Teri Pračet: Jedna knjiga koja menja život – Mreškanje na površini multiverzuma

Smrt je bila svakako jedan od najpopularnijih likova među Pračetovim čitaocima. Pojavljivala se u mnogim njegovim romanima i uvek predstavljala, gle čuda, pravo osveženje. Jer kao i za sve druge pojave o kojima je pisao, Pračet je i za Smrt pronalazio ono najtoplije i najljudskije što bi je moglo krasiti. Ona (ili On, kako je on pisao) nikada nije bila ništa drugo do čisti profesionalac koji marljivo obavlja svoju dužnost. Ništa što bi se moglo zameriti. Ništa zbog čega bi je mrzeli.  Jer takav je život, pardon, smrt. Deo neumoljive i nepromenljive kosmičke jednačine. Sada, konačno, i u pravom životu, ona je došla po svog starog prijatelja. I ser Teri je saznao kako ona zaista izgleda.
Za Nedeljnik piše Dejan Papić, vlasnik izdavačke kuće Laguna i prvi prevodilac Terija Pračet

Napokon, ser Teri, moramo da pođemo zajedno.
Teri uze Smrt pod ruku i pođe za njom kroz vrata, pa u crnu pustinju pod beskrajnim nebom.
Kraj.
 
Ovo su poslednji zapisi na Tviter profilu Terija Pračeta, jednog od najpopularnijih pisaca današnjice. Tako su svi njegovi čitaoci saznali da je preminuo, nakon duge i neravnopravne borbe sa retkim oblikom Alchajmerove bolesti.


Teri Pračet (1948-2015)
 
Smrt je bila svakako jedan od najpopularnijih likova među Pračetovim čitaocima. Pojavljivala se u mnogim njegovim romanima i uvek predstavljala, gle čuda, pravo osveženje. Jer kao i za sve druge pojave o kojima je pisao, Pračet je i za Smrt pronalazio ono najtoplije i najljudskije što bi je moglo krasiti. Ona (ili On, kako je on pisao) nikada nije bila ništa drugo do čisti profesionalac koji marljivo obavlja svoju dužnost. Ništa što bi se moglo zameriti. Ništa zbog čega bi je mrzeli.  Jer takav je život, pardon, smrt. Deo neumoljive i nepromenljive kosmičke jednačine.
 
Sada, konačno, i u pravom životu, ona je došla po svog starog prijatelja. I ser Teri je saznao kako ona zaista izgleda. Saznao je naravno i mnogo šta drugo, zapravo ono što sve nas zanima i na šta nemamo odgovor – šta biva posle. Možda je mogao da se osvrne i vidi šta je za sobom ostavio? Možda u toj novoj ravni duša može na pravi način da sagleda kakav je njen trag bio u prethodnom životu? Ne znam. Teško je zamisliti kako bi neko, makar to bio i sam Teri Pračet, mogao da sagleda sve te milione obogaćenih života i pravu meru sreće koju je podario svojim čitaocima. Sve načine na koji su im životi zbog njegovih knjiga bili promenjeni. Neki skeptik, već ga čujem, reći će da je to preterano, da knjige ipak nemaju takvu moć. E pa zbog svih skeptika ovog sveta, a mnogo više da bih pomogao ser Teriju pri pravljenju završnog računa svog života, evo jedne životne priče o promenjenoj sudbini, o ispunjenoj životnoj misiji koje ne bi bilo da nije bilo Terija Pračeta i njegovih knjiga.
 
Devedesetih godina otišao sam u London, manje u potrazi za poslom, a više u potrazi za dobrom poslovnom idejom koju bih mogao primeniti kada se jednog dana vratim u Srbiju. Danima sam širom otvorenih očiju tumarao ulicama ovog velegrada i na kraju bi se svaka od ovih šetnji završavala u nekoj od knjižara. Tada nisam bio ništa više od običnog čitaoca i svakako mi nije bilo ni na kraj pameti da ću se ikada baviti bilo kakvim poslom vezanim za knjige. Bio sam programer i računari su bili moja najveća ljubav, pa, sasvim logično, i put dalje karijere. Nezadovoljan što mi ništa zanimljivo ne iskrsava, utehu sam pronalazio u knjigama. U moru, okeanu najrazličitijih knjiga kojima su obilovale velike londonske knjižare. Tako sam slučajno, ili možda i ne baš tako slučajno, naišao na knjigu koja mi je na više načina privukla pažnju. BOJA MAGIJE, Teri Pračet.
 
Korica koja je plenila pažnju, tekst na poleđini knjige koji je obećavao nesvakidašnju čitalačku avanturu, pregršt sjajnih kritika, neverovatna popularnost autora. Morao sam da je kupim. I te iste noći sam je progutao. Pa zatim i sledeću njegovu knjigu. Odjednom, stekao sam novog omiljenog pisca. Nekoga pored koga sam se osećao kao pored starog prijatelja, prijatelja koji me neće izneveriti. Prijatelja pored kojeg ću se uvek lepo osećati, nasmejati, ali i koji će mi otvoriti neke nove načine sagledavanja sveta u kojem živimo.
 
