TED govor Dejvida Bruksa: Laži koje nam sadašnja kultura nameće

Svako od nas ima loše periode u životu, a moj se dogodio 2013. godine. Brak mi je okončan i osećao sam se poniženo zbog tog neuspeha. Deca su otišla od kuće na fakultet. Odrastao sam u konzervativnom okruženju, ali konzervativizam se promenio tako da sam izgubio i dosta prijatelja. I šta sam uradio? Živeo sam sam i neprestano radio. Ako bi neko otvorio fioke u kuhinji, tamo gde bi trebalo da je pribor, stajale su beleške. U ormarićima gde bi trebalo da stoje tanjiri, stajale su koverte. Imao sam prijatelje sa posla, prijatelje za radne dane, ali nisam imao vikend prijatelje. I tako su mi vikendi postali dugi i tihi. Bio sam usamljen.



Samoća mi je, neočekivano, delovala poput straha, gorela mi je u stomaku. Pomalo je bila poput pijanstva – jednostavno: donošenje loših odluka, samo fluidnost, nedostatak čvrstine. Bolan deo tog trenutka je shvatanje da je praznina mog stana reflektovala moju ličnu prazninu i da sam poverovao u neke od laži koje nam naša kultura govori.

Prva laž je da nas poslovni uspeh može ispuniti. Postigao sam solidan uspeh i shvatio da mi je to pomoglo da izbegnem osećaj sramote koji bih imao da nisam uspeo, ali mi nije donelo ništa pozitivno.

Druga laž je da sami sebe možemo da učinimo srećnim, da ako ostvarimo još samo jednu pobedu, izgubimo 10 kilograma ili češće idemo na jogu, bićemo srećni. I to je laž samodovoljnosti. Ali svaki čovek na samrti će vam reći da su stvari koje ih čine srećnima duboke veze, a ne samodovoljnost.

Treća laž je meritokratija. Poruka meritokratije je da smo ono što smo postigli. Njen mit je da možete da povećate dostojanstvo povezujući se sa prestižnim brendovima. Emocija meritokratije je uslovljena ljubav, možete da „zaradite“ svoj način da volite. Antropologija je takva da vi niste duša koju treba pročistiti već skup veština koje treba maksimizovati. A zlo meritokratije je ideja da ljudi koji su postigli malo više od drugih – vrede malo više.

Grešio sam u mnogim stvarima – zapostavljao sam ljude, nisam se javljao, nisam bio tu za svoje prijatelje, izbegavao sam sve. I čudno je to što dok sam ja padao u dolinu – dolinu nepovezanosti – mnogo drugih ljudi je doživljavalo istu stvar. I to je na neki način tajna moje karijere: mnoge stvari koje su mi se dogodile uvek su se dešavale i mnogim drugim ljudima. Ja sam poprilično prosečna osoba sa komunikacionim sposobnostima koje su malo iznad proseka.

Dakle, bio sam otuđen. I mnogo drugih ljudi je takođe otuđeno, izolovano i odvojeno od drugih. Zapravo 35% Amerikanaca starijih od 45 godina je hronično usamljeno. Samo 8% Amerikanaca u istraživanjima je potvrdilo da ima ozbiljnije razgovore sa svojim komšijama i samo 32% Amerikanaca veruje svojim komšijama, a milenijalaca svega 18%. Najbrže rastući religiozni pokret je pokret nesvrstanih. Stopa depresije i broj mentalno obelelih se povećava. Broj samoubistava se povećao za 30% u odnosu na 1999. godinu. U poslednjih nekoliko godina broj samoubistava tinejdžera je porastao za 70%. Oko 45 hiljada Amerikanaca se ubije svake godine, 72 hiljade umre zbog zavisnosti od narkotika, životni vek se smanjuje umesto da raste.

Ono što pokušavam da kažem jeste da sam doleteo ovde kako bih naglasio da postoji ekonomska kriza, zatim kriza životne sredine, politička kriza. Takođe imamo i krizu društva i odnosa, mi smo u dolini. Udaljili smo se jedni od drugih, mi smo u dolini.

I tako, proveo sam poslednjih pet godina sa pitanjem – kako se izlazi iz doline?

Stari Grci su govorili: „Patnjom stižeš do mudrosti.“ I tako sam iz tog mračnog perioda odakle sam počeo došao do nekoliko shvatanja. Prvo je da je sloboda bez veze. Ekonomska sloboda je ok, politička sloboda je sjajna, društvena sloboda je bez veze. Čovek bez korena je čovek prepušten slučaju. Čovek bez korena je neko ko se ne pamti jer se nije ničemu posvetio. Sloboda nije okean u kom želite da plivate, ona je reka koju želite da pređete kako biste se posvetili i posadili sebe sa druge strane.

Druga stvar koju sam naučio jeste da kada imate neke loše trenutke u životu, možete ili da budete slomljeni ili da budete otvoreno slomljeni. Svi znamo slomljene ljude. Izdržali su neku vrstu tuge, smanjili se, postaju sve više besni, ogorčeni, ljuti. Kako izreka kaže: „Bol koji se ne preoblikuje, prenosi se.“ Ali drugi ljudi su otvoreno slomljeni. Velika snaga patnje je to što predstavlja životnu smetnju. Podseća vas da niste osoba kakva ste mislili da jeste. Teolog Pol Tilič je rekao da patnja kopa po onome što mislimo da je ispod podruma naše duše i otkriva šupljinu ispod. Shvatate da postoje dubine koje niste ni mogli da zamislite, i samo duhovna hrana i odnosi sa ljudima mogu da ispune tu prazninu.

