Britanski novinar, voditelj i istaknuti pisac Toni Parsons, sve nas je iznenadio svojim izletom u kriminalistički žanr 2014. knjigom „Jedan po jedan“. Iako je postao poznat po svojim savremenim porodičnim dramama, Toni je, koristeći svoju duhovitost i oštroumnost, uspeo da sjedini svoje poznavanje složenih porodičnih odnosa sa eksplozivnom kriminalističkom fikcijom i neodoljivim junakom: detektivom Maksom Vulfom. Njegov krvavi debitantski triler su vrlo brzo počeli da porede sa delima Ijana Rankina i Pitera Džejmsa.
Sa Tonijem razgovaramo o raznim kriminalističkim temama, između ostalog: koja mu je omiljena kriminalistička priča, omiljena strašna reč i sa kojim bi izmišljenim likom išao na večeru.
Moja omiljena strašna reč je „rasporiti“ (eviscerate) – izvaditi utrobu iz nekog živog bića. Prosto znate da će vas to boleti ujutru.
Moja omiljena krimi priča je delo Elmora Leonarda – volim sve njegove odlične kriminalističke romane, ali najbolja od svih mi je kratka priča „When The Women Come Out To Dance“ („Kada žene izađu na ples“). Junakinja je bivša striptizeta udata za plastičnog hirurga, a kada odluči da želi da ga ubije, unajmljuje kućnu pomoćnicu Kolumbijku, čiji je muž umro u nerazjašnjenim okolnostima – i mnogo svežeg betona. Priča ima divnu unutrašnju logiku, a Elmor Leonard je na vrhuncu svojih moći – britki dijalozi, odlični likovi, i ostajete zakucani za svaku reč dok vas na kraju ne šokira obrt kakav niste mogli ni da zamislite.
Na mene utiču moja sećanja na uniformisane policajce i detektive koje sam upoznao kada sam pisao jedan članak na zapadnoj strani centralnog Londona. To je bilo pre 30 godina. Ali sećanje na pristojnost, duhovitost i hrabrost tih mladih muškaraca i žena koje sam upoznao tih dana nije izbledelo. Na mene utiču i zločini koji su u mojoj glavi. Kada vidim sliku upadljivo privilegovanih klubova na prestižnim univerzitetima, obožavane sinove iz privatnih škola, bogate i moćne ljude koji misle da poseduju ceo svet – ne mogu da ne pomislim: šta bi bilo kada bi neko počeo redom da ih kolje?
Više volim Šerloka nego Mis Marpl zato što u njemu ima nešto od duše njegovog autora, što mislim da sa Mis Marpl nije slučaj – kao i svi najveći književni likovi, Holms je nastao iz nečeg veoma stvarnog u njegovom tvorcu.
Ako bih mogao da idem na večeru sa bilo kojim književnim likom mislim da bi to morao da bude Dr Hanibal Lektor – i siguran sam da bi on bio civilizovan, sofisticiran i zabavan – dok god nisam ja na jelovniku.
Volim one pisce koji poštuju tradiciju u pisanju kriminalističkih i triler romana, istovremeno im dajući svež pristup. Robert B. Parker je bio divan pisac koji je pronašao način da piše kao Rejmond Čendler, a da to ne bude kopiranje. Džejms Salis ima divnu lirsku crtu u svojoj krvavoj akciji – on je kao pesnik koji piše trilere, a njegov roman „Drive“ je i odlična knjiga i genijalan film. Li Čajld uvek razvali Džekom Ričerom. P.D.Džejms je deo tradicije koja se oslanja na Konana Dojla, ali ipak je i veoma moderna. Denis Lihejn, Ijan Renkin, Patriša Kornvol. Piter Džejms je verovatno najautentičniji od svih. Stiven King ima verovatno najmoćniju maštu na planeti. I Ijan Fleming – jer je stvorio junaka toliko stvarnog da će trajati kao Magbet ili Skrudž. I da, Čarls Dikens – on je pisao odličnu akciju. Uvodno poglavlje romana „Velika iščekivanja“, u kojoj begunac iz zatvora Magvič uhvati Pipa na groblju, scena je dostojna Keren Sloter.
Volim privatnog istražitelja Filipa Marloua u klasicima Rejmonda Čendlera, jer on ima sve – neverovatno precizno oko, smisao za humor, hrabrost, a opet ima i ranjivosti, znate da će se žestoko zaljubiti u pravu ženu. Volim i FBI početnicu Klaris Sterling jer ona uvek ima osećaj niže vrednosti kada se suoči sa Hanibalom Lektorom, ona je tako mlada i neiskusna i ranjena u prošlosti – sve su šanse protiv nje, tako da morate da navijate za nju. Mislim da će Tomas Haris biti jedan od najboljih pisaca 20. veka.
Mislim da me najviše plaši da ću izgubiti ljude koje volim. Bojim se gubitka porodice. To je, u stvari, jedino što me plaši.
Najveća nerešena misterija je identitet Džeka Trboseka.
Izvor: blog.whsmith.co.uk