Tahar ben Želun: Pisac je kritički posmatrač

Rođen u Fesu, prvog decembra 1944. godine, marokansko-francuski autor Tahar ben Želun (fr.Tahar ben Jelloun), pohađao je kuransku, a zatim francusko-marokansku dvojezičnu školu. U francuskoj gimnaziji je maturirao 1963. godine. Ben Želun započinje studije filozofije u Rabatu, na Univerzitetu Muhamed V, ali 1966. ih prekida, jer je osumnjičen da je bio jedan od organizatora studentskih protesta u velikim marokanskim gradovima 1965. godine te je zajedno sa još 94 studenata bio zatvoren u vojni disciplinski kamp. Oslobođen je dve godine kasnije. U studentskim danima piše svoje prve pesme i objavjuje zbirku „Ljudi pod mrtvačkim pokrovom tišine“ (Hommes sous linceul de silence, 1971). U Pariz se seli kako bi nastavio studije i godine 1975. brani doktorat iz socijalne psihijatrije pod naslovom: „Afektivni i seksualni problemi severnoafričkih radnika u Francuskoj“ (Problèmes affectifs et sexuels de travailleurs nord-africains en France) koja će mu poslužiti kao predložak za delo „Najviša od svih samoća“ (La plus haute des solitudes, 1977). Od 1972. godine pisao je članke za pariski list „Le Monde“, a godine 1985. objavio je roman „Dete od peska“ koje ga je učinilo poznatim (L’enfant de sable). Dve godine kasnije dobio je najveće francusko knjževno priznanje nagradu Gonkur (Le Prix Goncourt) za najbolji roman godine za roman „Sveta noć“ (La nuit sacrée). Autor je više od tridesetak romana i eseja. Tahar ben Želun član je Akademije Gonkur u Parizu, dobitnik je nagrade za jačanje francusko-arapskog prijateljstva, nagrade Uliks za životno delo, nagrade Impac, i nagrade Erih Marija Remark. Počasni je doktor nauka Univerziteta u Luvenu i Montrealu.



Godine 2012. Francuski predsednik Nikola Sarkozi, na dan pada Bastilje 14. jula 2007. odlikovao je lično Ben Želuna najvišim državnim odlikovanjem – Ordenom Legije časti, a 2012. godine dobio je francuski nacionalni orden za zasluge.

Na srpski jezik prevedeni su sledeći romani ovog autora: „Sveta noć“ (u prevodu Nadežde Obradović, Narodna knjiga, Alfa, 2002), „Brak iz zadovoljstva“ (u prevodu Ljiljane Mirković, Clio, 2017). Nedavno objavljivanje novog izdanja romana „Sveta noć“ i prevoda romana „Dete od peska“ u izdavačkoj kući Laguna, povod je za razgovor sa ovim autorom.

Savršeno se služite dvama jezicima: francuskim i arapskim. Zašto objavljujete dela na francuskom?
 
Moje školovanje u Maroku je od početka bilo dvojezično, na arapskom i na francuskom. Kod kuće smo govorili arapski (ne klasični, pisani, već dijalekat, usmeni jezik). Smatrao sam da sam arapski jezik usvojio i da mi je ne samo bilo potrebno da naučim strani jezik, već i da ga učinim svojim na najbolji mogući način. Kad sam poželeo da pišem, prvi stihovi su se pojavili na francuskom. Potom sam nastavio, što je dovelo do toga da se, iako znam arapski, ne osećam sposobnim da stvaram na tom jeziku koji je, ne zaboravimo, jezik Kurana.
 
Vi ste vrlo poznat pisac i intelektualac u Evropi. Da li je nagrada „Gonkur“ ta koja Vam je otvorila sva vrata?
 
Da, nagrada „Gonkur“ je vrlo prestižna, ona je priznanje koje svi pisci koji pišu na francuskom žele da dobiju. Ona otvara neverovatno mnogo vrata, a u isto vreme je i teret, odgovornost. Knjige koje napišemo posle „Gonkura“ trebalo bi da budu vrlo kvalitetne jer vas široka publika čeka u zasedi. Nekim piscima dobitnicima „Gonkura“ je teško da ponovo počnu da pišu; čudno je to, istovremeno prevode vas po celom svetu. Na jednom drugom planu, dobitak od prodaje knjiga je veliki, a ne treba takođe ni zaboraviti da se on mora podeliti sa državom kroz plaćanje prilično visokih poreza, što je normalno.
 
Da li rasizam postoji danas u Maroku i kakva je situacija u Francuskoj?
 
