Svesna ishrana

Čudno je kako je sve postalo komplikovano. Svaki odnos, bilo da je on sa drugima, sa samim sobom ili pak sa hranom postao je komplikovan. Čudno je kako smo kao deca znali iz prve šta je to što želimo, šta je to što nas pokreće, zabavlja i hrani. Čudno je kako smo sve to potisnuli i izgubili u toku odrastanja. Kada smo došli na ovaj svet tačno smo znali šta je to što nam je potrebno, znali smo jasno i glasno da izrazimo svoja osećanja, da se oslobodimo svega što nas guši i da sa lakoćom tražimo, prigrlimo sve što nam prija, što nas pokreće.

Do osnovne škole sam imala divan odnos sa hranom. Do osnovne škole sam imala divan odnos sa Anom (sa sobom). A onda su počela sva ta očekivanja, uslovljavanja, ocene i razne procene. Znalo se kako treba da izgledaš, kako treba da se ponašaš, šta je to što treba da naučiš da bi prošao „razred“. Počeli smo da se poredimo, jedni druge da osuđujemo i da se polako od sebe otuđujemo. Zbog potrebe da izgledam na određen način počela sam da ratujem sa hranom (da ratujem sa Anom). Sve do skoro ja nisam jela hranu, ja sam jela Anu. Jela sam emocije koje su me tokom svih ovih godina opsedale, izjedale, gušile. Jela sav bes zbog toga što ne izgledam na određen način, što nisam dovoljno lepa, dovoljno dobra, dovoljno pametna, jela sam svu tugu zbog toga što nisam shvaćena, prihvaćena. Mislila sam da ako budem po meri drugih, po meri sveta, da će sve biti lakše, bolje, a zapravo je sve bilo gore. Nisam shvatala da nema veze što me možda drugi ne shvataju, ne prihvataju, nisam shvatala da je važno da ja samu sebe shvatim i prihvatim. Nisam shvatala da hrana nije ništa kriva. Nisam shvatala da je hrana tu da nas hrani, da nam daje energiju, snagu, hrana je tu da nam ulepša, a ne da nam oteža život. Tako jednostavnu stvar smo toliko zakomplikovali. Ovo smeš, ovo ne smeš, ovo je štetno, ovo nije, jedi ovo da bi smršao, nemoj jesti ono...i sve tako u krug. Sve te dijete, sva ta ograničenja, gomilanja besa, stresa i hrane.

Pre par godina sam otkrila svesnu ishranu – ishranu vođenu intuicijom, osećajem, unutrašnjim ja. Ishranu koja te ne ograničava, ne postavlja pred tebe kalorijsku tablicu, vagu i druga ograničenja. Ishrana koja te navodi da se ponovo povežeš sa sopstvenim bićem, da se povežeš sa energijom, sa prirodom, da svesno uživaš u svakom zalogaju. Ishrana koja te navodi da budeš prisutan, da vidiš neverovatan spektar boja, da osetiš različite mirise, da okusiš beskrajno prostranstvo jedinstvenih ukusa. Ishrana koja te uči da veruješ sebi, da se opustiš i uživanju prepustiš.

O emocijama, hrani, slatkišima i njihovom odnosu razgovarala sam sa kliničkom psihološkinjom i autorkom knjige „Slatke priče“, Slađanom Jelić.

Šta čitalac može naučiti čitajući „Slatke priče“?

Mada je ovo knjiga koja razmatra mnoga pitanja iz oblasti psihologije, osnovna tema su razlozi sve jačeg hedonizma koji ljudi ispoljavaju prema hrani. Zašećerena je posebno pričama o slatkišima koje svaki obožavalac istih želi da čuje, sada kada su slatkiši prava tabu tema. Niko ne može bez njih, iako su strogo zabranjeni. Tako ljudi stalno imaju grižu savesti, usled toga što ne mogu da im odole.

Ova knjiga nedvosmisleno otkriva istinu o tome da li su slatkiši zaista zabranjeni ili ne. Odmah ćemo reći dobru vest da nisu zabranjeni, čak su i sa zdravstvenog, i sa psihološkog aspekta vrlo korisni u preporučenim količinama. Povrh toga, te količine uopšte nisu male. Neko će se sad zapitati „a ko to kaže?“ I zaista, kako možemo da verujemo tome i koga da slušamo pored sve više povika na šećer i slatkiše kao loše? U takvoj situaciji izgleda najpouzdanije da slušamo nauku, jer je na strani istine, a ne nečijih interesa. I evo, upravo stroge naučne studije pokazuju da je situacija po obožavaoce slatkiša vrlo povoljna.

