Traganje za sigurnošću i toplinom – predstavljen roman za mlade „Sidro na dnu noći“ Milana Dabovića

Pred beogradskim čitaocima predstavljen je roman za mlade „Sidro na dnu noći“ pisca Milana Dabovića. O knjizi su, pored autora, govorili i prof. dr Zorana Opačić, profesorka književnosti za decu i mlade, i Zoran Penevski, pisac i urednik knjige.



U najboljoj tradiciji Igora Kolarova i Mike Antića, roman „Sidro na dnu noći“, koji govori o devojčici Pauni, čiji se roditelji razvode, a koja sa dedom pokušava da razume svet oko sebe, emotivna je i lirska priča o traganju za ljubavlju i razumevanjem.

„Uvek je radost kada u situaciji u kojoj se nalazi naša kultura naiđete na mladog pisca, a pogotovo kad naiđete na mladog pisca koji piše za decu i mlade“, rekao je na početku urednik Zoran Penevski. „Ozbiljan problem naše kulture je to što nema mladih pisaca. Druga stvar koja je srećna okolnost jeste ta da je taj mladi pisac zaista umetnik. Umetnik je ovoga puta na najboljem tragu, a to je da nas uči da gledamo drugačije. Milan nas u ovom romanu uči da jednu, nažalost svakodnevnu pojavu, jednu prepoznatljivu sudbinu sagledamo iz drugog ugla, i tu imamo poetske rakurse koji podsećaju na Igora Kolarova u svojoj svedenosti, poetičnosti, liričnosti. S te strane imamo i odabir jezika, koji je na pragu Mike Antića. Međutim, ono što jeste važno, to je da Milan ima svoj glas. On možda još treba da se razvija da bismo došli do trenutka kada će ljudi porediti druge pisce sa njim, ali svakako je reč o autoru koji ima svoje mesto u istoriji srpske književnosti za decu već sa ovom knjigom i mislim da će tek pružiti sjajne romane i nove pristupe koji su nam potrebni.“

Prof. dr Zorana Opačić ponosna je na svog nekadašnjeg studenta i zadovoljna što neko kao što je Milan i podučava decu i piše za njih.

„Roman ima neobičan naslov, a i svakako je nesvakidašnji, drugačiji. Prvo, on u sebi ima neobičnu simboliku sidra. Sidro podrazumeva potrebu da se u nešto ukotvimo. Jedna od dve velike teme ovog romana jeste motiv deteta koje traži stabilnost, zaštitu i toplinu, i u tom smislu ovo je potraga za osloncem deteta koje se oseća nevidljivo, omalovaženo, besno, frustrirano zbog roditelja koji se razvode. I to dete je paradigma mnoge dece danas. Usamljenost, prijateljstvo sa starijima, traganje za zaštitom, to su motivi tipični za romane i priče Igora Kolarova. I Grozdana Olujić je pisala o motivu usamljenog deteta u gradu. Prvi deo romana je više posvećen tim njenim problemima, a paralelno sa tim imamo i jednu sasvim drugačiju priču o detetu koje sedi sa svojim dekom na nekoj uzvisini iznad grada i razgovara. I to je nešto što ga čini zanimljivim. Roman se zatvara jednim toplim zagrljajem, pa na početku imamo devojčicu koja kaže da nije sigurna i srećna, a koja se na kraju izgubila u dekinom zagrljaju, osećala da negde pripada i da je neko štiti. Traganje za tim osećanjem je, nažalost, veliki problem i velika tema. U priči o deki i unuci koji gledaju u zvezdano nebo ima dosta mitskog. U romanu imamo i formu dijaloga, koja postoji od antičkih vremena, kada je bila dosta zastupljena, ali kao vid savetovanja, poučavanja. To nije bilo sipanje lekcija, nego razgovor kojim nekog ’otvaraš’ i podstičeš da sam pronađe rešenje. Prosvetiteljstvo je čitava epoha sačinjena upravo od takvih književnih razgovora, gde imate onog ko podučava i onog ko je podučavan. Milan revitalizuje taj drevni prozni žanr dijaloga kao traganja. U tom dijalogu svako dobija ono što mu je najviše porebno, ali to što dobije mora sam da pronađe, ne daje mu se na tacni.“

Milan kaže da su mu unuka i deka, Pauna i Andruk, došli u maštu nenadano, u vidu prve rečenice romana, od koje je dalje izgradio priču.

„Nisam znao ko su, nisam znao šta su, i onda je krenula da se gradi priča i malo po malo sam otkrivao njihove međusobne odnose. Klica te priče je u mom iskustvu iz škole, gde sam imao učenika koji je prolazio kroz ono kroz šta prolazi Pauna, vrlo inteligentno dete koje je zaista postavljalo razna pitanja u vezi sa razvodom svojih roditelja, što me je podstaklo da i sam razmišljam o tome, a onda jednog dana da od toga napravim roman. Paunu sam tokom pisanja upoznavao. Morao sam da komuniciram sa njom. Malo da budem deka, malo Pauna. Smatram da mi je tu čitanje pomoglo. U pisanju je veoma bitna empatija, a čitanje nam pomaže da budemo empatični, te sam tako i ja kroz priču otkrivao šta je sve muči i kako će se nositi sa tim.“

Pisanje ovog romana menjalo ga je.

„Knjiga je počela da nastaje nekoliko godina pre nego što sam je završio, tako da je bilo velikih promena u mojoj ličnosti tokom pisanja. Put koji sam prošao sa Paunom mi je pomogao da shvatim neke stvari, čak sam i razmišljao da li te teme koje nisu lake treba uopšte pokretati sa decom, ali shvatio sam da je ta tema svakako u detetu i bolje da se o njoj govori nego da se prećutkuje. I dalje neki kažu da možda nije dobro da se deca bave tim stvarima, ali razmišljao sam o tome i mislim da je bitno da se njima bavimo i da sa decom razgovaramo i o razvodu i o smrti i o svemu sa čim mogu da se sretnu u životu. Bolje da znaju nešto o tome, pre nego što im se dogodi. Svi imamo želju da zaštitimo decu. Ja nemam svoju, ali radim sa decom dovoljno dugo da mogu to da kažem –  zaista nije dobro držati ih pod staklenim zvonom, kao što je Mali Princ držao ružu. Moramo ih malo pustiti vetrovima da bi naučili i da se poviju kad treba i da ostanu čvrsti. Razgovarajte sa decom i nemojte ih previše štititi, jer prezaštićenost je nekada opasnija od nezaštićenosti“, zaključio je na kraju pisac Milan Dabović.


Knjigu možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.