Svojim novim romanom „Grad devojaka“ autorka Elizabet Gilbert će vam pomoći da zaboravite sve vaše probleme

Elizabet Gilbert se tačno seća trenutka kada joj je ideja za roman „Grad devojaka“ pala na pamet. Intervjuisala je devedesetpetogodišnju nekadašnju šou-gerlu, kada je razgovor krenuo nenadanim tokom. „Pitala sam je da li je ikada zažalila što se nije udala“, priseća se pedesetogodišnja autorka. „Odgovorila je: 'Ko, dođavola, želi da se j*** sa istim muškarcem narednih šezdeset godina?'“

Upravo takva iskrena i nesputana duhovitost, bez srama i stida, krasi ovaj slastan novi roman autorke. Roman „Grad devojaka“ vraća čitaoce u gungulu Njujorka četrdesetih godina 20. veka, gde se devetnaestogodišnja Vivijan Moris seli nakon što je izbace sa koledža. Stiže u središte gradske pozorišne scene, gde upoznaje beskrajno zabavnu umetničku družinu. Nakon godina istraživanja, „Devojke“ su doprinele tome da se autorka slavne knjige „Jedi, moli, voli“ malo zabavi. Dijalozi su razigrani, kostimi bogati detaljima, a zaplet savršeno teče, pružajući nam izvanredan beg od stvarnosti. Ne čudi što Gilbertova o ovom romanu govori kao o svom „ljubavnom pismu“ upućenom gradu koji naziva svojim domom. Većina čitalaca je verovatno upoznata sa njenim radom zahvaljujući autorkinim bestseler memoarima, međutim, u ovom romanu, njena veština dobrog, starog pripovedanja dolazi do izražaja i u punom je sjaju.

Sastao sam se sa autorkom kako bismo razgovorali o istraživanju ovog živopisnog miljea, stavljanja u centar pažnje priče o devojkama i promiskuitetu, ali i bolnom iskustvu koje se krilo iza pisanja ovog romana.

Ovo je prvi roman koji ste objavili nakon šest godina pauze. Šta vas je ponovo vratilo pisanju fikcije?

Prvobitna inspiracija je došla ovako: pre dosta godina sam posetila svoju baba tetku, koja se baš tada ratosiljala nekih starih knjiga. Jedna od knjiga koju mi je poklonila je bila zbirka eseja Aleksandera Volkota. To je bila jednostavna kolekcija profila glumaca i glumica koje je zapisivao tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, objavljivanih na raznim mestima. Bilo je to neverovatno otkriće: imena svih tih ljudi za koje nikada do tada nisam čula. Svi oni su bili slavni pozorišni glumci tog doba. Ali i same okolnosti su mi bile fascinantne: Volkot je posetio Biltmor imanje (sada istorijski muzej u Severnoj Karolini, prim. prev.) kako bi intervjuisao neku britansku pozorišnu glumicu, za koju, takođe, nikad nisam čula; pisao je o njenoj slavnoj karijeri i koliko je uzbuđen što će ona gostovati u Njujorku. To mi je delovalo potpuno egzotično i uzbudljivo. Pomislila sam: „O moj bože, priča o poseti britanske glumice Njujorku i hotelima četrdesetih godina? Želim da pišem o tome!“ Tako je zaista sve počelo. Naravno, odatle se i rasplamsalo.

Već duže vreme je u meni tinjala želja da pišem o promiskuitetnim devojkama čiji životi nisu nužno razoreni njihovim lošim izborima i pogrešnim odlukama, čak i ako je bilo posledica. Te dve stvari su se savršeno preklopile. I odatle se rodila ideja za knjigu.

U romanu „Grad devojaka“ mnogo toga se dešava: isprepleteni zapleti i mnoštvo karktera, ali i pregršt zanimljivih činjenica o tom vremenskom razdoblju. Kako ste uspeli da držite sve konce u rukama?