Svetska zdravstvena organizacija kao najveći autoritet u domenu savremene multidisciplinarne medicine okrenute pre svega preventivnim strategijama očuvanja zdravlja, dozvoljava da se odrasli svakog dana slade sa 5-7 kašičica šećera. I ne samo to, jer je utvrđeno da je maksimalna dozvoljena količina šećera koja ne ugrožava zdravlje 12 kašičica ili 48 grama dnevno. Pritom u taj zbir ne ulazi prirodni slatkiš voće, u kojem je šećer u vezanom obliku, tako da se metaboliše sporije i drugačije od brzodelujućih šećera koji su dodati hrani.

No, da li je ovo pitanje o tome da li jesti slatkiše ili ne tek jedno banalno pitanje? Nije, naravno, već suštinsko, čak za mnoge ljude pitanje ranga „biti ili ne biti“. Naime, u uslovima sadašnje velike dostupnosti, ljudi su razvili neverovatan hedonizam prema sve ukusnijoj hrani, a o slatkišima da i ne govorimo. Bilo koji problem da se pojavi, hrana je uteha i rešenje koje donosi olakšanje u datom momentu. Ali donosi i rizik od viška kilograma, čime počinje vrćenje u začaranom krugu neuspešnih dijeta, koje vremenom mogu da dovedu do slabljenja zdravlja, kao i samopouzdanja. A sve je to moguće izbeći na jednostavan način, uz malo discipline i dovoljno pravih znanja. Dakle, da bismo znali kako da uklopimo slatkiše u svoj svakodnevni dnevni meni, neophodno je da znamo određene činjenice. Na bazi saznanja iz ove i sličnih naučno utemeljenih knjiga, jednostavno je razviti pravu taktiku i unaprediti svoje zdravlje i raspoloženje, umesto ugroziti.

A koliko ljudi zaista poznaju ovu složenu tematiku i kombinatoriku? Stiče se utisak da sve uzimaju zdravo za gotovo i čuju samo ono što im odgovara, ne udubljujući se mnogo, a neophodno je. Tako ne čudi što ankete pokazuju da je znanje o hrani zabrinjavajuće oskudno. Videćemo odmah zašto je to tako. Prvo treba da računamo sa tim da su ljudi po prirodi lenji, skloni pasivnosti i izbegavanju bilo kakvih aktivnosti, koliko god je to moguće. Jednom rečju, rođeni hedonisti. U skladu sa tim, većina ljudi je sklona da traži gotova rešenja za sve, tako i za svoje probleme, umesto da samostalno istražuje i procenjuje. Međutim, bez osnovnih znanja, teško je to dekodirati. Kao kada bismo probali da bilo kojim ključem otvorimo neka vrata. Dobra mera protiv toga je da se u škole uvede obavezan predmet koji se tiče svojstava hrane, kao i njenih bioloških i psiholoških efekata, da bi svako stekao elementarnu nutritivnu pismenost. Sada kada nam informatička pismenost omogućava da imamo čitav svet na dlanu, potrebna nam je još samo ova nadogradnja, da ne bismo naivno lutali po internetu i upadali u zamke raznih pogrešnih teorija o hrani i upetljavali se u razne napamet skrojene dijete. „Slatke priče“ su mala enciklopedija ovih znanja, koje svako treba da stekne za početak, mada odmiču i malo dalje od početka. Knjiga ne zagovara strogo uzdržavanje, nema izbacivanja bilo čega. Pre svega navodi na racionalan izbor hrane i pravilno uklapanje omiljenih nam slatkiša u svakodnevni jelovnik. Na primer, zdravim osobama je dozvoljeno 20 do 30 grama čokolade dnevno. Posebno je preporučljiva kvalitetna tamna čokolada, koju lekari sada i kod nas savetuju ljudima koji imaju različite zdravstvene probleme. Međutim, u primeni ovog pravila postoji tačno određen stepen slobode. To znači da tu istu čokoladu samo ne treba jesti uveče, već tokom dana, kada smo aktivniji. Onda te luksuzne slatko masne kalorije imaju mnogo veće teoretske šanse da se potroše. Dakle, najbolje je čokoladu jesti ujutru, za užinu, uz voće i neke oraščiće. U knjizi ima još mnogo saveta i detalja koji omogućavaju da se ovo uputstvo prilagodi ličnim navikama i primeni. Eto, jednostavno je, probati i videti efekat. Da li to funkcioniše ili ne? Ali, eto, ljudi neće da se potrude, da pročitaju, da razmisle kome treba da veruju, nauci ili svakome ko sebi daje za pravo da glasno iskaže svoje lično mišljenje. Ta pometnja oko slatkiša je u stvari problem bez problema. Ali zašto jednostavno, kad može komplikovano?

