Tanjug, Beograd, stara škola, mi – predstavljen roman „Tajna agencija nove Jugoslavije“

Promocija knjige „Tajna agencija nove Jugoslavije“ Branka Anđića održana 15. marta u knjižari Delfi SKC vratila nas je u osamdesete godine prošlog veka, prošetala starim Beogradom i podsetila na neka druga vremena, ne nužno bolja, drugačija bi bila prava reč.


 
O knjizi su pored autora govorile književnica Mirjana Đurđević, književnica i slikarka Milica Vučković i urednica Dubravka Dragović Šehović. Urednica je na početku istakla da će čitaoce privući „duhovitost i ležernost kojima pisac uvodi u priču“ i da čitalac ne može sa sigurnošću da tvrdi „koliko je to autobiografija, a koliko je izmaštanih i promenjenih detalja“. Ona smatra da je „ovo priča u koju možemo da se uživimo svi mi. Priča o poslednjih nekoliko decenija života na ovom prostoru, o zanatu ’ispečenom’ u Tanjugu i kako je jedna zemlja propala“.

Mirjana Đurđević je istakla da je Anđićev roman čitala „bez daha“ i da joj je čitava priča bila utoliko zanimljivija što se u vreme dešavanja radnje ni najmanje nije bavila Tanjugom.

Milica Vučković, mlada umetnica i književnica, rođena je krajem osamdesetih i nije mogla da svedoči Beogradu i vremenu kada je još postojala velika Jugoslavija. Na promociji je istakla da su joj se dopali vedrina Anđićevog duha i „vizura tog doba iz neostrašćenog i nepristrasnog ugla. Kada ljudi pišu o nečemu intimnom, neretko se obraćaju kao da podrazumevaju nešto što im se u životu desilo. Branko ima nadnaratora koji nam približava reči primarnog naratora. I taj potez je genijalan“, istakla je Vučkovićeva i dodala da je roman „Tajna agencija nove Jugoslavije“ „vrlo filmičan bez suvišnih nesuvislih deskripcija“.

Navodeći da je i dan-danas ponosan što je bio novinar Tanjuga, Anđić je podsetio da je dopisnička mreža te agencije bila izuzetno uticajna decenijama, da su to sve bili školovani ljudi koji su poznavali i jezike, i politiku, i novinarski zanat, i kulturu. Koristeći kao neku vrstu oruđa Tanjug i novinarski svet osamdesetih, Anđić je želeo da ispriča „kako se od jedne zemlje pravi Beogradski pašaluk“.
 
Drugi nivo romana tiče se transformacije Beograda koji je poslednjih godina postao „balkanski Diznilend, pošto se „godinama hvalimo da je Beograd dobro čuvana tajna, najbolji grad za provod u Evropi“, istakao je Anđić i dodao da je treća dimenzija njegovog romana „jedna vrsta identifikacije Tanjuga kao mikrokosmosa naših naravi i sredine, van vremena“.

U Anđićevom romanu mladi Beograđanin pun ideala i književnih ambicija direktno s fakulteta dolazi u Tanjug, gde brzo shvata da je stvarnost u samoj agenciji, ali i van nje mnogo čudesnija i fantastičnija od najrazuzdanijih plodova književne mašte.

„Naša stvarnost, ne samo osamdesetih, i danas opstaje u nekoj sivoj zoni između istorije i čudesnog realizma“, ocenio je pisac i istakao da „Tajna agencija nove Jugoslavije“ nije roman o novinarstvu, niti je on pozvan da sudi „da li je lepo bilo novinarstvo u dobra stara vremena ili danas pomoću uticajne tehnološke parafernalije“.


Prema njegovim rečima, naziv romana je došao pošto je u rasponu od 30 godina često nailazio na ljude koji su pogrešno tumačili skraćenicu za Telegrafsku agenciju nove Jugoslavije. „To je u prilog našoj mitomaniji. Izem ti stvar koja bar malo ne miriše na neku zaveru. Mislim da ću dobiti bar tri-četiri čitaoca koji će videti šta je bilo tajno“, našalio se pisac.