Tomas Trofimuk: Život je istovremeno postojan i prolazan

Pisac Tomas Trofimuk podelio je sa čitaocima Bukmarkera mnoge zanimljivosti koje su pratile tok pisanja romana „Slona na Karlovom mostu“, bio je i naš vodič kroz Prag, otkrio nam je da li razmišlja o potencijalnim adaptacijama svog romana i šta je pošlo naopako s budizmom.



Hala je slonica. Pobegla je iz praškog zoološkog vrta. Luta ulicama u potrazi za vodom i hranom, zbunjena i unezverena. Baš kao Pražani na koje nailazi. Zabezeknuti kad je vide, zbunjeni u sopstvenom životnom tumaranju. Ali susreti Hale sa stanovnicima Praga svima će izmeniti sudbinu. Ispripovedan raskošnim glasom šest vekova starog mosta, roman „Slon na Karlovom mostu“ Tomasa Trofimuka majstorski nas ubeđuje da prihvatimo sva čudesa koja se dešavaju. S autorom smo razgovarali o mnogim interesantnim činjenicama koje se tiču nastanka ove knjige, ali i brojnim drugim zanimljivostima iz njegovog života.

Kako ste došli na ideju da slon bude jedan od glavnih protagonista Vašeg romana? Da li ste čitali „Putovanje jednog slona“ Žozea Saramaga ili Priču o vezirovom slonu Ive Andrića, u kojoj ista životinja zauzima centralnu ulogu?

Pre nekoliko godina napisao sam kratku priču, u kojoj žena putuje ka planinama i zaustavlja se pored puta jer mora da obavi nuždu. U blizini nema toaleta, pa ulazi u šumu gde pronalazi plava drvena vrata. Kuca na vrata, otvaraju se i ona prolazi, da bi se našla na mostu u Parizu (ali i dalje mora da obavi nuždu!). Na sredini mosta slon je posmatra. Ovo je početak pisanja o slonu na mostu. Zašto slon na mostu? Zato što je apsurdno, neočekivano i divno. Slonica prvobitno nije trebalo da bude tako jak lik kao što je postala. Napisao sam rani nacrt u kojem je Hala bila tiha, masivna i samo je lutala gradom poremetivši živote ljudi koje je dotakla. Pojavljivala se i nestajala u magli, vodi i šumi. Nismo ništa znali o njenom unutrašnjem životu. Ali što više istražujem slonove, više sam fasciniran. Kada sam provodio vreme sa jedinim slonom u mom gradu (moja ćerka je išla u plesni studio sa ćerkom direktora zoološkog vrta pa sam uspeo da dogovorim vreme sa Lusi, slonom zoološkog vrta), shvatio sam da Hala mora biti drugačija. I slonovi u knjizi trebalo je da imaju svoj jezik, načine pamćenja i mitologije, koje je trebalo izmisliti. Želeo sam da Hala ima magičan kvalitet, koji ima žirafa u filmu Paola Sorentina „Velika lepota“. Voleo bih da Paolo Sorentino dođe kod mene i kaže: Tomazi, hajde da snimimo film po tvom romanu „Slon na Karlovom mostu“. On je jedan od mojih omiljenih pripovedača na planeti. Pročitao sam „Putovanje jednog slona“, koje mi se veoma dopalo, i pročitaću Priču o vezirovom slonu. Takođe sam pročitao The White Bone, A Son of the Circus, „Peti slon“ – roman o Disksvetu Terija Pračeta i Murakamijev „I slon iščeznu“.
 
U romanu slon i most naši su vodiči kroz znamenitosti Praga i različitih ljudskih profila i sudbina. Šta je na dubljem planu još zajedničko mostu i slonu? Kako oni pomažu ostalim likovima da „premoste“ životni ćorsokak u kom su se našli?

Zajednička tačka između mosta i slona je u tome što znaju odakle dolaze. Imaju istoriju koja seže daleko u prošlost. Shvataju da je život istovremeno postojan i prolazan, pa se oslobađaju sitnica i fokusiraju na ono što je važno. Radoznali su. I most i slon su, na neki način, magični – a magija, čudo, zadivljenost, misterija i strahopoštovanje odsutni su kod većine likova u ovoj knjizi. Oni su preplavljeni tugom, očajanjem, nesigurnošću, krivicom, depresijom. Slon je istovremeno magičan i van svog mesta. Nije tamo gde bi trebalo da bude, i to je uznemirujuće. Pametni most koji govori latinski stalno je prisutan u Pragu. To je najpoznatiji most u gradu i pozornica je za dramu. Okuplja sve likove i omogućava drami da se odvija. Ali most ne haje. Radoznao je, ali mu nije stalo do likova koji ga prelaze. Naučio je da ne mari, uglavnom, jer je živeo dugo, dugo vremena, i zna da će verovatno nadživeti sve do kojih mu je stalo. Nisam siguran da sam odgovorio na vaše pitanje.

Koliko su slonica i most fascinantni, toliko su i ljudi koje srećemo. Dolaze iz različitih društvenih miljea, a ipak ih toliko toga spaja. Kako ste uspeli da povežete toliko naizgled različitih sudbina?