Sada još da rezimiramo čitavu ovu priču, ali ne sladunjavo. Ova knjiga otkriva kada, kako i zašto jesti omiljenu hranu bez griže savesti, sa posebnim osvrtom na slatkiše. Kako bezbolno i bezbrižno dodati taj slatki začin svakom danu i ne ugojiti se. Moguće je, a taktika je jednostavna. Naglasićemo opet da je sa zdravstvenog, a takođe i sa psihološkog aspekta, to vrlo preporučljivo. Tom hedonizmu ne samo da treba udovoljiti, već je to usled naše prirode neophodno. Tako je glavni pojam koji se u knjizi objašnjava hedonistička glad, kao jaka potreba za hranom podstaknuta željom za uživanjem, a ne prevashodno u cilju postizanja sitosti. To je novi pojam u nauci i sada se intenzivno proučava na bazi saznanja iz biologije i psihologije. Ne može se na to gledati odvojeno, samo iz jednog ugla. Evo ilustracije koja to najbolje pokazuje. Teoriju o štetnosti slatkiša i čokolade ubedljivo obara priča o najdugovečnijoj osobi ikada, Francuskinji Žan Kalmon (Jeanne Calment) koja je živela rekordne 122 godine, zašavši i u modernu epohu, sve do 1997. godine. Kao tajnu svoje dugovečnosti ona navodi to što je tokom života bila vrlo aktivna i svoja. Tako je sa zadovoljstvom kršila sva pravila vezana za ishranu i zdrave navike. Uživala je pijući svakog dana, posebno porto, omiljeno vino u Francuskoj. Uz to, svake nedelje je jela po kilogram čokolade. Dakle, sva ta čokolada joj nije naškodila. Sada i istraživanja pokazuju da čokolada ima jaka zaštitna svojstva i da je vrlo korisna. Toliko o tome, mada je i genetika jako važna kada govorimo o dugovečnosti. Fizička aktivnost takođe, i to veoma, veoma mnogo. I druženje, borbenost, optimizam, sve ulazi u ovu tajnu formulu. Eto, taman kad smo pomislili da je sve jednostavno, suočavamo se sa time da je potrebno da se mnoge kockice slože u ostvarenju cilja svih ljudi da dugo ostanu zdravi i srećni. Veća aktivnost u tom cilju je neophodan uslov.

Istina je da nam navike Francuza nisu mnogo bliske, ali da vidimo da li je komplikovano sve to izvesti ovde. Kod nas je nedavno sprovedeno jedno istraživanje u kojem su učestvovali stogodišnjaci. Nije ih malo kao što bi se mislilo. Njihove priče ukazuju na to da su prilično poštovali načelo umerenosti u ishrani, ali nisu imali isposničke navike, niti su se uzdržavali od slatkiša. Jedna žena je navela da čitav vek uživa u pecivima i slatkišima, i da nikada nije izbacivala ništa iz ishrane. Očigledno je našla meru i način da uklopi sve što voli u svoj jelovnik. Mnogi takođe navode da se druže sa ljudima i da su vrlo aktivni. Većinom su imali više teških perioda u životu, ali nisu posustajali. Dakle, nije hrana jedino što nas pokreće i ne bi trebalo da bude, jer to nije primarna uloga hrane. Međutim, ljudi danas mnogo toga shvataju olako, bez imalo kritičkog stava, tražeći jednostavna čarobna rešenja. Ako čuju da smutiji skidaju kilograme, cediće voće i verovati u to bez osnovnog znanja da se ceđenjem šećer iz voća oslobađa i u organizmu ponaša kao šećer koji se dosipa. To više nije onaj isti vezani šećer, iako je iz istog voća.

