porođaja u svetu u proteklih nekoliko decenija i kako je prosečan životni vek (71 godina) sada bliži prosečnoj starosti zemlje u kojoj je životni vek najduži (Japan, 84), a sve dalje od najnižeg proseka (Svazilend, 49). On smatra da stručnjaci ne mogu da reše velike probleme ako ne rade na činjenicama. „Ali prvo morate da uklonite predrasude“, kaže on, „a to nije lako.“

Život na ivici

Roslingove ambicije nikle su iz radoznalosti. Kao mladić iz Upsale, slušao je pažljivo kako njegov otac, radnik u fabrici kafe, opisuje teškoće radnika iz Istočne Afrike koji su brali zrna kafe. Rosling i njegova devojka Agneta Tordeman pridružili su se studentskim protestima protiv južnoafričkog aparthejda i rata Sjedinjenih Američkih Država u Vijetnamu.

Par je studirao medicinu – ona iz ugla medicinske sestre, a on kao lekar – i putovali su kroz Indiju i jugoistočnu Aziju s malim budžetom. Godine 1972, venčali su se, a sedam godina kasnije preselili su se u Mozambik sa dvoje male dece.

Rosling je želeo da ispuni obećanje koje je, mnogo godina ranije, dao osnivaču Mozambičkog oslobodilačkog fronta, Eduardu Mondlejnu. Mondlejn je objasnio da će budućnost Mozambika biti kritična, nakon što joj Portugal prizna nezavisnost, jer je narod bio siromašan, a nivo obrazovanja bio je nizak. Rosling se seća; „Stegao mi je ruku, pogledao me u oči i rekao: 'Obećaj da ćeš raditi sa nama'“. Mondlejn je ubrzo nakon toga stradao u bombaškom napadu – nije doživeo da vidi nezavisnost, koja je počela 1975. – ali je Rosling održao reč.

Mozambička vlada je rasporedila Roslinga u severni deo zemlje, gde je bio jedini lekar zadužen za 300.000 ljudi. Zbog nedostatka zdravstvene nege, pacijenti su često dugo trpeli bol dok nisu došli kod njega. Rosling se priseća hitnih operacija u kojima je žene na ivici smrti oslobađao mrtvog ploda. Bespomoćno je posmatrao kako deca umiru od bolesti koje je jednostavno trebalo sprečiti. „To su bile traumatične godine za mene“, kaže on.

Godine 1981, dobio je pismo italijanske redovnice koja je radila kao medicinska sestra na udaljenijem zdravstvenom mestu. „Molim Vas, dođite“, napisala je. Ljude u okolnim selima uhvatila je iznenadna paraliza obe noge. Razdvajajući se od porodice, Rosling je pokušao da pomogne u toj kriznoj situaciji.

Dato mu je da sprovede istraživanje na 500.000 ljudi i utvrdio je da je stanovništvo sa najvišom stopom bolesti preživljavalo na gorkoj kasavi, jedinom usevu koji može da odoli suši. Pokazalo se da biljka sadrži cijanogeni glukozid, preteču cijanida. Potapanje korena kasave u vodu tokom nekoliko dana uklanja toksin. Ali s potocima koji su presušivali, i sa sve gladnijim porodicama, žene koje su pripremale kaše od kasave, preskočile su taj korak – na svoju štetu. Aminokiseline koje se nalaze u drugim namirnicama takođe mogu da uklone otrov, ali ljudi nisu mogli da priušte meso ili pasulj, u kojima se te aminokiseline nalaze.

Krajem 1981. godine, zbog niza okolnosti, uključujući smrt njihovog trećeg deteta, Rosling i njegova porodica vratili su se u Švedsku. Rosling je postao predavač o zdravstvenoj zaštiti u zemljama sa niskim prihodima, na Upsala univerzitetu, ali je takođe proveo vreme u Tanzaniji i regionu Konga, proučavajući parališuću bolest, koju je prvi put primetio u Mozambiku. Primetio je da, bez obzira u kojoj se zemlji nalazio, da je stanovništvo tih gradova bilo podjednako tragično pogođeno. Po prljavim putevima ljudi mršavi kao kosturi hodaju pomoću improvizovanih štaka ili puze iskrivljenih nogu koje im vise poput sidra. Jedna kongovska zajednica bolest je nazvala „malady konzo“, što je proizišlo iz reči koja se odnosi na antilopu, čija su kolena vezana. To je ime koje je Rosling koristio 1990. godine, kada su on i njegove kolege definisali bolest i izneli dokaze o tome šta ju uzrokuje (W. P. Howlett et al. Brain 113, 223–235; 1990).

