Kako je postala pisac krimi romana i stvorila detektivku
Džejn Ricoli i medicinsku istražiteljku Moru Ajls, sposobne i jake junakinje, otkriva bestseler autorka
Tes Geritsen, čiji je roman „
Poslednji preživeli“ nedavno objavljen u izdanju Lagune.
Mada je odmalena pisala i govorila da želi da bude pisac, američku autorku Tes Geritsen profesionalni put prvo je odveo u svet medicine. Na nagovor roditelja završila je studije antropologije, a zatim i medicine, pa je jedno vreme radila kao lekar. Onda je otišla na porodiljsko odsustvo i to vreme iskoristila da ostvari snove iz detinjstva. Na književni konkurs poslala je priču, dobila prvu nagradu, ali i samopouzdanje da nastavi da piše.
Tes Geritsen je danas jedan od najboljih pisaca krimi trilera koji su prevedeni u 40 zemalja i prodati u više od 30 miliona primeraka.
Za čitaoce Bukmarkera otkrila je mnogo toga zanimljivog o svom procesu stvaranja, kao i o nastanku njenih omiljenih junakinja – detektivke Džejn Ricoli i medicinske istražiteljke More Ajls, koje su oživele i na TV ekranu, u čak sedam sezona serije „Ricoli i Ajls“. Ali prvo smo ipak pričali o romanu „Poslednji preživeli“, koji je poslednji objavljen u izdanju Lagune.
Kako ste došli na ideju da napišete uznemirujuću priču o dečaku koji je dvaput izgubio porodicu pod strašnim okolnostima, a čiji je život takođe u opasnosti?
Želela sam da pišem o mladim junacima, koji pomažu u rasvetljavanju zločina. Mesto kao što je škola
Ivensong, izolovana od svega, činila se kao savršeno okruženje. To je škola za decu koja su preživela užasne zločine i sada se uče veštini da uzvrate udarce. Ta deca znaju kako je biti uplašen, a kada se susretnu sa narednim napadima, shvataju da opasnost za njih još nije prošla.
Šta je bilo najizazovnije u ovom trileru? Da li pisanje o teškoj sudbini deteta?
Obično ne pišem o deci koja su povređena ili ubijena, pa je ovo priča o deci koja su preživela. Tema bistre dece, koja svoju pamet koriste da uzvrate udarce, učinila je priču daleko zanimljivijom od priče o deci žrtvama.
Šta se na osnovu iskustva i velikog uspeha u pisanju pokazalo, šta je ključno za dobar triler?
Sve je u interesantnim karakterima. Ne smatram da su akcija ili nasilje na svakoj stranici uzbudljivi, ili čak interesantni, ali ako postoji lik koji ima jedinstven ugao gledanja ili karakter koji me fascinira, po svaku cenu želim da znam šta će se s njim dogoditi.
Kako su detektivka Džejn Ricoli i patološkinja Mora Ajls postale glavne junakinje Vaših trilera? Na koji način ste gradili njihove karaktere?
Džejn Ricoli se prvi put pojavila u „
Hirurgu“, romanu o serijskom ubici koji uhodi jednu doktorku. Ricolijeva nije bila glavna junakinja u toj priči – zapravo, počela je kao sporedni lik koji je pred kraj knjige trebalo da umre, ali dok sam pisala, ona mi je postajala sve interesantnija. Znala sam da je briljantna i da mora da radi duplo više od muškaraca da bi zadobila njihovo poštovanje. Do kraja priče ona je bila toliko moćan karakter da ne samo da nisam mogla da je ubijem već sam shvatila da joj je potrebna sopstvena knjiga. U „
Dominatoru“ Džejn postaje glavna junakinja. U toj knjizi sam takođe uvela novi karakter, doktorku Moru Ajls, koja je od početka misteriozna. Želela sam da znam više o njoj, pa sam odlučila da i njoj dam zasebnu knjigu – „
Grešnik“. Tako su ove junakinje nastale. Nijedna od početka nije bila glavna, već su obe preuzele priču. Primorale su me da obratim pažnju na njih.
Obe su jake i sposobne žene. U profesiji kojom se bave nije lako izboriti se za svoje mesto. Da li je, između ostalog, to bio razlog što ste izabrali da glavni junaci Vaših romana budu žene?
