VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Tranzicijski brutalizam

Mladi beogradski pisac Ivan Jovanović bavi se u romanu “Plastic” (Laguna, 2011) problemom tranzicijskih društava, masovnom industrijom psihodelije, pornografije, nasiljem, terorizmom i savremenim senzibilitetom novih generacija, koji opisuje kao “neprestanu euforiju” u potrazi za iskustvom i sadržajima koji su “zabavniji od zla i paranoidniji od ljubavi”.

- U Leskovcu je nedavno državna službenica otpuštena sa posla, jer je tvoj roman dodeljen odličnoj učenici trećeg razreda osnovne škole na kraju školske godine. Kada su roditelji zavirili u roman i videli o čemu se radi žalili su se gradonačelniku zbog opisa scena eksplicitnog seksa. Tako je došlo do moralne panike i javnog skandala.. Kako ti gledaš na ovaj lokalni “prosvetno-politički” skandal?

I.J: Koliko sam ja razumeo, opštinska služba je naručila određenu količinu knjiga za najbolje učenike i knjižara im je isporučila primerke. Da je bilo ko pažljivije pogledao korice ili makar pročitao tekst na njima, od knjižara do gradonačelnika koji je potpisao primerke, ne bi im palo na pamet da ih poklanjaju učenicima nižih razreda osnovne škole. Taj “školski skandal” nema veze ni sa učenicima, ni sa roditeljima, niti sa mojim romanom. Slika nasilja, pornografije, seksa ili čak obožavanja masovnih ratnih ubica, ima u pojedinim medijima koliko hoćete, a o internetu da ne govorimo. U mom romanu je prema tim stvarima uspostavljen vrlo jasan kritički odnos za razliku od pojedinih medija gde se svakodneni slučajevi socijalne patologije glamurizuju, eksploatišu i pretvaraju u robu dostupnu svim uzrastima bez ograničenja. Ali najapsurdnija je upotreba ovog slučaja od strane nekih medija koji ne  razlikuju simbolički nivo romana od različitih percepcija i samog konteksta realnosti. Vladimir Nabokov ili Henri Miler bi tako bili optuženi za pornografiju, Euripid za incest i kanibalizam, a Dostojevski za promovisanje ekstremnog nasilja.

- O čemu se radi u romanu "Plastic"?

I.J: "Plastic" je po žanru triler, a po mojoj slobodnoj interpretaciji triler sa elementima filozofskog pamfleta. Neki kritičari su ga nazvali i post modernim romanom. To je priča o čoveku koji živi i radi usred mašinerije liberalnog kapitalizma koji se kod nas naziva „tranzicija“ i kome pukne film. Onda odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke, a nekako paralelno sa njegovom idejom kreće serija terorističkih napada na viđenije beogradske klubove i kafiće. I dok omladina i turisti ginu, svi nagađuju ko je odgovoran za napade.  

- Književni kritičari spominju književne “korene” romana “Plastic” - američki “Psiho”, B. I. Elisa, romane  F. Begbedea, M. Uelbeka, dok ti kao uzor navodis “gonzo-poetiku” Hantera S. Tompsona. Koliko je za tebe važna ta inter-tekstualna komunikacija sa globalnim kulturama, različitim nacionalnim književnim tradicijama, kao i uticajima masmedijskih (film, pozorište) industrija, tako i artističkih subkultura i umetničkih praksi?

I.J: Pošto živimo ne u post-modernizmu, već u post-post modernizmu, svako umetničko delo, pa i književno, mora da komunicira sa drugim umetničkim i medijskim izrazima. Nemoguće je napisati ili izreći nešto što neko nije već rekao, ali je moguće posmatrati stvari iz drugog ugla i u tom smislu inter-tekstualna komunikacija između različih medija, tradicija i uzora tvori novo delo. Danas smo svi žrtve medijske manipulacije koja nas, s druge strane, paradoksalno, čini mnogo obrazovanijima i slobodnijim. Kao što smo videli na slučaju Andersa Brejvika (masovni ubica iz Osla), konglomerat informacija, ako dospe u pogrešne ruke, može da ima fatalne posledice. Sada moramo da vodimo više računa o stvarima koje pišemo po “fejsbuku”, “tviteru” i raznim blogovima.  

- “Plastic” proširuje tematske prostore koji se sreću u savremenoj srpskoj literaturi. Tranzicija, siromaštvo, bezdušnost, nova koroporativna pravila i ideologije. S jedne strane je to napuštanje “duha” i tema 90-ih i eksploatacije političkih stanja i društvene patologije Miloševićeve ere. U tvom romanu  je reč o novom svetu kapitalizma koji se događa ovde u Srbiji, ali i svuda.

I.J: Srpska književnost je više okrenuta prošlosti nego sadašnjosti ili budućnosti i što se tiče izraza i što se tiče tematike. Ili su u pitanju veristički pogledi na 90-te ili epsko fantastična, žanrovska tumačenja “slavne “ prošlosti kada smo imali državu do Soluna ili kad smo, uslovno govoreći, bili građansko društvo. Srbijom se sada uglavnom bave melodramski romani koji su treće vrsta eskapističke književnosti. Teško je tumačiti svet oko vas, a ne biti patetičan, pristrasan ili profan. Ili pasti na tabloidne grane. Ipak, meni je zanimljivije da čitam o onome što preživljavam nego da se zaluđujem teorijama da su Nemanjići ostavili tajni red vitezova na drugoj planeti ili kako je Sveti Sava imao svetleći, čudotvorni mač.

