Tom Holand: Ispod površine Rimskog mira – 2. deo

U svojoj knjizi „Pax“, trećem delu enciklopedijske trilogije bestselera o usponu Rimskog carstva, Tom Holand forenzičkom rekonstrukcijom života ključnih ličnosti – od careva do robova – utvrđuje činjenice o tome kako je mir konačno postignut tokom zlatnog doba. Sledi nastavak ovog razgovora.



Šta se dešava u Vašoj glavi dok istražujete likove? Da li zbog toga drugačije posmatrate naše, današnje moralne stavove?

Rimski istoričar Livije za svoj narod kaže sledeće: „Poznati smo širom sveta po pravednim kaznama.“ A to je društvo koje baca ljude lavovima, sponzoriše gladijatorske borbe i organizuje razapinjanja. Međutim, Rimljani ne misle da je to što rade na bilo koji način nemoralno; veruju da je apsolutno opravdano.

To me je inspirisalo da napišem prethodnu knjigu „Dominion“, u kojoj tvrdim da su naši moralni standardi, naši pogledi na svet, zasnovani na velikoj hrišćanskoj revoluciji. Razlog zašto nam je tako teško da svet vidimo očima Rimljana jeste taj što je naš pogled zamagljen pretpostavkama iz ugla hrišćanstva. Želeo sam da ova nova knjiga bude neka vrsta anti-„Dominiona“, u kojoj se svet posmatra isključivo rimskim očima. Hrišćani u ovoj priči, koji se pojavljuju u nekoliko pasusa, deluju kao rovčice u ekosistemu kojim dominiraju dinosaurusi. Dinosaurusi uništavaju sve oko sebe, glasni su i ponašaju se onako kako se ponašaju Rimljani, dok su hrišćani toliko sitni da ih jedva primećujemo. Ali, naravno, kao što se to desilo sa sisarima, upravo će hrišćani naslediti svet na duge staze.

Da li smatrate da su Rimljani povodom nečega bili u pravu, a da smo to izgubili u hrišćanskom dobu?

Pitanje koje me progoni svaki put kada pišem o Rimljanima je zašto sam toliko fasciniran njima. Kada sam u školi išao na veronauku i video slike Isusa ispred Pontija Pilata, uvek sam bio na Pilatovoj strani. Bio je nekako glamurozan: imao je orlove, purpurnu odeću. Za razliku od njega, Isus je izgledao zapušteno. Rimljani su mi se mnogo više sviđali i mislim da je to na neki način inherentno. Postoji određeno divljenje, i strah, privlačnost prema moći.

Teško nam je da to priznamo, delimično zato što smo vekovima pod uticajem jevrejskog i hrišćanskog razmišljanja. Takođe, živimo u senci fašista. A fašisti su bili prva grupa ljudi u istoriji hrišćanske Evrope koja je svesno odbacila ne toliko institucije hrišćanstva – kao što su to učinili francuski ili ruski revolucionari – već suštinski moral hrišćanstva. U potpunosti su odbacili ideju da bogati i moćni imaju dužnost da se brinu o siromašnima i slabima. I zato verujem da naciste smatramo oličenjem zla. Mislim da smo internalizovali strah da se identifikovanjem sa Rimljanima izlažemo riziku da postanemo fašisti.

Da li smatrate da je neverovatan uspeh Rimskog carstva bio rezultat toga što je tolika moć bila koncentrisana u jednoj ličnosti?

Edvard Gibon je jednom prilikom izjavio da je čovečanstvo bilo „najsrećnije i najprosperitetnije“ u periodu nakon vladavine Vespazijana i njegova dva sina. Dok u mojoj knjizi čitate o ovom periodu, verovatno ćete pomisliti da je njegova izjava ludost, jer ono o čemu pišem zvuči užasno. I naravno da je mnogim Rimljanima tada bilo užasno. Ipak – sa izuzetkom Godine četiri cara i povremenih pobuna – ogromna prostranstva koja su prethodno bila zahvaćena konfliktima uglavnom su bila stabilna. Celokupno Sredozemlje je bilo ujedinjeno pod jedinstvenom silom; Rimljani ga zovu mare nostra, „naše more“. Ovo se dogodilo samo jednom u istoriji. Rezultat je bio ekvivalent globalizovanoj trgovini; različite oblasti Carstva počinju da se specijalizuju za aspekte ekonomije koje im najviše odgovaraju, verujući da postoji jedinstveni pravni okvir i da će patrole nadgledati pomorske rute, kako ih ne bi napali pirati. Zato je ovo, po relatvinim merilima, zlatno ekonomsko doba.



U knjizi citirate Plinija koji kaže: „Ko bi sada mogao poreći da veličina carstva Rima omogućava suprotnim krajevima sveta međusobne veze, da je život poboljšan razmenom dobara, saradnjom pod blagoslovom mira i opštom pristupačnošću svega što je od nas do sada bilo skriveno?“ Pomalo zvuči kao današnja poluglobalizovana slobodna trgovina, zar ne?

U uvodu citiram profesora ekonomije sa Masačusetskog instituta za tehnologiju koji tvrdi da je Rimsko carstvo u drugom veku, pod Trajanom i Hadrijanom, imalo najbogatiju ekonomiju pre pojave modernog kapitalizma u Holandiji i Engleskoj u 17. veku. Nisam toliko kvalifikovan da kažem da li je to tačno ili ne, ali je očigledno da je ovo bio spektakularno bogat period. Kao i da će ga ljudi poput Plinija slaviti i veličati.

