Laguna - Bukmarker - Toni Parsons: Trilere pišem srcem - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Toni Parsons: Trilere pišem srcem

Svetski bestseler autor i drag gost Beograda svetsku premijeru svog novog romana „Ubistvo za prezauzete“ u izdanju Lagune i u prevodu Nenada Dropulića imaće upravo na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Potpisivaće svoje knjige na štandu Lagune u Hali 1 u sredu, 23. oktobra, od 18 časova i u subotu, 26. oktobra, od 17 sati. U sredu i petak imaće tribine u sali „Ivo Andrić“ na Beogradskom sajmu. Autora knjiga „Čovek i dečak“, „Čovek i žena“, „Za moju malu“ i drugih romana, koji tematizuju bliske porodične i međuljudske odnose poslednji niz godina čitamo kao pisca krimi-romana, čiji je glavni junak detektiv Maks Vulf . U novom romanu njegov strogi kodeks časti je pred izazovom kada iz zatvora izlazi opasna Ema Mun, koju je on lično uhapsio... O prelasku iz jednog stila pisanja na drugi, o današnjem svetu i porodici razgovaramo s Tonijem Parsonsom uoči njegovog dolaska na Sajam knjiga.



Vaš novi roman „Ubistvo za prezauzete“, nova pripovest iz serijala o detektivu Maksu Vulfu, biće objavljen u Srbiji i predstavljen na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga dva meseca pre nego u Velikoj Britaniji. Zašto ste doneli ovu odluku?

Srbija je za mene i moje knjige uvek bila posebno mesto. Uvek sam ovde imao toplu dobrodošlicu i uvek su moje knjige bile briljantno objavljivane u Laguni, mom srpskom izdavaču. Ono što je najbitnije, oduvek mi je knjige sjajno prevodio moj dugogodišnji prevodilac Nenad Dropulić, tako da sam znao da će dobro obaviti posao i kada je reč o „Ubistvu za prezauzete“. Bio sam srećan da dam Srbiji svetsku ekskluzivu povodom objavljivanja ovog romana, koji u Velikoj Britaniji neće biti štampan pre januara 2025. godine. A to je bilo i bolje za mene, jer budući da će „Ubistvo za prezauzete“ biti objavljeno prvo u Srbiji, a tek potom u ostatku sveta, to znači da je moj raspored dozvolio da dođem na Međunarodni beogradski sajam knjiga, gde sam se uvek sjajno provodio i gde sam bio zahvalan na mogućnosti susreta sa tako mnogo srpskih čitalaca.

Svog junaka Vulfa stavljate u izazovne situacije karakteristične za deformacije društva, kao što su terorizam, osveta, nasilje, pljačka, ali i u različite lične drame. Vidite li ga u tradiciji britanskog krimi-romana i na koji način te priče odražavaju i savremeno evropsko društvo?

Mislim da kada pišete krimi-roman, morate da posmatrate svog junaka kao deo jedne duge i plemenite tradicije. Ali isto tako mislim da treba da unesete i nešto novo u tu tradiciju. Tako da je moj lik Maks Vulf na mnogo načina staromodan, junak stare škole u velikoj tradiciji, ali on je takođe i samohrani roditelj, vlasnik psa i jedan beznadežni romantičar, uvek u potrazi za ljubavi svog života. Mislim da je on fina mešavina tradicionalnog heroja i novog čoveka. Londonski Tajms nazvao ga je „jedinim detektivom za ubistva koji dete vozi u školu“, što mi se sasvim dopalo. Oduvek sam želeo da on bude porodični čovek, čak i ako su jedini članovi njegove porodice njegova ćerka i njegov pas. On se definitivno suprotstavlja bilo čemu što je pogrešno u savremenom društvu i to se uvek menja. Dok sam odrastao, uvek su nam govorili da je britanska policija najbolja na svetu. Niko to više ne govori. Bilo je nekoliko slučajeva koji su u Ujedinjenom Kraljevstvu privukli veliku pažnju javnosti gde su kriminalci bili policajci u službi i to je bio udarac na veru u policiju u mojoj zemlji. To je i jedna od tema romana „Ubistvo za prezauzete“. Šta dobar policajac radi u vezi sa lošim policajcem? I da li su policajci još uvek heroji?

Da li je bilo teško pronaći novi izraz u novom žanru posle bestselera koja su inspirisala vaša životna iskustva?

