Talentovana gospođica Hajsmit

Patriša Hajsmit je volela da skuplja puževe jer joj se dopadala ideja o kući koju mogu da ponesu sa sobom gde god da krenu. A i zbog toga što ne postoji način da se utvrdi koji je muškog a koji ženskog pola. Nosila ih je na putovanja u ručnom prtljagu, a kod kuće ih je gajila na stotine. Kad bi joj postalo dosadno na večerama – nije bila ljubitelj hrane, često se dosađivala u tim prilikama – izvadila bi nekoliko puževa iz svoje torbe i pustila ih da vrludaju po stolu. Svoju iznurenu spoljašnjost u poznim godinama dugovala je upravo odbojnosti prema hrani, kompenzovanu ljubavlju prema cigaretama i kafi.



Poznato je da je autorka Talentovanog gospodina Riplija kultni lik iz naslova romana izgradila po ugledu na sebe – Tom Ripli je muška verzija Patriše Hajsmit. On je antiheroj i sve čega se lati je van etičkih i moralnih okvira tradicionalnog društva. Svesni ste da bi trebalo da vam u najmanju ruku ne bude drag, ali ne samo što vam nije odbojan nego i navijate za njega. Kreiranjem ovog arhetipskog lika, te sada davne 1955, Patriša Hajsmit je napravila svojevrsni kalup za sve one riplijevske likove koji će nicati u decenijama koje su usledile, ne samo u žanrovskoj književnosti već i na filmu.

U uvodnim scenama romana Ripli se sreće sa Herbertom Grinlifom, magnatom brodogradnje i pripadnikom njujorške elite starog kova, koji ga angažuje da suptilno ubedi Dikija, njegovog posrnulog sina i naslednika porodičnog posla, da se iz Italije vrati u Njujork. Ono što je trebalo da bude prolazni hir preraslo je u životni stil, jer se Dikiju osladio lagodni život na Mediteranu. Ne namerava da se vrati u Njujork i uporno nastavlja da ignoriše roditeljska očekivanja.

Po dolasku u Monđibelo Ripli saznaje da Diki tamo živi sa Mardž. Iako se oboje zbližavaju sa Tomom, Mardž je sve vreme podozriva i sumnja u njegove prave motive. Ona je ta koja ga je prozrela u samom startu i čijim očima vidimo raskrinkanog Riplija. Uočava jedan od njegovih odbojnijih kvaliteta – mimikriju kojom pokušava da se na brz i neopažen način uvuče pod kožu svojim žrtvama, suštinski odraz nesigurnosti. Jer Ripli se ne oseća vrednim ničije ljubavi ni pažnje i preuzimanjem lažnih identiteta pokušava da simulira osećaj voljenosti i pripadanja. Iako ovo nije eksplicitno rečeno, naslućujemo i da uporno potiskuje svoju homoseksualnost. To će delom biti izvor motivacije koja stoji iza njegovih postupaka.

Diki se u tipičnom maniru zasiti svog novog prijatelja posle intenzivnog druženja i zbližavanja, ali ubrzo saznaje da neće biti tako lako distancirati se od Toma. U spirali događaja koji će uslediti stvari se otimaju kontroli, a Ripli pribegava onome što će ga učiniti arhetipom popularne kulture.

Tragedija likova poput Toma Riplija je što čitavog života pokušavaju da ne izazovu sažaljenje, a na kraju je to jedino što drugi osećaju prema njima. Dok mahnito lutaju u potrazi za identitetom, ono malo sopstva koje imaju neprimetno se troši. Ako se izuzme patološki aspekat, ostaje neka veličanstvena tuga u tim junacima. Patriši Hajsmit nije preostalo ništa drugo nego da pusti Riplija da se izvuče sa ubistvom. I to ne jedanput.

Autor teksta: Ivana Veselinović