Međutim, ima i onih koji toliko bogatstvo vide kao dokaz rimske monstruoznosti. Najveći, najuticajniji antiimperijalistički tekst ikada napisan je Knjiga Otkrovenja, sa svojom vizijom o vavilonskoj bludnici. Vavilon – koji predstavlja Rim – opisan je kao grad koji je pretrpan bogatstvom sveta, a njegov pad je izazvan prekidom trgovinskih veza koje to bogatstvo donose u grad. Dakle, veoma jasno govori o činjenici da je metropola zavisna od veza koje ima sa spoljnim provincijama.

Neki Rimljani su zbog toga bili izuzetno zabrinuti, od kojih je najuticajniji bio veliki istoričar Tacit. Tacit je napisao biografiju svog svekra Agrikole, namesnika Britanije. On opisuje kako je Agrikola promovisao umetnost civilizacije na ostrvu: primoravao je starosedeoce da nose toge, da imaju svečane obede, da grade kupatila. On kaže da su starosedeoci te stvari pogrešno shvatili kao znakove civilizacije, dok su zapravo bili znakovi njihovog ropstva. On ovo nije pisao kao pridiku na postkolonijalizam. On ne poručuje: „O, strašno je što smo osvojili Britance“. Zapravo želi da kaže da su Britanci zavedeni moralnom propašću koja je već paralisala Rimljane.

U Tacitovim očima veličina Carstva uništava sve što je Rimljane prvobitno učinilo velikim. Zato on smatra da je Trajan najbolji od careva, jer on se upušta u sva ta briljantna osvajanja. On pokorava Dačane, potom Mesopotamiju. Međutim, sve kreće po zlu kada Trajan, kao i mnogi drugi u istoriji Zapada, prodre u Irak. Predaleko odlazi. Mora da povuče svoje legije iz Mesopotamije. Tada odlučuje da rimska moć ipak ima prirodno ograničenje, jer ljudi izvan njega ne zaslužuju darove rimske civilizacije.

Zato Hadrijan gradi granična utvrđenja duž Carstva, od kojih je Hadrijanov zid najpoznatiji. To nikako nije priznavanje poraza. To je ekvivalent ogromnoj ogradi koja se postavlja oko Glastonberija tokom festivala. Time se zapravo poručuje: „Vi koji ste unutra, možete dobro da se provedete, da slušate Eltona Džona i da kampujete na visokoj nozi. Ali vi, obični smrtnici koji ste ostali napolju, vi ne možete da uđete“. To je zapravo bila svrha Hadrijanovog zida.

Danas mnoge brine to što smo na neki način prilično slični Rimskom carstvu u fazi propadanja. Postoji osećaj da ovaj svet, koji je delovao da će doživeti večnost, propada i lomi se. Dok sam čitao Vašu knjigu, bio sam ispunjen nadom, jer počinje događajem koji liči na kraj sveta – haotičnom Godinom četiri cara – nakon čega sledi sto godina mira. Dakle, možda sve ovo što se dešava danas više nalikuje onome što se dešavalo 69. godine nove ere, nego na konačnu propast Rimskog carstva. Da li Vam se čini da je naša civilizacija na silaznom putu?

Smatram da prolazimo kroz proces moralne promene, koji pre može da se uporedi sa protestantskom reformacijom nego sa bilo čime što se dešavalo u rimskoj istoriji. Ali mislim da nam Rim pruža dobar model: nad nama se nadvija osećaj da ukoliko imate trenutak slave, ako ste veličanstveni, onda ste kao carstvo osuđeni na propast i pad. I mislim da je to u suprotnosti sa Kinom, koja je u ovom periodu bila podjednako veliko carstvo koje se bogati. Naravno, tokom vekova Kina će, poput Rima, podleći pod varvarima. Kinesko carstvo će se raspasti, ponovo formirati, raspasti, ponovo formirati, ali ipak, u nekom smislu, uvek ostati – Kina. Entitet zvani Kina opstaje.

Mi, u modernom svetu, nemamo osećaj da postoji zemlja Rimljana, jer je ona već odavno nestala. I tako mislim da kod nas, verovatno mnogo više nego kod ljudi u Kini, postoji osećaj da su zlatna doba iluzorna i da je najveće carstvo samo provokacija – ono će pokleknuti i biti uništeno. Lekcije iz Knjige Otkrovenja i knjige Edvarda Gibona „Opadanje i propast Rimskog carstva“ stopile su se da bi se stavilo na znanje kako ne možete biti veliki na duge staze. Zato rimska imperijalna arhitektura u Vašingtonu, na primer, daje toliko prostora apokaliptičnim vizijama, jer samo treba da pogledate Linkolnov spomenik i pomislite: „Tvoj pad dolazi, osuđen si na propast“. Naravno, to je, između ostalog, ono što je učinilo nerede na Kapitolu 6. januara 2021. godine toliko emocionalno zadovoljavajućim za veliki broj ljudi, posebno za šamana sa rogovima. U našim umovima je usidrena ideja da se ovako nešto događa mestima koja se nazivaju Kapitol. Varvari dolaze, a poredak se ruši.

---

Prvi deo razgovora možete pročitati ovde.

Autor: Fredi Sejers
Izvor: unherd.com
Prevod: Kristijan Vekonj