Svedočanstvo o izuzetnoj karijeri – predstavljena monografija „Nikita Milivojević: Ja ovde silazim“

U knjižari Delfi SKC održana je promocija monografije našeg čuvenog pozorišnog reditelja Nikite Milivojevića „Ja ovde silazim“, koju je napisala novinarka i teatrološkinja Olivera Milošević.



Pored autorskog tandema, o knjizi su govorili i Branko Rosić, novinar i pisac, Zoran Maksimović, urednik knjige i kustos Pozorišnog muzeja Vojvodine, kao i Boris Liješević, pozorišni reditelj.

„Za mene je ova knjiga logičan sled velikog prijateljstva koje traje već tri decenije i koje je proizašlo iz naših profesija“, rekla je na početku Olivera Milošević. „Inicijalna ideja došla je dok smo stajali u redu za ulazak u avion koji će ekipu predstave ’Henri VI’ odvesti u London na premijeru u mitskom mestu, u pozorišnom hramu – Teatru Gloub. I dok smo čekali u tom redu, prisećali smo se šta smo sve zajedno prošli. U šali sam rekla da bi od toga mogla da se napiše knjiga. Nikita je podigao obrvu, ali videla sam da je tu ideju smestio u neki svoj folder. Nikita i ja imamo dobar običaj da kad imamo vremena, a to je jednom do dva puta godišnje, sednemo i razgovaramo o svemu, najviše o životu i pozorištu, i iz tog jednog razgovora smo produbili ideju o knjizi. Nikita je rekao da sačekam, da će se desiti još nešto važno što mora da uđe u knjigu, a to se dogodilo 2018. u Epidaurusu, gde je Nikita režirao Aristofanovog ’Plutoa’. Nakon toga smo se dogovorili da forma knjige bude u formi naših razgovora. Mi smo u stvari sve vreme razgovarali, sećajući se Nikitinih predstava i uspeha. Tako da je za mene ova knjiga svedočanstvo o izuzetnoj karijeri.“

Novinar i pisac Branko Rosić Nikitu je upoznao devedesetih, u vreme kada je on radio predstavu „U potpalublju“.

„Nikitina priča mi je uvek bila priča o odlascima, počev od ’Potpalublja’. U intervjuu koji smo nedavno radili došli smo do toga da je Nikita proživljavao sudbinu junaka predstave, da su pozivari dolazili na njegova vrata, jer su to godine odlazaka, što u rat, što iz zemlje. Olivera ga je pitala kako su ga devedesete odredile, a on je odgovorio ’pozorišno’. Zanimljiv mi je taj segment knjige“, rekao je Branko.

Kakvo je iskustvo bilo uređivati ovu posebnu knjigu i da li je i šta je kroz rad na njoj novo saznao o svom dugogodišnjem saradniku, ispričao je Zoran Maksimović, teatrolog i kustos Pozorišnog muzeja Vojvodine.

„Do sada sam priredio oko 160 naslova i uvek se, naravno, nađu i ostanu knjige koje nose posebne priče i anegdote. Takva je i ova knjiga. Nikita je neumoran, stalno traga za nečim, i to njegovo tragalaštvo i poetika su zaista posebni. Ako je Ćirilov rekao da je Nikita uveo svojom poetikom naš teatar u 21. vek, to je dovoljno. Bilo je naročito zadovoljstvo raditi na ovoj knjizi. Trebalo je jednu tako veliku karijeru nekako pretočiti u formu knjige, ne dirati u suštinu autorstva i poetike ni njegovog doprinosa i rada, a opet imati zadatak da kao urednik sve to objediniš. Najvažnije u mom iskustvu rada na njoj jeste što je Nikita sve vreme učestvovao u radu. Sve vreme je bio afirmativno aktivan. Posle ove knjige i on može da se bavi uredničkim poslom.“

Pozorišni reditelj Boris Liješević zahvalio je Nikiti ne samo na knjizi nego i na celom pristupu profesiji i životu, koji je na njega mnogo uticao.

„Kad smo izlazili iz vanrednog stanja i ponovo počeli da dolazimo na posao, Nikita i ja smo se sreli na Akademiji u Novom Sadu i počeli da razgovaramo o tome ko je kako proveo to vreme. Nikita mi je rekao da je napisao knjigu. I ja sam tad neskromno pomislio nešto što sam pomislio i pre 15 dana kada sam sreo našeg dekana koji mi je rekao da su dobili Nikitinu knjigu. Pomislio sam da ako iko treba da govori o ovoj knjizi, to sam ja, i pored toga što Nikita ima toliko prijatelja, poznanika i saradnika koji imaju značajno mesto u njoj i koji će moći štošta da kažu. Zato što je sve u ovoj knjizi toliko uticalo na mene, na moj život, na izbor mog životnog puta, na to gde sam sada. Još nisam ni dovršio svoju misao, a dobio sam poruku od Nikite da ću govoriti na promociji. Moj odgovor je bio: ’Eh, pa ja se na to spremam ceo život.’ Počinjem da listam knjigu i čini mi se kao da listam stranice svog života. Majka me je dovela na premijeru predstave ’U potpalublju’. Imao sam tada 15 ili 16 godina i dobio sam pomoćno mesto u parteru. Ta predstava je na mene veoma snažno uticala, doživeo sam katarzu gledajući je. I posle nje se rodila i u meni želja da se bavim ovim poslom. Nikita je bio i ostao diskretan, skroman, nenametljiv, onaj koji dođe, posvećeno uradi svoj posao i udalji se. Moj najsnažniji utisak još od ’Potpalublja’ je da je uspeo da stvori pozorište koje govori o ljudima i životu oko nas, i to me je pratilo u životu, ka tome sam išao i zahvaljujući tome sam uspeo da napravim važne predstave.“

Nikita je ponosan, srećan i zahvalan što je na svom putu sretao ljude koji su mu davali vetar u leđa i koji su danas zaslužni što je ova knjiga stigla pred čitaoce.


„Kad je Olivera počela da skuplja materijal i da popunjava rupe koje fale, da mi šalje pitanja i predlaže kako će izgledati sadržaj, struktura knjige, video sam da je vrag odneo šalu, da to ozbiljno planira i da na tome treba raditi. Ali ona je suptilan, nenametljiv prijatelj i sagovornik, nikad vas ne pritiska. Ja sam stalno u probama i putovanjima, negde siđem, negde se popnem, a ona čeka. Mislio sam da nikad to nećemo završiti. Ali srećna okolnost je što se ta knjiga sama od sebe pisala godinama, a Olivera je sve to čuvala. Jer ako bi trebalo da govorim o ’Potpalublju’, ne bih ni pola od ovoga što je u knjizi mogao da ispričam. Nije naš mozak hladnjaća, kako kaže Piter Burk, uvek imate selektivno pamćenje, emotivno obojeno pamćenje. Zato je ova knjiga za mene važna“, rekao je čuveni reditelj, ističući i da je ceo njegov rad zasnovan na verovanju da u publici postoji samo jedan gledalac kao što je bio Boris Liješević na premijeri komada ’U potpalublju“, jer to znači da ono što radi ima smisla.