Međutim, dovoljno je samo da neko dobro pronikne u to šta zabrinjava ljude i šta im je lično važno, koja je njihova najosetljivija tačka. Zatim da pobudi njihove emocije i iracionalne želje tipa: „hoću sve odmah i sad“. Onda svaka reklama uspeva. U želji da ovladaju svojim slabostima i reše recimo problem povećane težine, ljudi su skloni da primene najneverovatnija sredstva. Na logička objašnjenja već reaguju drugačije. To ih zamara. Treba im jednostavno rešenje, čarobno. Glas razuma se tada utišava.

Kako emocije oblikuju naš odnos prema hrani?

Emocije utiču na sve naše odluke više nego bilo šta drugo. Dičimo se time da smo bića razuma, ali svu našu logiku, znanje, upozorenja na rizike vrlo često pobeđuju naše emocije. Tako je i izbor hrane vođen jakim emocijama. Hrana donosi veliko zadovoljstvo, ne samo sitost i tu je ta spona. Danas je ukusna hrana čak dobila status glavnog izvora zadovoljstva za mnoge ljude i postala zamena za sve neispunjene želje. Utvrđeno je, na primer, da američka omladina pokazuje pojačan psihološki odgovor na nagrađivanje hranom u toj meri da samo na hranu reaguje kao na nagradu. Već iz toga naziremo da se mnogo toga prepliće u tom emotivnom odnosu prema hrani. Nije samo hedonizam to što stvara tako veliku vezanost za hranu. Hrana ima i funkciju „znaka sigurnosti“, to je sigurno utočište od frustracija, strahova, stresa ili jednom rečju, od bilo kojeg problema. Uvek dostupna kao instant rešenje, postala je i najdraža uteha i priručna zamena za zadovoljenje mnogih potreba, a pre svega onih psihološki bazičnih, za sigurnošću i ljubavlju. Dakle, iza tog predimenzioniranog hedonizma prema hrani je u stvari bekstvo od osećaja bola. Zapravo je to emocija koju izazivaju neispunjene želje. Dakle, na psihološkom planu, emocije i pre svega emocije oblikuju naš odnos prema hrani, mada se pri tome ne treba oglušiti ni o značaj biologije. Mi smo tokom evolucije postali biološki skloni da imamo najviše afiniteta prema slatkastoj i slatkoj hrani. Dakle, nismo krivi. Takva nam je priroda. Do nas je samo da kanališemo ovu sklonost, na način koji nam je najviše na korist, a ne da se uvek prepuštamo impulsima ka zadovoljenju svojih želja na svoju štetu. Da bi to bilo što jednostavnije, potrebno je da bolje upoznamo i svoju psihologiju i biologiju, jer one udruženim snagama diriguju našim ponašanjem.

Da li ima opravdanosti u filmskim scenama u kojima devojke posle raskida ili neke druge emotivne situacije posežu za sladoledom kao utehom?

Iako je čokolada na šampionskom prvom mestu najomiljenije hrane na svetu, u vrhu liste utešiteljske hrane je upravo sladoled. Istraživanja pokazuju da ljudi zaista najčešće biraju sladoled kada su tužni iz bilo kog razloga. Objašnjenje glasi da je sladoled neka vrsta podsetnika na bezbrižno detinjstvo, kada su nam sve želje bile ispunjavane i kada smo bili zaštićeni od svake vrste problema, što znači i od odbacivanja. Sladoled je najbliža asocijacija na taj period.

Međutim, da li je loše da u odraslo doba tako zavaravamo sebe vraćajući se simbolički u svoje srećno detinjstvo? Nije, sve dok je to samo način upravljanja svojim osećanjima u kriznim situacijama. Utešiteljska hrana je dobro rešenje za nadoknadu energije i psihološko osveženje, koristan manevar za ponovno vraćanje u ravnotežu. Problem je samo ako pribegavanje omiljenoj hrani postane svakodnevna antistres tehnika. To je onda nezrela i disfunkcionalna psihološka odbrana. Daleko od romantike filmskih zapleta.

Da li mislite da je tehnika nagrade i kazne koju su koristili mnogi roditelji (kada uradimo nešto dobro, kao nagradu dobijemo slatkiš) uticao da u svom kasnijem životu lišavamo sebe raznih užitaka kako bismo se kaznili?