Mesto dešavanja radnje je kod mene uvek polazna tačka. Ono sa čime sam se upustila u ovaj proces bili su Njujork, pozorište i devojke iz tog istorijskog perioda. To je bio sav moj materijal. Odatle sam počela, i morala sam da imam širi opseg istraživanja kako bih uopšte počela da učim o tom dobu: posećivala sam biblioteke posvećene scenskoj umetnosti, čitala sam stara pisma i pozorišne programe i repertoare, kritike, memoare i biografije ljudi koji su živeli u tim vremenima, pa i intervjuisala neke od njih koji su i dalje bili među nama. Tako sam počela da gradim likove – inspirisana svime onim što sam pročitala. Sama struktura romana je prilično jednostavna: ne postoji ništa jednostavnije od pisanja memoara u prvom licu. Čim sam uspela da formiram Vivijan u svojim mislima i odredim joj ton, priča je prosto krenula svojim tokom. Počinje na početku i završava se krajem; ona samo govori o stvarima koje su se između događale, a o tome piše sa toliko udaljene životne pozicije – u svojim devedesetim piše o životu kada je imala dvadeset godina – da joj to omogućava uvid i perspektivu, iako želi u tome da učestvuje. U tom smislu priča nije komplikovana. Prilično je linearna i prati dešavanja do sadašnjeg trenutka. Sve što je trebalo da uradim jeste da osmislim zaplet i da pustim nju da o tome ispriča priču.

Upravo to sam želeo da vas pitam. Kako tako neprimetno uspostavljate ravnotežu između fikcije i dokumentaristike? Ovaj roman se (na mnogo načina) lako može čitati kao memoar.

To su moji četvrti po redu memoari! Razlika je u tome što su ispisani Vivijaninim pripovedačkim tonom. (Smeh.) Taj ton je prilično „memoarski“, u smislu da je možda najjednostavniji koji sam ikada napisala – neformalno pripovedanje priče mi uvek lakše pada. A ona je zaista šarmantan pripovedač, tako da je bilo veoma zabavno.

Glavna razlika koja smatram da postoji između fikcije i dokumentaristike jeste da je pisanje fikcije dosta teže – potrebno je znatno više rada za njeno stvaranje, naročito ako se radi o nekom istorijskom periodu, gde mesto i postavka radnje igraju važnu ulogu. Potrebno je sprovesti dosta istraživanja kako biste mogli da stvarate. Smatram da je pisanje fikcije dosta teži posao, ali zato neizmerno zabavniji. Pisanje memoara je dosta lakši proces zato što ne morate da osmišljavate svet u kom se radnja odigrava; samo izveštavate. Ali u emotivnom smislu je zato napornije. Morate biti rigorozni kada se radi o vašem integritetu, sigurni da ste u potpunosti pravični i iskreni. Kako ćete da pišete o drugima? Kako ćete da pišete o osetljivim trenucima u vašem životu? Sve to možete staviti i u okvire fikcije – ali imate slobodu da ih prikrijete, zamaskirate. Možete da pišete o pipavim stvarima a da nikome iz vašeg okruženja ne povredite osećanja. To rasterećuje.
Govorite o tome kako ste ovu knjigu napisali bez muke, tako prirodno, da ne mogu a da se na zapitam da li vam je išta u tom procesu teško palo.

Cela knjiga je napisana u formi pisma, kao odgovor na pitanje. A pitanje je postavljeno Vivijan. Stiglo joj je pismo u kom joj je neko postavio pitanje: „Da li bi nakon svih ovih godina mogla da mi kažeš šta si bila mom ocu?“ Mi na početku ne znamo ko je ta osoba koja postavlja pitanje. Pišući ovu knjigu, imala sam ideju ko je Anđela, znala sam ko joj je otac, znala sam i ko je Vivijan. Ali nisam još uvek znala šta priča o devojčinom ocu znači njima dvema ponaosob. Odlučila sam da ću se u proces pisanja ovog romana upustiti bez mnogo znanja o tome. Za mene je to bila misterija koliko i za Anđelu. Vivijan je znala, ali mi nije saopštila. Jednostavno nisam znala. To mi je održalo znatiželju tokom celog procesa. Bilo je uzbudljivo istraživati ovu priču bez mnogo predznanja. Ona se mogla završiti na mnogo načina. Najvažnije je bilo da verujem u ovu knjigu sve do njenog ključnog trenutka... Inače, volim da držim pod kontrolom sve što se tiče fikcije koju pišem, imajući uvek u vidu u kom pravcu se stvari odvijaju. Ali u ovom procesu nisam imala predstavu. Samo sam pustila da mi devojke sve ispričaju. Kao da sam, recimo, rekla: „U redu, ženske, sada je vreme da mi objasnite šta ste vas dve jedna drugoj.“ Nije baš lagodno. Ali sam veoma zadovoljna kako je ispalo. Iznenadila sam samu sebe što se tiče odnosa između njih dve.