Pošto sam žena, prirodno je da pišem sa ženske tačke gledišta. A pošto sam školovana za lekara, razumem izazove sa kojima se suočavaju žene koje se bave profesijom u kojoj dominiraju muškarci. To je delom Džejn Ricoli učinilo snažnom ženom, morala je da se bori za poštovanje. Vrlo je zabavno gledati kako savladava svaki izazov i izlazi kao pobednik.
I Vas samu nekada iznenadi tok događaja o kojima pišete u svojim romanima. Da li to znači da nemate uvek unapred smišljenu priču? Kako izgleda Vaš proces stvaranja?
Gotovo nikada ne znam kuda će priča ići. Ne pišem unapred osnovu radnje niti poznajem u potpunosti svoje likove dok ne napišem celu prvu verziju. Počinjem sa konceptom, uvodnom scenom, i odatle idem. U knjizi „Poslednji preživeli“ počela sam od ideje o školi
Ivensong, gde traumatizovana deca uče da se bore i prežive. Nisam znala ko ih je napao i zašto, pa sam morala da napišem knjigu da bih saznala.
Odakle sve crpete ideje za nove slučajeve u svojim knjigama? Da li stalno razmišljate o njima ili ima dana kada Vam je svega toga previše?
Uvek sam u potrazi za idejama. Čitam nekoliko različitih novina svakog dana, pratim prave zločine i svoje emotivne reakcije na stvari koje vidim i čujem. Takođe, pomaže i radoznalost za mnoge teme, kao otvorenost za učenje. Na primer, dok sam putovala po Italiji, zainteresovala sam se za simboliku srednjovekovnih religioznih slika i načina na koji su slikari ostavljali malo tragova o tome ko je bio svetac na slici. To je dovelo do zapleta romana
I Know a Secret, o ubici koji svoje scene ubistva postavlja na način na koji su srednjovekovni slikari ostavljali simbole na portretima koje su slikali. Još jedan moj roman, „
Suvenir“, bio je inspirisan mojim zanimanjem za egiptologiju i mumije. Dok sam na skeneru gledala prave mumije, odjednom sam pomislila: šta ako je ova drevna mumija zapravo moderna žrtva ubistva? Nikad ne znate kako će vas vaši hobiji ili interesovanja inspirisati.
Kako se odmarate od pisanja?
Volim da putujem, da se bavim baštovanstvom, da sviram. Putovanja su često inspiracija za moje priče, i kada sam u drugoj zemlji, uvek sam u potrazi za inspiracijom za radnju ili likove.
Oduvek ste želeli da budete pisac, ali Vas je život prvo odveo na studije medicine. Da li Vam i u kojoj meri te studije znače u stvaranju knjiga?
Svaka oblast studija, bilo koje zanimanje, može biti dragoceno za karijeru pisca. Pokazalo se da je medicina bila posebno korisna pozadina za krimi fikciju zato što mi je pomogla da razumem kako doktorka Mora Ajls razmišlja. Medicina mi je dala i uvid u autopsije. Ali bilo koje zanimanje može inspirisati priče. Mogu da zamislim sjajan krimi roman ispričan sa tačke gledišta jednog biologa.
Zašto ste odabrali baš žanr triler?
Odrasla sam uz ljubav prema misterijama. U Americi postoji serijal knjiga koji je bio veoma popularan među mladim devojkama, gde je glavna junakinja bila osamnaestogodišnja detektivka Nensi Dru. Volela sam te knjige kad sam bila mlada, one su hranile moju glad za misterijama. Odrasla sam, takođe, uz ljubav prema horor filmovima, jer je moja majka bila njihov veliki ljubitelj, dosta smo ih gledale. Detinjstvo uz romane misterije i horor filmove učinilo je da prirodno odaberem triler kao žanr.
Koji su Vaši omiljeni pisci trilera? Koju knjizu iz tog žanra smatrate knjigom za sva vremena?
Ima ih mnogo, ali sećam se da sam bila zaista oduševljena trilerom Kena Foleta „Ušica igle“. Veoma mi se dopalo što je glavna heroina bila potpuno obična žena, koja je ipak bila u stanju da sruši ozloglašenog nacističkog špijuna.
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 25