Nije bilo lako napraviti tu promenu, taj prelaz. To je zahtevalo dosta posla, razmišljanja i razmatranja. Zato što sam želeo da to uradim dobro! Tako da mislim da kada težite izvrsnosti, nikada ništa nije lako, osim ako ste genije. A ja to nisam! Kada sam odlučio da ću pisati serijal krimi-romana, o tome sam razmišljao celu jednu godinu, i pre nego što sam napisao ijednu reč, samo sam mislio o tome kako to da postignem. Oduvek sam voleo kriminalistički žanr. Oduvek sam voleo trilere. Čini se da je to način da se piše o velikim temama našeg doba – terorizmu, trgovini ljudima, velikim istorijskim migracijama ljudi, na neki način to je intelektualno, angažovano i zabavno. Krimi-roman dopušta autoru da piše o njegovom ili njenom svetu, ali jedino što taj žanr zahteva jeste da se bude zanimljiv. Nije dozvoljeno biti dosadan. Mislim da svaki autor krimi-romana ili trilera ima svoje lično viđenje, svoj ugao posmatranja kriminalističkog žanra. Ja trilere želim da pišem srcem. Želim da pišem kompulzivne romane, čije se strane okreću brzo, čitanjem u dahu, i koji će imati emotivni uticaj na čitaoca. Zato što i sam volim takvu prozu. Želim da me zgrabi i obuzme, ali i da mi slomi srce. Moja karijera u pisanju krimi-proze započela je 2010. godine, kada sam bio na snimanju filma i kada sam razgovarao s rediteljem Semom Mendesom, koji mi je tada kazao da će snimati sledeći film o Džejmsu Bondu. Sem mi je rekao da iščitava ponovo sve knjige Ijana Fleminga o agentu 007 i pomislio sam kako je to zabavno. Tako da sam i sam počeo da ponovo čitam knjige o Bondu i nisam ni završio prvu stranicu „Kazina Rojal“, prve knjige serijala o Bondu, a znao sam da želim da pokušam da stvorim junaka koji će živeti zauvek, kao Džejms Bond, kao Šerlok Holms, kao doktor Votson, kao Filip Marlou. Postići tako nešto predivna je stvar i divim se piscima koji su to ostvarili. Tako da je Maks Vulf, junak romana The Murder Bag potekao od tog susreta sa Semom Mendesom. Za mene nema granica u pisanju. Knjige koje govore o ličnom, ili o Maksu Vulfu, novinarstvo, sve je to povezano i govori o onome što je u umu i srcu, upućeno ka glavama i srcima drugih. Kada iskoračiš iz svoje zone komfora, kao što sam ja učinio kada sam počeo da pišem krimi-romane, ne možeš da očekuješ da će biti lako.



Još uvek se držite porodičnih motiva, još uvek sve dolazi iz porodice. Kako objašnjavate transformacije moderne porodice, pa i društva, koje nastaju u brzini i težnji ka poslovnoj ostvarenosti i savršenstvu?

U pravu ste, sve se vraća porodici. Možda to sve i povezuje. Čak i u mom novinarstvu ljudi su najviše reagovali na ono što sam napisao o smrti moje majke, ili o smrti moga psa, koji je takođe bio član porodice. Porodice se razvijaju, deca odrastaju, roditelji stare i umiru, veze se raspadaju ili nađu način da opstanu. Stalne su jedino promene u našoj porodici, ma koliko mi želeli da stvari ostanu iste. Tako da, uvek ima novih stvari o kojima može da se piše. U romanu „Ubistvo za prezauzete“ Skaut, ćerka Maksa Vulfa, postaje tinejdžerka. Uvek ima nešto zanimljivo!

Da li je nasilje, posebno prema ženama, sada vidljivije zato što se o tome više govori u javnosti?

Mislim da je nasilje prema ženama vidljivije zbog toga što se muškarci sada ponašaju gore nego pre. Mislim da postoje muškarci i dečaci koji su odrastali gledajući nasilne, ponižavajuće slike žena, a to je otrov za dušu. Mislim da je previše muškaraca izgubilo poštovanje prema ženama. Nasilje nad ženama postalo je normalno, što bi zgrozilo generaciju moga oca i što zgražava mene.

Koliko je tanka linija između normalnog stanja uma i težnje ka zločinu? U vašem prethodnom romanu „Ko je ona bila“ divni, mirni meštani Kornvola optuženi su za ubistvo. Šerlok Holms je rekao u knjizi, ili u savršenoj ekranizaciji u tumačenju Džeremija Breta, da se najstrašnija ubistva dešavaju na idiličnoj periferiji...

Mislim da svako od nas može da se nađe u ekstremnim, izuzetnim i neobičnim situacijama. Dobar primer za to je roman „Ko je ona bila“. Mislim da ako su oni koje volimo ugroženi, povređeni ili pod pretnjom oružjem, onda svako od nas može da bude sposoban da ubije. Tanka je glazura civilizacije i lako se kida. Da odgovorim na vaše pitanje, linija je stvarno tanka. Mislim da je Šerlok Holms u pravu, neobičnosti se dešavaju uvek u normalnom životnom okruženju.