A kada ste tamo, izađete iz svog uma, iz ega, i ulazite u srce. Srce koje ima želje. Otkrivate da ono što zaista želimo jesu čežnja i ljubav prema drugima. Druga stvar koju otkrivate je vaša duša. Ne tražim od vas da verujete ili ne verujete u Boga, ali tražim da verujete da postoji deo vašeg bića koji nema oblik, veličinu, boju ili težinu, a koji vam daje beskrajno dostojanstvo i vrednost. Bogati i uspešni ljudi ne poseduju više ovoga u odnosu na ostale ljude. Ropstvo je pogrešno jer predstavlja umanjivanje nečije duše. Silovanje nije napad na skupinu molekula koji čine fizičko telo, to je vređanje nečije duše. A duša traži pravednost. Srce želi spajanje sa drugim dok duša traži pravednost. A to me je dovelo do trećeg otkrića koje sam pozajmio od Ajnštajna: „Problem koji imate neće se rešiti na nivou svesnosti koji ste imali kada ste ga stvorili. Morate da se uzdignete na drugi nivo svesnosti.“



I šta treba da uradite? Prvo, posvetite se prijateljima i vodite sa njima ozbiljne razgovore kakve nikada niste vodili. Zatim, morate da odete sami u divljinu. Morate da odete na to mesto gde nema nikoga, gde ego nema šta da radi i ruši se, i samo tada ćete biti sposobni da budete voljeni. Prijateljica mi je nakon rođenja prvog deteta rekla da ga voli više nego što to evolucija zahteva. Oduvek sam voleo tu rečenicu jer govori o miru koji je unutar nas, o našoj neobjašnjivoj potrebi da brinemo o drugima.

I kada dotaknete to mesto, spremni ste da budete spaseni. Teškoća je to što kada ste u dolini, ne možeti sami da se popnete iz nje – neko mora da vas povuče. To se i meni desilo. Keti i Dejvid su moji poznanici koji su me pozvali na večeru. Njihov sin Santi ide u državnu školu i imao je prijatelja kome je trebalo prebivalište jer mu je majka imala zdravstvene probleme. A onda je to dete imalo prijatelja koji je imao prijatelja... I kada sam otišao kod njih u kuću pre šest godina, za trpezarijskim stolom je sedelo oko 25 dece, gomila je spavala dole u podrumu. Hteo sam da se predstavim jednom dečaku, a on mi je rekao: „Mi se ne rukujemo u ovoj kući. Samo se grlimo.“ Nisam neko ko voli da se grli, ali evo već šest godina odlazim na večeru kod njih svakog četvrtka kada sam u gradu i grlim tu decu. Oni zahtevaju bliskost, zahtevaju da se ponašaš tako da si u potpunosti otvoren. I uče vas novom načinu življenja koji je lek za bolesti naše kulture – stavljanje odnosa sa drugima u prvi plan, ne samo rečima nego i u stvarnosti.

Prelepa stvar je što ovakve zajednice postoje svuda. Pokreću se razne organizacije, ljudi izlaze iz doline i žele da pomognu drugima, naišao sam na mnogo takvih osoba. Posvećeni su, prošli su kroz razne vrste patnji i sada su spremni da pomognu drugima. Imaju visok stepen empatije i spuštaju se u dolinu da bi izvukli druge. Zovem ih „tkači“ jer pletu svoje niti kroz svet u kome živimo.

Na prvoj planini našeg života, kada jurimo karijeru, trčimo za srećom. A sreća je dobra stvar, ona predstavlja proširenje naše ličnosti – pobedite, unaprede vas, vaš tim pobedi na Super Bovlu, srećni ste. Radost nije proširenje ličnosti, ona predstavlja rastvaranje. To je trenutak kada nestaje kožna barijera između majke i deteta, trenutak kada prirodnjak se oseti potpuno slobodno u prirodi. To je trenutak kada si toliko prepušten svom poslu ili pozivu, da potpuno zaboraviš na sebe. Zato je bolje težiti radosti nego sreći.

Ono čemu pokušavam da govorim su dva različita načina razmišljanja. Prvi je vezan za prvu planinu i podrazumeva pojedinačnu sreću i poslovni uspeh. Dobar je to način, nemam ništa protiv njega, ali mi se nalazimo u dolini kao nacija jer nemamo drugi način razmišljanja koji bi uspostavio balans. Ne osećamo se dobro sami sa sobom, izgubili smo veru u budućnost koja nas definiše, ne vidimo dubinu jedni u drugima, ne ponašamo se dobro jedni prema drugima. Potrebno nam je mnogo promena. Treba nam ekonomska promena i promena životne sredine. Ali nam je potrebna i revolucija – kulturna i u međuljudskim odnosima. Moramo da stvorimo jezik oporavljenog društva.

Lično mislim da su tkači pronašli taj jezik. Moja teorija društvene promene je da se društvo menja kada mala grupa ljudi nađe bolji način življenja, a mi ostali ih pratimo. A ovi tkači su pronašli bolji način življenja i nije potrebno da o tome teoretizujemo. Nalaze se svuda po zemlji i stvaraju zajednice.

Moramo malo da pomerimo svoje živote kako bismo mogli da kažemo: „Ja sam tkač, mi smo tkači.“ Ako to uradimo, praznina u nama postaje ispunjena, ali još važnije društveno jedinstvo se popravlja.

Izvor: TED speech
Prevod: Dragan Matković
Foto: Shawn Miller/Library of Congress