„Tajna istorija Miloševe Srbije“ ‒ iz predgovora priređivača

Miloš Obrenović je u periodu od 1828-1830. godine postavio Vuka Karadžića za predsednika Zakonodatelne komisije, koja je imala zadatak da pripremi građanski zakonik za Srbiju. Nastojeći da dobije hatišerif kojim se Srbiji konačno daje samouprava i berat kojim se proglašava za naslednog kneza, srpski vladar je i preko Vuka i njegovih poznanstava sa evropskim naučnicima i književnicima želeo da pošalje poruku i Turskoj i prosvećenoj Evropi da se Srbija sprema da uvede red u svoju zemlju.

Pre dolaska u Srbiju Vuk nije ni sanjao da ga Miloš zove da kao činovnik stupi u državnu službu.  Po dolasku u Srbiju, Vuk je odmah shvatio da je Milošev plan bio da Vuk prevede na srpski Napoleonov kodeks i iz njega odabere ono što je pogodno za Srbe, pa da se zakoni odštampaju. I premda mu je povereni posao, kako sam piše, bio prava robija, Vuk je prionuo na rad i uz pomoć jednog pisara do decembra 1828. gotovo završio prevod krivičnog zakona, a do septembra 1829. i građanski zakon i postupak.

Po obavljenom poslu napustiće Beograd i u zemunskom karantinu napisati poduži tekst sa primerima Miloševe tiranije pod nazivom „Osobita građa za srpsku istoriju našega vremena“. 

Spis je Vuk pisao u tradiciji tajnih spisa namenjenih za potomstvo, kao ostavštinu za buduće generacije. Zbog eksplicitnog jezika i nezgodnih pojedinosti, privatnih i javnih, politički, moralno ili na neki drugi način neprikladnih i kompromitujućih, bilo je gotovo nezamislivo objaviti ih za piščeva života. Svojevrstan nastavak Vukovog glavnog istoriografskog dela „Miloš Obrenović, ili građa za Srpsku istoriju našega vremena“ (Budim, 1828), ovaj nedovršeni spis do danas je ostao u senci drugih Vukovih dela i Vukovog rada uopšte.

Spis je podeljen u šest celina: I Sprdnja; II Samoljubije i prezrenije svoju drugi ljudi; III Samovoljno vladanje i upravljanje zemljom i narodom; IV Nepostojanstvo i laž; V Domaći život; i VI Podobni podobnoga traži. Opisujući primere sprdnje Miloševe okoline s ljudima i narodom, kroz anegdote i priče koje imaju svoju predistoriju i svoj najčešće tragičan ili u mnogom pogledu neslavan kraj, Vuk je dao prvi primer srpske proze. Ceo ovaj ciklus, od prvog do poslednjeg poglavlja, prepun je ne samo jeda i protesta, nego i otrova prema počiniocima, stilom jednostavnim i uzornim za pisce realističkog pravca, koji se u Evropi već rađao.

Tajna istorija ostala je nedovršena, rukopis je Vuk zapečatio i svome potomstvu ostavio u „amanet, da se ne otvara za ovoga vijeka do godine 1900“,  jer ga je pisao bez cenzure, zamačući pero u rastvor vode i baruta, nadajući se da će se steći povoljnije prilike i doći bolje vreme kada će se sanduk s njegovim zabranjenim rečnicima, prevodima i spisima naći u njegovom nesrećnom „otečestvu“.

U tom smislu, knjiga „Tajna istorija Miloševe Srbije“, dopunjena dragocenim predgovorom priređivača Dejana Mihailovića i pismom koje je Vuk uputio Milošu 1832, prvi put se objavljuje kao zasebna knjiga koja na izuzetno slikovit način predstavlja srpsku istoriju često zamagljivanu i malo poznatu.