Iznenađen sam time koliko se u samoj knjizi vidi da ste se zabavljali pišući je. Obiluje humorom i sveopštom bezbrižnošću. Da li ste uživali u tome što ste se opustili i prepustili?

Kako da ne. Junaci ovog romana su dovitljivi kao nijedan do sada. Oni su sofisticirani, svetski ljudi. Naročito mi je bilo zabavno da pišem dijaloge, i o privlačnosti između tetke Peg i njenog muža. Samo sam ih pustila da se istresaju jedno na drugo – zamišljala sam ih kao Karol Lombard i Klarka Gejbla, ili  junake filma „Njegova devojka Petko“ (His Girl Friday). Nešto tog tipa. Bilo je vrlo zabavno. Romaneskni junaci ne smeju da zvuče pametnije nego što zaista jesu. Ne smeju biti prefinjeniji nego što zaista jesu. Pisala sam dosta o junacima koji su možda inteligentni i snalažljivi i jaki, ali možda nisu nužno bili prefinjeni. Bilo je predivno izbaciti to iz sebe. Mogli su da budu najvickastiji junaci baš zato što to jesu – oni su ljudi sa scena njujorških pozorišta i ljudi iz Holivuda. Oni su otmeni i oni su pijani. I sve to pomešano.

Pomenuli ste da ste temeljno istraživali. Da li vas je nešto konkretno, što ste tako saznali, oduševilo?

Plašila me je pomisao da neću uspeti da ovladam jezikom četrdesetih godina, ali sam se iznenadila kad sam otkrila da i dalje koristimo slične reči. Nije to bilo baš toliko davno. Radnja poslednjeg istorijskog romana koji sam napisala se dešavala krajem 18. i početkom 19. veka – a to jeste ceo jedan nov jezik. Međutim, u ovom slučaju je bilo drugačije. Tamo gde to zaista možete da primetite jeste upravo u pismima i dnevničkim zapisima. Ljudi pišu pisma jezikom kojim se služe i u svakodnevnom govoru, kao i u dnevničkim zapisima. Mogućnost da čitam pisma iz tog perioda je neprocenjiva. I pomislila sam: „Gle, pa jezik se ne razlikuje toliko od ovog današnjeg.“ I dan-danas mnogi ljudi tako govore! Zaprepastilo me je to koliko Njujork četrdesetih godina nalikuje današnjem, u tom aspektu. A ja živim u Njujorku poslednjih 30 godina. Osećala sam se lagodnije u tom svetu iz mog romana nego što sam pretpostavljala.

Razgovarali ste i sa mnogim ljudima iz tog sveta – pozorišta i umetnosti.

Jedno od zanimljivijih istraživanja koje sam sprovela jeste to što sam pokušala da razgovaram sa ljudima koji su pripadali toj sceni. Među njima je bila jedna šou-gerla, u svojim devedesetim godinama života. Njena otvorenost o seksualnom životu me je iznenadila. Pre nego što sam počela da pišem pitala sam se kako ću uspeti da nagovorim žene od devedeset godina da mi pričaju o tome kako je izgledao seks tokom četrdesetih godina. A ona je pričala drage volje. Bila je veoma otvorena što se tiče ljubavnika koji su je zadovoljavali ili onih koji u tome nisu uspevali, kako je to kada se nikada niste udavali, kako je to kada nikada niste želeli da imate decu ali ste imali abortus, gde se lečila od veneričnih bolesti, koja sredstva kontrole rađanja su joj bila dostupna ali koje prosto nije koristila. Razgovor sa njom je neprocenjivo iskustvo. Svaka generacija misli da je baš ona izmislila seks. Ali takve devojke, kao što je ona, oduvek su postojale. (Smeh.) Kada sam je pitala da li se ikada pokajala što se nije udavala, ona je odgovorila: „Ko, dođavola, želi da se j*** sa istim muškarcem narednih šezdeset godina?“ Bilo je fenomenalno i neverovatno čuti da tako nešto. To je bio poslednji detaj koji mi je bio potreban da napišem ovu knjigu, poslednja trunka odobrenja koje mi je bilo neophodno – te žene jesu postojale i uvek će i postojati.