U Maroku, rasizam prema crncima datira iz vremena kada su dobrostojeći belci dovodili crnkinje iz Afrike i smeštali ih u porodice kao sluškinje ili kao robinje; deca rođena iz ovih veza su crna i prezrena u beloj populaciji; to je glupo i odvratno. Rasizam je velika ljudska glupost bilo da je u Maroku ili u Americi.
 
Šta Francuska danas predstavlja za Vas, a šta Maroko?
 
Za mene, ove dve zemlje su moje zemlje. Idem iz jedne u drugu. Zahvalan sam svakoj od njih za ono što mi daje. S tim u vezi, sve moje knjige inspirisane su društvenom realnošću Maroka. Maroko je taj o kome pripovedam, a Francusku opisujem u svojim esejima.
 
Zašto je za Vas vrlo bitno da budete angažovani pisac?
 
Ja nisam angažovani pisac već građanin kojeg se tiče ono što se događa u njegovoj zemlji i u svetu. To da me se tiče znači da zauzimam stav onda kad je potrebno, bilo u Francuskoj ili u Maroku gde su problemi drugačiji. Pisac je kritički posmatrač, nije uspavano biće koje ne izlazi iz kuće i troši papir. Ja sam po gradu, po svetu, svedok sam, i desi mi se da ukažem na ono što me revoltira i čini gnevnim. To je uloga pisca koju su shvatili Emil Zola, Onore de Balzak, Viktor Igo ili bliski nama Alber Kami, Sartr i Mahmud Darviš.
 
U romanu „Dete od peska“ srećemo se sa likom po imenu Ahmed, koji je rođen kao žensko i postao dečak kako bi imao više privilegija u društvu nego njegovih sedam sestara. Da li biste nam mogli ispričati nastanak ovog romana?
 
Nastanak romana „Dete od peska“ je jednostavan. Želeo sam da govorim o položaju žena u Maroku 1940. i 1950. godina. Krenuo sam od tog menjanja identiteta deteta rođenog kao devojčica kojeg je otac smatrao dečakom jer imao krizu ponosa i časti.
 
„Kazna“ je naslov Vašeg poslednjeg romana. O kakvoj kazni je reč?

„Kazna je priča o mom devetnaestomesečnom boravku u disciplinskom kampu marokanske vojske. Nas 94 studenata je uhapšeno i poslato u taj kamp kako bi nas kaznili zbog demonstracija protiv tadašnjeg režima; to je bilo u martu 1965. Kazna se trajala od jula 1966. do januara 1968. Prilično traumatično iskustvo.
 
Počeli ste da pišete u zatvoru. Želeli ste da ostavite trag. Da li biste mogli da nam kažete nešto o tome kako je pesma Luja Aragona obeležila Vaše književne početke?
 
U tom kampu imao sam potrebu da pružam otpor kroz poeziju; sećao sam se jedne Aragonove pesme koju je otpevao Leo Fere i recitovao sam je u sebi kako bih izdržao maltretiranja glupih vojnika koja su nam se spremala. Poezija je jača od bilo koje diktature. Snagom duha, lepotom i misterijom poezije pružamo otpor apsurdnosti autoritarnih režima.
 
Za vreme režima Hasana II imali ste samo 20 godina. Kako danas vidite ovaj period?
 
Period Hasana II je nazvan „olovnim godinama“, u to vreme su brojni građani, protivnici režima, intelektualci ili ne, bili u zatvoru i neki od njih i mučeni. Radije bih da zaboravim taj period i gledam u budućnost. Bolje je.
 
Član ste Akademije Gonkur koja dodeljuje najvažniju književnu nagradu posle Nobelove nagrade za književnost. Šta to znači za Vas?
 
Od kad sam u Akademiji Gonkur, svestan sam značaja rada koji mi obavljamo za francusku književnost. Ima nas deset članova, pri čemu svakog novog biraju oni koji su već tu, i provodimo vreme tako što čitamo romane koje pišu Francuzi. Našim integritetom, ozbiljnošću i radom bez naknade dajemo široj publici u Francuskoj i drugim zemljama priliku da pročitaju dobru knjigu. To je odgovornost. Svako od nas snosi 10% odgovornosti. Mislim da radimo koristan posao i održavamo živom već 110 godina tradiciju ove nagrade, najprestižnije na svetu nakon ili uz Nobela.
 
Razgovor vodio:  Velimir Mladenović
Prevela sa francuskog: Milica Vidić
Izvor: Letopis matice srpske, Knjiga 502, sveska 5, novembar 2018.