Tejlor Dženkins Rid: Kako sam postala najprodavaniji autor

Tejlor Dženkins Rid nije strano pisanje popularnih knjiga, a za njen poslednji bestseler (i petu knjigu) „Sedam muževa Evelin Hjugo“ inspiraciju je pronašla u sjaju i glamuru starog Holivuda.

Romani Ridove su se našli na raznim listama najboljih knjiga od Amazonove za Best Books of 2017 do Entertainment Weekly’s Must List. Pored toga što je mama jedne male devojčice, Lajle, Ridova piše eseje za Los Angeles Times, Glamour i časopis Marie Claire.

Sa autorkom smo razgovarali o svemu, od jutarnjeg čaja, preko samonametnutih rokova, do bestidne individualnosti. (Napomena: razgovor je vođen 2018. godine.)

Ko je bio vaš najveći mentor?

Mnogo je žena koje su mi pomogle. Radila sam za dve direktorke kastinga kada sam bila mlađa, i njihova imena su Sara Fin i Rendi Hiler. To mi je bio prvi posao po završetku koledža, u agenciji za kasting, i radila sam za njih tri godine. Bile su puni podrške i verovale su u mene, u bilo šta što sam želela da radim. Čak i ako im nešto ne bi u potpunosti odgovaralo – podržavale su me. Preporučivale su me i podržavale godinama. Tako sam se osećala tokom cele svoje karijere.

Šta je najbolja stvar koju ste ikada uradili?

Slavna fotografkinja, Debra Fajngold, došla je u moj dom da me fotografiše. Divno smo provele vreme. Ona je fotografisala neke sjajne ljude i ozbiljne rok-zvezde, i učinila je da se i ja tako osećam.

Kako izgleda vaš tipičan dan?

Budim se kad i moja ćerka, što je mnogo ranije nego što bih želela. Družimo se, doručkujemo, i onda ja počinjem sa poslom oko 8:30 ili 9 sati. Sedam za sto sa ledenim čajem (ili dijetalnom koka-kolom) i mojim psom, i istog trenutka radim na knjizi ili scenariju do ručka. Obično ručam sa mužem, pošto i on radi od kuće. Onda se vraćamo na posao i ja radim istu stvar celo popodne i završavam u 18 časova. Tada se posvećujem svojoj bebi, što je za mene novo, jer sam navikla da radim do kasnih večernjih sati. Sada mi je teško da počnem i da završim sa radnim danom, ali mi to pruža strukturu.

Kako izgleda vaš proces pisanja?

Kada radim na mojim knjigama, vrlo sam usredsređena. Počinjem od ideje, znam kako priča počinje a kako se završava, ali šta je u sredini – ne znam. Tako da za prve verzije, na kojima mogu da radim od četiri do osam nedjelja, pišem određen broj reči u toku dana i to moram da odradim. Ako mi to oduzme četiri sata pa se desi da popodne imam nekoliko sati slobodno, to je za mene dobra vest. Onda čitam knjige za koje treba da napišem blurbove ili nešto slično. Svakog dana se budim i ne znam šta će se dalje desiti u priči, i sedim i smišljam, od ponedeljka do petka, od 8 do 18 sati.

I onda, kada je prva verzija gotova, pišem drugu, treću, četvrtu... na sličan način; završiću toliko-i-toliko poglavlja danas, i dodeliti samoj sebi veoma stroge rokove, za koje nema nikakvih posledica ako ih prekršim, ali pošto ću znati da sam ih prekršila, ja ih se ipak pridržavam. Moj muž ponekad kaže: „Pa, to je samonametnut rok, zar ne? Ne moraš da šiziš zbog toga“, na šta ja kažem: „Ne, ja sam veoma ozbiljna kada su samonametnuti rokovi u pitanju“.



Kako je izgledala vaša karijera od studija do danas?

