Obično se kaže da sneg pada zato da bi svako u njemu ostavio svoje tragove, ali kao da se zaboravlja da se sneg brzo i otopi, pa tako nepovratno nestaju i tragovi koji su izgledali kao da će večno biti tamo gde su utisnuti.
Slično je i sa ljudskim sudbinama, a naročito sa sećanjima na njih, jer koliko god delovalo da će ono što se sada dešava ostati upamćeno zauvek, toliko se brzo zaboravlja i, metaforički rečeno, biva prekriveno novim snegom.
A neretko se dešava da i tragovi koji su tek ostavljeni, kao i događaji koji se u neposrednoj blizini zbivaju, kao i ljudi koji upravo proživljavaju svoje najdramatičnije trenutke – ostanu neprimećeni, zaobiđeni, preskočeni, maltene zaboravljeni pre nego što se o njima bilo šta znalo.
Takvim je sudbinama i likovima pisac
Zoran Ž. Paunović ispunio deset priča koje čine roman „
Tragovi u snegu“ i kroz koje se prepliću i ukrštaju ljudi i njihovi životi koji su inače ponekad povezani mnogo više nego što se to vidi na prvi pogled, pa i više nego što su oni sami to znali.
Paunovićeva knjiga zanimljiva je već sa formalne strane, jer ispod naslova stoji da je ovo „roman u deset priča“, pa koliko god da je svaka priča za sebe zaokružena celina i da ima zasebnu radnju, ipak se sa svakom narednom otkriva još nešto o ponekim likovima iz prethodnih priča (sa te strane deluje kao da glavni lik jedne priče ima u nekoj drugoj priči svoj
kameo, što bi se filmskim jezikom reklo), tako da se u tom pogledu ovo može smatrati romanom i čitati kao jedinstveno i neraskidivo delo.
Kod zbirke priča – pa neka je to i zbirka koja se zahvaljujući povezanosti između priča pretvara u roman – izbor naslova nije zanemarljiv detalj i obično se naziv jedne iskoristi na naslovnoj strani. Stoga je karakteristično da nijedna od deset Paunovićevih priča ne nosi naslov „Tragovi u snegu“, ali bi upravo svaka mogla tako da se nazove, jer šta je drugo
Zimska priča, u kojoj dvoje unučadi sluša dedina sećanja, nego pokušaj da se stari tragovi sačuvaju od potpunog iščezavanja; šta je drugo priča
Božić, u kojoj su tragovi u vidu nerođenih beba ostali i nakon otopljavanja snega; šta je drugo priča
Kao i obično, gde novi koraci preko starih tragova ipak ne znače da će stari biti potpuno prekriveni.
A sa druge strane, naslov svake od tih priča mogao bi da se prenese na naziv celog romana, jer svaka se dešava uoči Božića, svaka je prožeta zimskim ambijentom (teško je reći: idilom), u svakoj deluje da su događaji uobičajeni, pa ipak se vidi da likovi proživljavaju svoje prelomne trenutke, premda to ni sami ne priznaju.
Nije mnogo drugačije ni sa ostalim pričama, pa bi i naslov
Prozori mogao da se odnosi na ceo roman, čiji su likovi sakriveni iza svojih fasada tako da se ni sa ulice ni iz susednog stana ne može videti da li uživaju na žurci, da li maštaju o naizgled iznenadnom susretu, da li se spremaju za skok, pa bio li to skok sa vrha zgrade ili skok iz dotadašnje uobičajenosti.
Iako je radnju ograničio na relativno uzak prostor i, uz neke iskorake, na jednu stambenu zgradu, Paunović je slikovito dočarao taj specifični mikrokosmos koji je, međutim, dobio kosmopolitske razmere i s vremenom postao prepoznatljiv simbol jedne sredine, ali i ambijent u kome svaki čitalac može prepoznati i sebe i svoje susede, sugrađane, sunarodnike, jer iza svakog prozora kraj kojeg se prođe ili koji se vidi u daljini mogu se skrivati Boban, Maja, Marko, Ana, Petar, Siniša, Ružica sa svojim sećanjima, nemirima i snovima.
Da se tragovi ne bi zaista izgubili prilikom topljenja snega, ili već prilikom narednih koraka, postoji umetnost koja će, sve i da su se fizički izgubili, ipak ukazati na to da su postojali, ali i poručiti da tragove vredi ostavljati jer će uvek imati i ko da piše i ko da čita o njima.
Autor: Dušan Milijić