Da li biste roman „Grad devojaka“ okarakterisali kao omaž Njujorku?

Apsolutno. Bez pogovora. Osećanja koja Vivijan ima prema Njujorku su istovetna mojim – njen osećaj da je to mesto gde je postala svoja je ono što sam ja oduvek osećala prema Njujorku. U jednom trenutku ona je prognana iz Njujorka, ali joj se kasnije ukazuje mogućnost da se u njega vrati; za mene, taj momenat povratka kući, gde ona može da se vrati i počne ispočetka, to mi je omiljeni deo u knjizi. To je nešto što veoma lično doživljavam: i sama sam nekoliko puta odlazila i vraćala se u Njujork, i svaki put sam, u povratku, mislila: „Bogu hvala da je još tu. Vratila sam se. Kao da mi je majka. To je mesto koje će me uvek prihvatiti natrag, čak i ako sam nešto debelo zabrljala.“

Pretpostavljam da je bilo potrebno dosta vremena da napišete ovaj roman, kada uzmemo u obzir istraživanja, intervjue i sam proces koncepcije narativa. Kako je izgledao taj proces u celosti? Kako je proces pisanja izgledao ovaj put?

Kada se radi o fikciji, 95 posto uloženog rada na knjizi obavim pre nego što napišem i jednu reč. Prvo obavim dosta istraživanja, pa napravim nacrte i izgradim likove. Imam sve već pripremljeno tako da mogu da prionem na posao. Ali za to su potrebne godine. Čak tri ili četiri godine, samo za pripremu. Baš kada sam bila spremna da konačno počnem da pišem, moja partnerka Raja je preminula od raka. Brinula sam se o njoj 18 meseci pre nego što je preminula, i ni o čemu drugom nisam razmišljala, pa ni o knjizi. Pisanje mi u tom trenutku nije bilo ni najmanje važno. Iskreno, mislila sam da nikada više neću pisati zato što nisam mogla da zamislim da će mi to ponovo značiti nešto u životu. Nedugo nakon njene smrti, ne znam ni sama kako – dobila sam inspiraciju. U meni se probudilo nešto kristalno jasno što mi je poručilo da je najbolje da se vratim pisanju i konačno napišem tu knjigu.

Pisanje ovako bezbrižne knjige tokom perioda žalosti možda deluje suludo, ali se ispostavilo da je to bilo upravo ono što mi je pomoglo da prebrodim taj težak period. Prilično brzo sam je završila. To je možda upravo zbog toga što mi je bilo potrebno da imam nešto što će me preokupirati, znate. Sa zadovoljstvom sam provodile sate i sate za svojim radnim stolom. Napisala sam knjigu za neverovatno kratko vreme – verovatno u nekoliko nedelja. Prijalo mi je da imam takvu vrstu zanimacije, u stilu u kom tetka Peg doživljava pozorište – ljudima je potrebno nešto što će im odvratiti misli, nešto puno života i zabave, jer je život sam po sebi težak, a šoubiznis tome i služi – eto, to mi je pružilo pisanje ovog romana. Ja sam bila sama sebi publika. I tako želim da ga i svet doživi – nadam se da će vam pomoći da zaboravite svoje probleme, makar na kratko, jer je vreme u kome danas živimo prilično teško.
 
Autor: Dejvid Kenfild
Izvor: ew.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Erik Charlton from Menlo Park, USA - Eat, Pray, Love / CC BY 2.0 / Wikimedia commons