Bilo je mnogo zaokreta. Nisam znala šta želim. Imala sam nejasne ideje i bilo je teško odbarati i suziti ih. Prošla sam i kroz period kada sam mislila da znam šta hoću a zapravo sam grešila. Zato uvek nastojim da ljudima kažem – posebno kada završe studije – imate vremena da vidite šta ćete, univerzum će vam ukazati put.

Počela sam karijeru kao asistent za kasting u filmovima, i to sam radila tri godine. Volela sam to, ali je bilo veoma stresno, i znala sam da to nije ono što baš želim da radim. Napustila sam taj posao i prihvatila kancelarijski u studiju za koji sam radila nekoliko godina. Zatim sam prešla u tehnološku industriju, u kompaniju koaj proizvodi sadržaje zabavnog karaktera, sa kojom sam sarađivala tokom kastinga, gde su me znali, i to sam radila neko vreme.

Knjige sam počela da pišem u slobodno vreme, i shvatila sam da je to nešto što volim da radim, ali još uvek nisam znala da li je to nešto od čega mogu da živim. Tada sam počela da radim u srednjoj školi, što se poklopilo sa objavljivanjem moje prve knjige. Jedno je vodilo drugom i to mi je otvorilo mogućnost da se posvetim samo pisanju. 

I tako pišem od 2012. godine, ali sam morala da se oprobam u različitim poslovima pre nego što sam shvatila šta zaista volim da radim.

Koja je najveća lekcija koju ste naučili?

Ona koju sada učim: da je samopouzdanje moć. Primećujem to kod drugih pisaca, kod žena kojima se divim u svakom aspektu života. Ne morate biti savršeni ako ste iskreni prema sebi i u onome što radite. Počinjem da shvatam da je najmoćnija stvar koju možete da učinite to da sebe predstavite bez izvinjenja. Učim to da radim. Još uvek se izvinjavam, ali pokušavam da to ispravim.

Koje su vam omiljene pesme ili podkasti?

Kada pišem, potrebna mi je apsolutna tišina. Divim se piscima koji tvituju: „O, imam spremnu plej listu za ovu knjigu! Slušao sam ovaj bend sve vreme dok sam pisao ovu knjigu!“ Mislim da je to super i volela bih da i ja tako mogu. Ali ne mogu. Potrebna mi je apsolutna tišina. Ali zato volim da slušam podkaste ili muziku kada ne pišem, pa se zato sa uzbuđenjem vratim posle pisanju. Podkast Karine Longvort You Must Remeber This (Morate se setiti ovoga) slušala sam pre nego što sam počela da pišem i tokom pisanja „Sedam muževa Evelin Hjugo“, zato što govori o skandalima i događajima iz perioda starog Holivuda. Slušala sam ga u cilju istraživanja a slušam ga i dalje.

Koja je najbolja knjiga koju ste pročitali u poslednje vreme?

Završila sam „Kirku“ Madlin Miler i veliki sam njen fan. Njenu prvu knjigu, „Ahilova pesma“, preporučivala sam svima. Bila sam strašno uzbuđena zbog naredne i nisam brinula, ali sam se pitala da li će druga knjiga zaseniti prvu. A kada sam završila „Kirku“ naterala sam muža da me sluša 45 minuta kako oduševljeno pričam o knjizi.

Koji savet možete da date nekome ko želi da krene vašim stopama?

Razvijte sopstveni glas, koji je samo vaš. Tu se vraćam na ono što sam već pomenula – da ljudi treba da budu bezuslovno svoji, jer mislim da ako možete da ponudite nešto što niko drugi ne može, onda imate nešto što niko drugi ne može da podučava, a to je najvažnije.

Nađite bilo koju priču koju želite da ispričate i bilo koji unutrašnji glas koji želi da izađe i obradite ga do tačke u kojoj znate da je bezuslovno vaš. Verujem da je najuzbudljivije delo ono koje može da napiše samo jedna osoba.

Autor: Suzana Hačison
Izvor: usatoday.com
Prevod: Danijela Daničić Antić
Foto: Goodreads / CC BY 2.5 / Wikimedia Commons