Dok istražujete tamnu stranu ljudske prirode, čitate li psihološke knjige, gledate li vesti?

Samo držim oči, uši i srce otvorenim. Moja ćerka, koja ima 22 godine, uvek će beskućnicima kupiti obrok (mojom kreditnom karticom), što mi je dalo ideju za početnu scenu u „Ubistvu za prezauzete“ kada Maks Vulf dolazi kući i otkriva da je njegova ćerka na žurku pozvala sve beskućnike u susedstvu. Moja ćerka to još nije uradila! Ali to je dobar primer kako se moja proza hrani stvarnim životom.

Otkrivanje zločinca i dolazak do istine suština je vaših romana. Verujete li u pravdu?

Nema uvek pravde u životu. Zato nam je proza i potrebna, trebaju nam priče koje nas teše i koje nas uveravaju u to da će dobri momci na kraju pobediti. I naravno da se to ne dešava uvek u stvarnosti.

Junak romana „Ko je ona bila“ pobegao je od novinarstva. Na koji način vidite današnje novinarstvo u vreme interneta?

Mislim da karijera kakvu sam imao u novinarstvu više ne bi bila moguća. Kao ni muzički časopisi, oni na kvalitetnom, masnom papiru, novine. Svet se promenio kao i industrija. Mojoj ćerki ne bi palo na pamet da kupi štampano izdanje novina. Ali ja još uvek kupujem novine i volim ih, pišem za njih. Još uvek volim štampu, još uvek volim stari svet. Naravno da se izmenio najviše zbog interneta. Srećan sam zbog toga što je moja karijera počela pre pedeset godina, a ne pre pedeset minuta!

Da li je i istina brza kao što su brze vesti?

Iskreno, mislim da je neuhvatljivija nego ikad ranije, posebno u svetu veštačke inteligencije. I u svetu u kom ljudi čvrstih uverenja žele potvrdu svojih mišljenja, pre nego da čuju istinu. Mislim da ljude danas istina ne zanima toliko kao pre.

Slušate li muziku dok pišete?

Ne slušam muziku dok pišem zato što je ne bih čuo. Dok pišem, ostatak sveta nestaje. Potpuno sam usredsređen, potpuno izgubljen u tom drugom svetu. Ali inače slušam muziku, posebno stare stvari koje volim čitav život. Takođe pokušavam da slušam i novu muziku, s ćerkom razmenjujem po pesmu svake nedelje. Ona mi nešto preporuči, kao i ja njoj. Danas dok smo doručkovali preporučio sam joj „Help Me Make It Through The Night“ Krisa Kristofersona, a ona je meni preporučila stvar „Girl So Confusing“ Charli XCX. Tako da ću to odmah da preslušam.


Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova izdanja knjiga domaćih autora laguna knjige Nova izdanja knjiga domaćih autora
20.12.2024.
Knjige Jelene Bačić Alimpić uvek su aktuelne i u vrhu čitanosti. U knjižarama će se uskoro naći 34. izdanje njenog romana „Pismo gospođe Vilme“, 26. izdanje „Poslednjeg proleća u Parizu“, dok će uskor...
više
robert hodel o bori stankoviću švajcarac o vranjancu laguna knjige Robert Hodel o Bori Stankoviću: Švajcarac o Vranjancu
20.12.2024.
Robert Hodel, rođeni Švajcarac, autor zapažene knjige o Bori Stankoviću „Ranjav i željan“, imao je drugu beogradsku promociju knjige, na kojoj je lično učestvovao. To je bio povod za pregršt pitanja. ...
više
đorđe bajić predstavio jedno đubre manje na novoj s laguna knjige Đorđe Bajić predstavio „Jedno đubre manje“ na Novoj S
20.12.2024.
Gost emisije „Pokreni se“ na televiziji Nova S bio je Lagunin autor Đorđe Bajić, koji je predstavio svoj novi roman „Jedno đubre manje“. Sa Bajićem je razgovarao Marko Novičić, novinar i urednik jutar...
više
prikaz knjige vizantijski svet blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva laguna knjige Prikaz knjige „Vizantijski svet“: Blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva
20.12.2024.
Ako ne računamo Kinesko carstvo u dalekoj Aziji, moćna Vizantija bila je verovatno najdugovečnija država staroga veka, opstavši u raznim oblicima na samom vrhu Balkanskog poluostrva preko hiljadu godi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.