Dok je Rosling putovao, obučavao je afričke diplomirane studente koji su se specijalizovali za konzo, i zajedno su ustanovili da je pravilna obrada kasave najrealniji metod kratkotrajne prevencije. Međutim, usled velike gladi i sukoba, niko se toga nije pridržavao. Rosling je bio uveren da pravi izvor konza ne leži u kasavi, već u siromaštvu. „Ekstremno siromaštvo proizvodi bolesti. Zle sile se kriju tamo“, kaže on. „Tu nastaje ebola. Ovde je teroristička organizacija Boko Haram krije devojke. Tu nastaje konzo.“

Prava slika siromaštva

Svetska banka definiše ekstremno siromaštvo kao stanje u kojem ljudi prežive sa manje od 1,90 dolara dnevno. Rosling to prepoznaje i na druge načine. Video je to kod ljudi koji satima moraju da hodaju bez cipela da bi došli do vode ili obradili erodiranu zemlju. On to vidi u neuhranjenim ljudima, čija se beba rodi sa nedovoljnom kilažom, bez mogućnosti da preživi.

Na kraju, kaže da je eliminisanje ekstremnog siromaštva jedini način izlečenja konza i sprečavanja drugih bolesti – i socijalnih i zaraznih. Novac, politika i kultura su podložni bolesti u mnogim okolnostima, tvrdi on.

Kubansku ambasadu u Švedskoj zamolio je da otkrije da li je otrovna kasava mogla da prouzrokuje da otprilike 40.000 ljudi ima zamagljen vid i veliku obamrlost u nogama. Prvo jutro u Havani, Rosling je u konferencijskoj sali sreo lokalne epidemiologe. „Zatim, su ušla dva muškarca sa oružjem, a potom i Fidel Kastro“, priseća se. „Prvo sam se iznenadio što je bio tako ljubazan, poput Deda Mraza. Nije imao stav koji možete da očekujete od diktatora.“

Uz Kastrovo odobrenje, Rosling je otputovao u središte epidemije, u zapadnoj provinciji Pinar del Rio. Pokazalo se da ne postoji veza sa kasavom. Umesto toga, odrasli oboleli patili su od nedostatka proteina. Vlada je smanjila količinu mesa, a odrasli su žrtvovali svoj deo za decu, trudnice i starije osobe.

Izveštavajući Kastra, Rosling je pažljivo izneo svoje zaključke: „Znam da vaši susedi žele da vam nametnu svoj ekonomski sistem, što mi se ne sviđa, ali sistem treba da se promeni, jer je ovaj ekonomski plan prouzrokovao ovu bolest.“ Nakon prezentacije, Rosling je otišao u toalet. Kubanski epidemiolog mu je prišao da mu se zahvali. On i njegove kolege došle su do istog zaključka nekoliko meseci ranije, ali su isključeni iz istrage, jer su kritikovali komunizam. Potvrda njihovog rada od strane Roslinga i drugih nezavisnih istraživača podržala je promene politike, koje su proizašle zbog epidemije.

