Tajne pisaca: Slavica Mastikosa – Svaki čovek je posebna priča

Kako je dotaknuta sudbinama dve žene napisala roman „Zakon srca“, dinamičnu porodičnu dramu o pionirskoj borbi glavne junakinje Lepojke, koja usred procedure vantelesne oplodnje ostaje bez voljenog muža, otkriva nam autorka Slavica Mastikosa.



Istiniti događaji su bili motiv i povod za roman „Zakon srca“, koji potvrđuju moj stav da je svaki čovek jedna posebna priča, da se u sudbini pojedinca krije ponešto od onoga što je drugom čoveku značajno ako uoči, promisli i u krajnjoj liniji usvoji ono što je, ili može biti, njemu bitno i dragoceno.

Možda je taj moj stav, kao i potreba da osluškujem, posmatram, osetim i pišem o ljudskim sudbinama ponikao i dozreo iz lične sudbine. Naime, moje rođenje pripada jednoj majci (koja je mlada umrla), a identitet mi je darovala druga majka koja je, odgajajući me, ličnim primerom pokazala da čovek treba da pruži ruku pomoći onima koji su u nevolji. To i jeste tema mog prvog romana „Tri hleba nasušna“, gde su imena i događaji autentični, za razliku od romana „Zakon srca“, gde sam u izmaštanoj priči junakinjama romana dodelila sudbine dve žene čija me je ispovest duboko dotakla.

Jedna od te dve žene je u jednoj TV emisiji u Nemačkoj govorila o tome kako se suočila sa zakonom koji joj osporava pravo da koristi muževljev i svoj embrion začet tokom vantelesne oplodnje i rodi dete muža koji je u toku tog procesa preminuo. Slušajući je, prvo što sam pomislila bilo je: ako žena posle smrti muža sme da rodi dete spontano začeto tokom njegovog života, zašto zakon to pravo zabranjuje ženi koja koristi zakonom dozvoljenu metodu asistirane reprodukcije započetu za života supruga? To je mene kao ženu, majku i pisca pokrenulo i isto veče sam, te 2012. godine, počela da pišem, smišljajući način kako da zamrznuti embrioni pripadnu toj ženi.

Priča druge žene podjednako me je snažno dotakla. Podsetila me je na momenat kad je meni ćerka saopštila da je potpisala donorsku karticu i zaveštala organe u slučaju moždane smrti. Na samu tu pomisao hladni trnci su mi oduzeli dah. Ali njen odlučan stav i otvoren pogled dali su mi snagu da o tome razmenimo mišljenja, usaglasimo stavove, da jedna drugoj poželimo dug i sretan život uz saznanje šta nam je činiti ako, nedajbože, do toga dođe. Ta druga žena nikada o zaveštanju ili doniranju organa nije razmišljala. Lekari su je pitali da li želi da donira organe svog sedamnaestogodišnjeg sina koji je imao moždanu smrt, a ona je posle donete odluke imala emotivna, moralna i etička preispitivanja.



U romanu ne zauzimam nijednu stranu. Odgovori o pitanju zaveštanja/doniranja organa su lična stvar, pa su i DA i NE legitimni, ali preporuka je da nema tabu tema ili da ne bi trebalo da ih bude, a savet je da se ta tema u porodici stavi na dnevni red, da se svaki pojedinac izjasni o om pitanju.

U romanu se u izmaštanim pričama prepliću sudbine te dve žene u liku naratorke Lepojke Klajn, žiteljke Frankfurta, poreklom iz nekadašnje Bosne, i njene drugarice Nemice Klaudije, tako da čitalac može da prati i proživljava sve one emotivne, moralne, i etičke dileme sa kojima se, ne samo one već i sudbine ostalih likova u romanu, koji svojim činjenjem ili nečinjenjem uslovljavaju sva dešavanja priče.

Ključ rešenja zapleta u romanu sam dodelila devojci Semi Pat, čije bolesno srce jedva kuca. Ona ima samo jednu jedinu želju, da dobije novo srce. Iako je svesna da bi pre toga nekome to bilo kraj životnog puta, ta gorka istina ne potiskuje želju za ozdravljenjem, želju za životom.

Činjenica da je 2012. godine u Nemačkoj doneta sudska presedan odluka „da žena sme da rodi dete preminulog muža“, a da dvanaest godina potom u Srbiji preko trideset žena ima isti problem, od kojih su samo dve žene sudskim putem ostvarile svoje pravo da im pripadaju embrioni nakon što su im muževi preminuli, bila je povod trećem, dopunjenom izdanju „Zakona srca“.

Kao autor živim u nadi da će se ostvariti duhovni susret sa čitaocima i da će oni, bogatiji za neko tuđe iskustvo, moći iz novog ugla da sagledaju događaje i probleme o kojima sam pisala, ubeđena da će svako od njih moći da posvedoči da su suze radosnice i suze od žalosti podjednako slane.
 
Autor: Slavica Mastikosa
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49