Instrumentalno učenje je sastavni deo ranog odrastanja kada deca stiču razne navike. Nagrada i kazna su dve neizostavne vaspitne tehnike, s tim da treba znati da su nagrada i podrška daleko podsticajnije vaspitne mere od averzivnih tehnika. Kažnjavanje treba primenjivati samo iznimno, kada donosi najveću korist, a ima takvih situacija. Slatkiši su najčešća nagrada u ranom uzrastu, ali hranu treba izbegavati u širokom luku kao sredstvo u vaspitanju dece. Bolje je obećati neku igračku, druženje. Slatkiši većinom treba da budu samo lepo iznenađenje. Međutim, ovde postoji veliki nesklad između teorije i prakse. Tako deca već u ranom uzrastu steknu jaku vezanost za slatkiše i ostalu ukusnu brzu hranu, koja služi u svrhe formiranja njihovog ponašanja. Podaci pokazuju da svuda u svetu iza predimenzioniranog hedonizma prema hrani je u stvari bekstvo od osećaja bola.

Deca sve manje jedu voće, naviknuta na ukus slatkiša spram kojih voće nije dovoljno slatko. Roditelji treba da budu vrlo oprezni i da probaju da naviknu decu najpre na voće. Slatkiše je nemoguće, ali i nepotrebno izbeći. Međutim, što ih deca kasnije otkriju, veće su šanse da će imati zdravije navike. Inače, broj gojazne dece se stalno povećava, a gojaznost je pre svega zdravstveni, a tek onda estetski problem. Nagrađivanje hranom razvija preteranu sklonost hedonizmu, kao i sklonost pasivnosti i komforu. Ne dovodi nas dotle da sebe kažnjavamo, već da gledamo da sebi što više ugodimo i da se ni oko čega ne trudimo previše. Dakle, efekat je suprotan. Umesto vaspitnog, nagrađivanje hranom ima i zdravstveno, i psihološki loš efekat, koji ne doprinosi razvoju zdravih navika i zrelosti ličnosti.

Kako da sklopimo mir sa svojim emocijama i kako da formiramo zdrav odnos prema hrani?

To pitanje kontrole ponašanja je pitanje svih pitanja u našem emotivnom odnosu prema hrani. Biologija nas tera i da najviše volimo slatkiše i da se prejedamo, jer je to nekada osiguravalo puki opstanak u uslovima nedostatka hrane, kao i svih vrsta pratećih neizvesnosti, i to kroz čitave epohe. Situaciju dodatno komplikuje to što smo psihološki najviše skloni hedonizmu. Frojd je to nazvao principom zadovoljstva, verujući da je težnja ka zadovoljstvu glavni motiv u svekolikom ljudskom ponašanju. Podržavali Frojda ili ne, svejedno je u ovom kontekstu, ali dominacija tog principa u ljudskom ponašanju je očigledna. Dakle, biologija i psihologija zajedno stvaraju jedno čvorište i ne daju nam mnogo prostora da se otrgnemo svojim željama. Ključ za to je znanje. Rešenje je u poznavanju činjenica, koje nam pritom veoma idu u prilog.

Pakt sa svojim emocijama možemo da sklopimo prilično bezbolno ako steknemo dovoljno znanja o hrani, o tome kako sve to funkcioniše u organizmu i koje psihološke efekte ima. Elementarna briga o sebi danas podrazumeva da smo dobro informisani, čime istovremeno postajemo vešti da izbegnemo da budemo dezinformisani i zavedeni time što želimo da čujemo. Dakle, potrebno je da u izboru hrane budemo što više racionalni. Ako uzimamo čokoladu, da znamo kada, kako i zašto. Nema razloga za uzdržavanje od hrane koju volimo. Naprotiv, u svakom obroku treba uživati. Znanje pomaže da dođemo do tih srećnih kombinacija i dugo budemo srećni, zdravi i vitki. Ako smo u školi mogli da naučimo svu onu matematiku, fiziku, hemiju i ko zna šta još stvarno komplikovano, zašto je teško naučiti koliko šećera i masnoća uneti dnevno, šta sa čime kombinovati i slično? Ne treba se oslanjati na gotova rešenja, već kroz vreme naći svoju strategiju i prilagoditi opšta uputstva svojim potrebama i željama. U tome smo sebi najveći oslonac.
 
Autor: Ana Stambolić
Izvor: magazin „Plezir“