Neznanje o neznanju

Povratkom u Švedsku, Rosling je nastavio da predaje o globalnom zdravlju, prešavši na Institut Karolinska, u Stokholmu, 1996. godine. Ali je ubrzo shvatio da ni njegovi studenti, a ni njegove kolege, nisu ozbiljno shvatili problem ekstremnog siromaštva. Zamišljali su da su siromašni svi u „svetu u razvoju“: proizvoljno definisana teritorija koja uključuje nacije, ekonomski raznolike, poput Sijera Leonea, Argentine, Kine i Avganistana. Oni su to pripisivali zemljama u kojima žive porodice sa velikim brojem članova, i čije je stanovništvo kratkog životnog veka: najsiromašnije zemlje i zemlje u kojima se odvijaju nemiri su im bile referentna tačka. „Oni to dele na nas i njih; Zapad i ostalo“, kaže Rosling. Kako možemo da se nadamo da ćemo rešiti probleme ako ne razumemo različite vrste tih problema. „Naučnici žele da čine dobro, ali problem je što oni ne razumeju svet“, kaže Rosling.

Ula, njegov sin, ponudio je da pomogne svetu tako što će sve objasniti korz grafikone, te je napravio softver koji animira podatke prikupljene od strane UN-a i Svetske banke. Uz vizuelne alatke, stariji Rosling je počeo da piše provokativne prezentacije, koje su ga učinile poznatim. Na jednom grafikonu je prikazana raspodela dohotka 1975. godine – leđa kamile, a bogate i siromašne zemlje formiraju dve grbe. Klikom na dugme „napred“ vidi se kako se Kina, Indija, Latinska Amerika i Bliski Istok kreću prema napred. Afrika takođe napreduje, ali ni približno koliko i ostale. Rosling kaže: „Kamila umire, a mi imamo dromedarni svet samo sa jednom grbom!“ On dodaje, „Procenat siromaštva se smanjio – mnogo ljudi i dalje živi ekstremnom siromaštvu.“

Roslingove internet prezentacije su postale popularne, a investiciona banka Goldman Saks pozvala ga je da govori na događajima na kojima se okupljaju njeni klijenti. Rosling je pozdravio novu publiku. „Zovu me da držim predavanja jer žele da upoznaju svet kakav jeste“, kaže on. Privatni sektor mora da razume ekonomske i političke uslove trenutnog i potencijalnog tržišta. „Nisam mogao da verujem da poslovni lideri upravljaju sa više činjenica o svetu, nego aktivisti i univerzitetski profesori.“

Pritisak UN-a da istrebi ekstremno siromaštvo do 2030. Rosling naziva potpuno razumnim ciljem, jer se deo ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu smanjio za više od polovine u poslednjih četvrt veka, a strategije potrebne za poboljšanje ostalih delova su poznate.

Njegovi stavi se poklapaju sa stavovima Stivena Pinkera sa Harvard univerziteta, koji je napisao „Prosvećeni svet“. Njih dvojica su se upoznali na TED konferenciji 2007. Godine. Obojica su kritikovani da su previše pozitivni kada se radi o globalnoj situaciji suočavanja sa tragedijama poput sukoba u Siriji. „Ljudi misle da ako naglasite da su stvari krenule po planu, time poručujete da su svi problemi rešeni. To nije tačno“, kaže Pinker. „Zapravo, čvrsto verujem u to da su ljudi motivisaniji da se pozabave problemima poput siromaštva i nasilja ako misle da postoji velika šansa da u tome uspeju.“

Pinker se divi animacijama koje Rosling koristi. Jedna, koja prikazuje zemlje kao mehuriće koji tokom vremena migriraju u skladu sa bogatstvom, životnim vekom ili veličinom porodice, omogućava gledaocima da istovremeno sagledaju više promenljivih. „To je genijalno“, kaže Pinker. „Navodi nam mozak da razume pet dimenzija.“

Tokom 2005. godine, Rosling, Ula i Ana osnovali su neprofitnu fondaciju u Stokholmu, kako bi razvili softver „bubble bubble“, „Trendalyzer“, i proširili pristup informacijama i animiranim grafikonima koji prikazuju svetske trendove. Gugl je kupio „Trendalyzer“ 2007. godine, a njihova fondacija je uspešno izvršila pritisak na Svetsku banku, da svoje podatke učini javnim.

Hans Rosling je preminuo 7. februara 2017. Ovaj tekst je objavljen 14. decembra 2016.

Autor: Ejmi Maksmen
Izvor: nature.com
Prevod: Lidija Janjić