Kratki odgovor je da most i slon omogućavaju ovim ljudima da se okupe. Bizaran je trenutak kada su se svi okupili na mostu tog jutra kada je došao slon, ali dok sam pisao, činilo se neizbežnim. Većina likova u knjizi ima interakciju sa slonom. Kada strgnemo bogatstvo, slavu, ego i sve stvari kojih se držimo, i sve stvari koje tražimo, svi smo izgubljeni i tražimo povezanost, ili ljubav, ili ljubaznost – i želimo detinji osećaj čuda koji nudi slon. Ljudi u ovoj knjizi su sivi, što znači da nisu svi dobri, niti su svi loši, negde su u sredini – u mutnoj oblasti gde većina nas živi. Njihova ljudskost ih povezuje. Njihove mane i promašaji, težnje i želje, strahovi i hrabrost ih približavaju. Slon ih je naterao na most, a most je postao pozornica. I predstava je počela.

Svi junaci nalaze se na životnoj prekretnici i tragaju za rešenjem egzistencijalnih dilema. Koliko im slonica Hala pomaže u tome da pronađu pravi put? Šta mogu od nje da nauče?

Ne morate uvek da radite ono što se od vas očekuje. Ponekad nas pokreće želja, zaljubljenost ili opsesija, i to je u redu. Slon je ono što jeste. Jednostavno radi ono što oseća da mora da radi (kao neki antijunak). Takođe, možda postoji ista lekcija koju možemo naučiti od mačaka i ptica. Mačke (i slonovi) žive u sadašnjem trenutku, svesni svega, jer njihov opstanak zavisi od toga. Oni su hipersvesni, primećuju svaki detalj, senku i zvuk. Dakle, možda slon poručuje: probudite se! Obratite pažnju!

Šta ste naučili o slonovima dok ste istraživali o njima? Šta Vas je naročito iznenadilo?

Iznenadila me je činjenica da se slonovi ne plaše miševa, već pčela! Postoje farmeri u Africi koji odbijaju slonove od svojih useva tako što puštaju snimak roja pčela. Slonovi ne mogu da skaču jer su preveliki. Slonovi mogu da komuniciraju niskim, pulsirajućim brujanjem. Slonovi tuguju – održavaju seanse tugovanja oko kostiju svojih mrtvih. Oni će sedeti ili stajati sa preminulim članom porodice. Slonovi u divljini loši su spavači, spavaju dva sata dnevno ili kraće. Naučio sam više o obrascima spavanja slonova u divljini i u zatočeništvu nego što sam želeo da znam.



Slon se seća najsitnijih detalja iz najranijeg detinjstva u Zambiji. Da li se sećate svoje prve uspomene? Otkad datira?

Zima je i moja mama me vuče na sankama niz trotoar pokrivenim snegom. Obukla mi je zimsko odelo. Sedim u kartonskoj kutiji koja je postavljena na ravnom delu sanki. Vuče me kroz sneg i kartonska kutija sklizne, a ona nastavlja da hoda, dok ja čekam da primeti i okrene se. Ali ona nastavlja da hoda. Nakon nekog vremena okreće se i vidi šta se desilo. Tada sam verovatno bio veoma mali. Sumnjam u ovo sećanje jer previše objašnjava o meni. Previše je uverljivo. Da li mi je mama ispričala ovu priču i ja sam je prihvatio kao svoje sopstveno sećanje? Sećanje je takvo, nezgodno. Bez obzira na to, ono leži u pozadini mog uma kao najranije sećanje, uprkos njegovoj nepouzdanosti.

Da li ste pomišljali na adaptaciju u roman za decu, u kojoj slonica, pored Praga, mlade čitaoce upoznaje i sa znamenitostima drugih svetskih gradova?

E, sada jesam. Hvala! Takođe, zamišljam serijal pričica smeštenih u različitim gradovima, sve bazirane na slonu koji beži iz zoološkog vrta, cirkusa ili obližnjeg svetilišta. Možda bi trebalo početi sa Beogradom?

Pojedini čitaoci kažu da, zahvajujući Vašoj knjizi „Slon na Karlovom mostu“, ne moraju da idu u Prag, jer taj grad mogu da posete i iz svojih domova. Da li se zbog toga pribojavate sankcija čeških vlasti?

To je zaista lepo čuti. Znači da sam prilično dobro postavio priču ovog romana. Ha! Ne brinem se za turizam u Pragu. To je tako neverovatan grad! Zar ne bi bilo divno ako bi mi uveli sankcije i zabranili mi posetu, pa bi to postalo skandal? Možda bi postala međunarodna afera, u koju bi bile uključene vlade, a priča bi postala viralna na društvenim mrežama. Knjiga bi dobila puno besplatnog publiciteta. Mogu da zamislim drugo, treće, četvrto i peto izdanje knjige i filmski ugovor!

Na Vašem sajtu piše da ste pisac, baštovan i neuspeli budista. Zašto nije uspelo sa budizmom?

Moj veb-sajt je trenutno nedostupan zbog popravki, ali da, to stoji. Mislim da kada kažem da sam neuspešan budista, mislim na to da ne uspevam u ljubaznosti i saosećanju svakog dana. Svestan sam ovih neuspeha i znam da mogu da budem bolji. Kada je reč o religiji, budizam je jedina stvar koja mi ima smisla. Te dve ključne komponente, ljubaznost i saosećanje, jesu osnovne. Činjenica da nema božanske figure. Samo „ako želiš da drugi budu srećni, praktikuj saosećanje. Ako želiš da budeš srećan, praktikuj saosećanje“. I ovo od Dalaj Lame: „Nema potrebe za hramovima; nema potrebe za komplikovanom filozofijom. Naš mozak, naše srce su naš hram; filozofija je ljubaznost.“ Da li sam praktikujem budizam? Ne. Pa, donekle. Ideje i filozofije budizma me intrigiraju i privlače, i nastavljam da praktikujem ljubaznost i saosećanje.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41