I sve je to bilo lepo, ali od nečega se moralo živeti. Svakako ne od čitanja knjiga i svakako ne od povratka u sivilo svakodnevice i rutinskog posla koji me je čekao u opustošenoj Srbiji. Međutim, novca je bilo sve manje, zaposlenja niotkuda i moj povratak je bio samo pitanje dana. Najgore u svemu bilo je što nikakvu originalnu ideju nisam dobio u Londonu i kući sam se vraćao prazih šaka. Šta više, razmišljao sam, ne praznih, već preteških kofera prepunih raznih knjiga zbog kojih sam još morao i da platim dodatnu tarifu na aerodromu. Ali, od kakve bi koristi mogle da budu te knjige u Srbiji? Teško da bi mogle i da me uteše zbog moje neuspele misije. Možda samo da me podsete kako sam uzalud potrošio vreme i ono malo para što sam imao.
 
U Srbiji, sve je bilo po starom. Iz dana u dan sve gore, jednu krizu je smenjivala druga, još teža. Moj posao se nije popravljao i veliku perspektivu nisam video. Dobro, bilo je nekih promena na ličnom planu, moram priznati. Upoznao sam devojku u koju sam se potpuno zaljubio, veza se rasplamsala i posle nekoliko godina odlučili smo da se venčamo. Novi, zajednički život podrazumevao je i trenutke kada smo oboje čitali knjige. Očekivali biste tada tišinu u kući i tako bi i bilo kada nisu u pitanju bile Pračetove knjige. Svako ko je ikada imao prilike da ih čita zna da je praktično nemoguće čitati ih, a ne smejati se naglas. Vrlo često. Suprugu je ovo, naravno, ometalo, ali bi me uvek pitala da joj prenesem šta je to tako duhovito. I tako sam počeo usmeno da prevodim Pračetove najblistavije pasaže. Posle nekog vremena, zapitao sam se kako bi bilo da pokušam da prevedem makar prvih tridesetak strana njegove „Boje magije“. Tek da vidim kako bi to moglo da izgleda na srpskom jeziku i na papiru. Nisam očekivao da ću stići mnogo dalje od prvog dela knjige. No, stranica za stranicom, moje uzbuđenje raslo je sve više, pogotovo kada sam video da je taj tekst i na srpskom jednako živ i snažan, kao i na engleskom.
 
Posle nekoliko meseci, u rukama sam imao prevod. Sve što je tada preostalo bilo je da se objavi knjiga. Ali kako to uraditi? Pojma nisam imao. Verovatno se prvo kupe prava za objavljivanje. Kontaktirao sam Pračetovog agenta i on mi je uljudno objasnio da oni ne posluju sa fizičkim licima, već samo sa izdavačkim kućama. Šta sad? U očajanju, raspitivao sam se i saznao da se zapravo za ne tako veliki novac može otvoriti izdavačka agencija i to u roku od nedelju dana. Pojavio se tračak svetlosti. Za tih nekoliko dana smislio sam naziv svoje nove izdavačke kuće (Laguna), dizajnirao logotip (i danas je na svim Laguninim knjigama), rezervisao internet domen i napokon saznao osnovne pojedinosti o izdavačkom poslu. I nakon dobijanja rešenja o osnivanju firme, ponovo sam se obratio agentu, sada kao direktor izdavačke kuće. Moja ponuda je prihvaćena i otpočela je izdavačka avantura zvana Laguna.
 
Prvih nekoliko godina bilo je teško, ne samo zbog nedostatka novca i što je zemlja bila u svojoj najdubljoj krizi, već i zbog toga što se trebalo probijati na srpskom izdavačkom tržištu sa nepoznatim autorom i bez ikakvog iskustva u poslu. Ali, emocije kojima su zračile Pračetove knjige kao i žar s kojim sam radio svoj posao polako su počeli da šire krug ljubitelja knjiga koje sam objavljivao. U narednim godinama su došli i drugi značajni autori, pa potom i najveći srpski i svetski pisci. Zatim knjižare i veliki književni događaji, kao što je Noć knjige. Ukratko, Laguna je pronašla svoje mesto na kulturnom nebu Srbije. Usuđujem se da kažem na radost i korist ljubitelja dobrih knjiga.
 
I tako dakle, jedna knjiga je mogla da promeni makar jedan život. Nabolje. Ser Teri, ne znam kako je u tvojoj dimenziji i ne znam da li možeš da vidiš ovo o čemu sam ovde pisao, ali ovaj tekst posvećujem tebi. I možda još nekom kome će neka druga knjiga promeniti život. Neko mreškanje na površini multiverzuma pravimo, zajedno.

Autor: Dejan Papić
Izvor: Nedeljnik