„Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“: Paradoks književnost gradi

Retke su književnosti ekonomski (relativno) siromašnih naroda koje su se uprkos tome i neretkom sistemskom proganjanju umetnika brendirale u čitavom svetu. Osim za latinoameričku, to važi i za rusku literaturu. Teško da bi moglo biti indikovanijeg autora da piše o potonjoj od Vladimira Kaminera. Kao rođeni Rus koji je škole – zaključno sa Fakultetom dramaturgije – završio u Moskvi, a još pre tri decenije se preselio u Berlin i postao nemački pisac, on je dovoljno upućen u materiju i ima dovoljnu distancu prema njoj tako da može odlično da razume šta je ono što kod književnosti njegovog maternjeg jezika privlači Zapadnog čitaoca.

Štaviše, može se reći da je knjiga „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ ipak namenjena, pre svega, tamošnjoj publici. Konačno, sam naslov donekle odaje ovu intenciju autora. Naime, kao što se Zapadni čitalac uvek bar pomalo čudi stojeći pred ogromnim vratima ruske književnosti, tako je i Kaminer kao dečak imao predstavu punu strahopoštovanja, a koju su oličavali Tolstojeva slika sa ogromnom bradom koja kao da je proždrla ostatak lica, sem očiju, i činjenica da su retke, ako uopšte i postoje, fotografije na kojima se Čehov vidi u cipelama. Pošto je postojala minimalna teorijska mogućnost da je autorov predak – obućar – napravio cipele za Antona Pavloviča, to je Kamineru kao dečaku bio odličan okidač za maštu. I, kako vidimo, ne samo kao dečaku.

Posredi jeste vrlo lično delo, iako pretežno govori o biografijama sedam ruskih klasika (osim pomenutih, i Dostojevskog, Harmsa, Bulgakova, Nabokova i Majakovskog). I ne, to nije nikakva mana štiva, naprotiv: Kaminer je vrlo uspešan i kao dramski i prozni nemački pisac. S druge strane, dovoljno je obrazovan da zna da se nakon što su je poststrukturalizam i postmodernizam bezmalo prognali, deridijanski proklamujući da ne postoji ništa van teksta, biografska kritika se vratila književnosti, doduše, ne kao presudna za tumačenje dela, ali zato kao bitna kontrolna instanca. U svetlu ovih biografija čitaocu može da postane jasnije zašto su, na primer, glavni junaci Dostojevskog uvek kontradiktorni, ali verodostojni i ubedljivi, ili šta je moglo da dovede Danila Harmsa do zaumne poezije koja će toliko uticati na kasniju rusku, pa i zapadnoevropsku, književnost apsurda. Pošto su gotovo svi prikazani junaci – ne baš svojom krivicom – imali neprijatna posla sa sovjetskom vlašću, ova knjiga pobočno donosi čitavu teoriju o dotičnom totalitarnom sistemu, posebno o njegovom odnosu prema piscima. To je i jedan od glavnih paradoksa knjige (a ima ih mnogo): dok danas, uz izuzetak autora koji bi se mogli naći na meti fanatika poput onih iz Al Kaide, maltene može da piše šta god ko hoće baš zato što je književnost sve manje bitna, nekadašnjoj ruskoj vlasti je ona bila značajna; upravo zato je sistemski ignorisala pisce, ili ih slala u gulage, ili pod zemlju.

Iako je i sam progon Dostojevskog u Sibir posle slučajno izbegnutog streljanja usled neočekivanog carskog pomilovanja u poslednji čas – što je možda bio glavni povod da se on posle prorevolucionarnih ideja okrene Bogu – dovoljno zanimljiva biografska građa, Kaminer se govoreći o Fjodoru Mihailoviču znatno više bavi autorovim knjigama nego dok obrađuje ostale pisce. Možda to znači da nemački pisac ruskog porekla najviše ceni književnost tog svog bivšeg zemljaka (na šta bi mogla da ukaže i činjenica da se knjiga otvara poglavljem o njemu, a koje je i najduže od svih uvrštenih). Možda je ipak posredi to što su biografije gotovo svih ostalih zastupljenih autora zanimljivije od biografije Dostojevskog. To samo govori koliko je „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ uzbudljivo štivo.

Autor: Domagoj Petrović