- Tvoj način pisanja karakteriše poetika sirovosti, anti-stilizacije, jezik masmedija i poetski prosedei in yer face dramaturgije (brutalnosti), zspoj zanra (trilera) i društvene kritike itd. Da li takve vrsta poetike definišu i osnovne tendencije i  senzibilitet nove generacije srpske književne post-post-moderne?

I.J: Svaki autor kreira svoju poetiku i da li je ona anahrona ili moderna, sirova ili stilski besprekorna, uzvišena ili smećarska, odlučuje on sam. Teško je definisati senzibilitet nove generacije srpske književnosti kao što je ovde teško definisati i mladog pisca pošto se pod “mladima” podrazumevaju svi autori do četrdesete. Poetika je idividualna stvar, a ja se najsigurnije i najbolje osećam u “stilizovanom” jeziku i okruženju masmedijskih i pop art estetika  nego u klasičnim književnim poetikama.

- Glavni junak “Plastica” je potpuno atipičan? Ni negativan ni pozitivan. Narcisoidan Egomanijak. Neka vrsta koroprativnog, neoliberalnog psihopate. Bez prošlosti, bez budućnosti. Pokreću ga osećanje apsurda i nihilizma koji eskaliraju u pobunjenički bes do “poslednjeg daha”. On, međutim pripada višim društvenim slojevima, on ne dolazi iz slamova i urbanih predgrađa - što je realniji okvir za stvaranje pobunjenika - kao mesta gde se stvaraju “sistemske zrtve” neoliberalne tranzicije.

I.J:  Možda zvuči apsurdno, ali najveći pobunjenici se rađaju upravo u okolnostima i sredinama gde nikome razumnom ne bi palo na pamet da pravi revoluciju. Ali kao što je svima bilo čudno što je glavni lik Balardovog romana “Millenium people” pedijatar koji postaje terorista - dok se nije ispostavilo da su u skorašnjim neredima u Londonu učestvovali i zaposleni i socijalno integrisani građani, tako je i glavni junak “Plastica”, Nikola, neko od koga se ne očekuje ekstremno delovanje i to uz iskreno uverenje da radi pravednu stvar za većinu. Još uvek ne znamo kako će ili da li će se takav balardovski lik pojaviti u našoj tranzicionoj zbilji. Nadam se i da hoće i da neće.

- Glavni junak direktno referira na slučaj Teodora Kacinskog. Unabomber-a, briljantnog američkog naučnika, koji se odao individualnom (bombaškom) terorizmu. U zapletu “Plastica” do samog apsurda dovodiš i samu mogućnost pobune, slično zapletima u romanima J.G. Balarda (npr. Millenium people). Da li danas uopšte postoji ideja pobune u duhu one opaske Slavoja Žižeka da je danas nemoguće čak i zamisliti kraj kapitalizma izvan globalne periferije npr. islamskog ili nekog perifernog kulturnog i ideološkog fundamentalizma i ko je uopšte mogući subjekt (makar u fikcijsko-simboličnoj ravni) takve pobune u samom centru?  

I.J: Na žalost, nepatvoreno iskrena čežnja za pobunom više i ne postoji. Postoje ekstremni psihotičari kao što je Brejvik ili režirane pobune koje su se, gle slučaja, sve desile u šest meseci kao što je tunižanska, egipatska, a sada vidimo i krvavi kraj libijske drame. Žižek je apsolutno u pravu kada tvrdi da će  kapitalizam zameniti raznovrsni fundamentalizmi, od ekonomskih i društvenih, pa do verskih, što pobunu čini besmislenom. Jedino da se pobunimo protiv svih vrsta dirigovanih pobuna pa napravimo trockističku “permanentnu revoluciju”, ali na digitalizovan način. To bi bilo u ravni psihodelije glavnog junaka mog romana, ali je vrlo moguće. Sloboda je živa stvar i trebalo bi se boriti za nju. Akcenat je na glagolu “treba”.

Predrag Dragosavac
Izvor: seecult.org



Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
istorija je učiteljica života laguna knjige Istorija je učiteljica života
12.11.2019.
Od kad se piše i čita, piše se i čita o važnim događajima iz prošlosti kako bi nove generacije mogle da iskoriste ovo iskustvo u budućnosti. Knjige sa istorijskom tematikom – bilo da pripadaju žanru i...
više
 trka za spasenje romanova zbog čega niko nije spasao nikolaja ii i njegovu porodicu  laguna knjige „Trka za spasenje Romanova“: Zbog čega niko nije spasao Nikolaja II i njegovu porodicu?
12.11.2019.
Kada je u martu 1917. abdicirao, car Nikolaj II je već bio odbačen od svih. Njegov boravak na ruskom tronu obeležili su katastrofalni rat sa Japanom 1904, „Krvava nedelja“ 1905. kada je carska vojska ...
više
priče o rečima reči u pričama laguna knjige Priče o rečima – reči u pričama
12.11.2019.
Iako prvi put objavljen daleke 1818. godine, „Srpski rječnik“ Vuka Stefanovića Karadžića ostao je do danas nepresušna riznica u kojoj svaka generacija može iznova otkrivati dragocena značenja koja se ...
više
prikaz romana istorija nasilja zatočenici nemoći i nasilja laguna knjige Prikaz romana „Istorija nasilja“ – Zatočenici nemoći i nasilja
12.11.2019.
Luj Eduar (rođen 1992) francuski je pisac koji je svoj roman pisao kad mu je bilo dvadesetak godina, te je bilo šokantno otkriti da piše o francuskoj provinciji s početka 20. veka: neobrijani, smrdlji...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.