Stvarnost života i ponešto nade u Saramagovim „Beležnicama“

Zbirka Saramagovih tekstova, koja je nastala objedinjavanjem njegovih blogova iz 2008. i 2009. godine u knjigu pod nazivom „Beležnice“ dobila je srpski prevod prethodne godine. Knjiga je hronološki podeljena u dve celine: Beležnica I, koja obuhvata Saramagove blogove koje je napisao od septembra 2008. do marta 2009. godine i Beležnica II koja obuhvata period od marta do novembra 2009. godine. Pisac se u ovim mnogobrojnim tekstovima (237) bavio raznovrsnim temama: društveno-političkim i kulturnim tokovima i pitanjima, kao i izazovima sa kojima se suočava savremeni svet. Tematika se menjala u zavisnosti od toga šta je određenog dana bilo u piščevom umu. To je mogao biti neki važan politički događaj koji je bio u središtu pažnje svetske javnosti (npr. arapsko-izraelski odnosi, predsednički izbori u SAD 2008. godine), religijska pitanja (odnos između hrišćanstva, judaizma i islama, rasprave o postojanju bogova, kritika svih crkava, naročito rimokatoličke), obeležavanje godišnjice rođenja ili smrti značajnih svetskih književnika i slikara koji su uticali na Saramaga (Fernando Pesoa, Eduardo Lourenso, Žorž de Sena i drugi).

U tekstovima posvećenim političkim pitanjima i ličnostima čija su delovanja oblikovala tadašnji svet, Saramago iznosi kritike na račun pojedinih političara koristeći teške reči i uvrede. Džordža Buša Starijeg smatra „možda najmanjim američkim predsednikom koji je prosečne inteligencije, potpuna neznalica čije je izražavanje toliko konfuzno i neprestano podleže izazovu čiste gluposti“. Krivi ga za to što „laž nekažnjeno kruži po celom svetu i što se izrodila u neku vrstu druge istine“. Razbio je zablude o Americi kao najvećoj demokratiji zbog njenog zadiranja u privatnost i dokumenta inostranih državljana. Silvija Berluskonija, italijanskog premijera u tri mandata, naziva „barabom“ i „spodobom koja opasno liči na ljudsko biće“, u čijoj su zemlji zakoni prilagođeni njegovim interesima. Postavlja pitanje Italijanima: da li zemlja jednog Verdija i Garibaldija zaslužuje jednog Berluskonija? Da li ima snage da se vrati svojim tradicionalnim vrednostima? S obzirom na to da je Saramago bio komunista po političkom opredeljenju, u nekim svojim tekstovima on analizira i preispituje stavove levice i njeno mesto u političkoj konstelaciji snaga. Pokušao je da isprovocira levicu širom sveta, izjavivši za jedan argentinski časopis: „Levica nema ni tri čuke o svetu u kome živi“. Nije uspeo da je probudi iz hibernacije. U drugom tekstu posvećenom levici Saramago ide još dalje: zaključuje da levica klizi ka centru i približava se desnici, i na taj način gubi svoj identitet i udaljuje se od slojeva u kojima je uživala najveću podršku, od siromašnih i ugroženih.

U kraćim člancima o stanju u Katoličkoj crkvi konstatuje da se ona nalazi u opadanju zbog neuhranjenosti, osipanja vernika i vere (ljudi ne dolaze na mise u crkvama). Papu Benedikta XVI Racingera hvali kao nekog ko se zalaže za obnovu stare slave Rimokatoličke crkve, ali ga kritikuje zbog iznošenja srednjovekovnih stavova o kažnjavanju čoveka („S obzirom na to da su se hrišćani tokom istorije pokazali kao nedosledni vernici, bogu nije preostalo ništa drugo do toga da pribegne njihovom kažnjavanju, iako se nije odrekao obećanja o spasenju čoveka“). Pored Katoličke crkve, još jedna tradicionalna ustanova koja je u savremenom dobu izgubila vrednost jeste porodica. Smatra da roditelji pod svojim krovom čuvaju svoje najveće neprijatelje, svoju rođenu decu, zbog toga što su ona spremna da ispolje agresiju prema roditeljima posle jednog izgovorenog „ne“. Saramago podstiče dijalog različitih religija u cilju stvaranja saveza civilizacija, čija bi zamisao bilo održavanje trajnog globalnog mira. Boga predstavlja „kao problem, kao kamen spoticanja, kao izgovor za mržnju, kao seme razdora“ i pripada grupi retkih intelektualaca koji otvoreno govore o ovom osetljivom pitanju.

Iako nam Saramago prikazuje stvarnost onakvu kakva jeste, neretko se u „Beležnicama“ mogu pronaći i vedri primeri koji ulivaju nadu čovečanstvu da nije sve tako crno kao što se misli. Nabrojaćemo neke primere: Rita-Levi Montalčini, dobitnica Nobelove nagrade za medicinu 1984. godine, koja je preminula u 103. godini, govorila je da je opsednutost starenjem smešna i da joj je glava bistra, iako je ne služe dobro vid i sluh. Smatrala je „da je najvažnije da nam mozak ostane aktivan, da pokušamo da pomognemo drugima i da ostanemo do kraja radoznali“; slučaj Roze Parks koja je 1955. godine u državi Alabami odbila da ustupi mesto u autobusu jednoj osobi bele rase, koja je tražila da sedne na mesto predviđeno za osobe crne boje kože. To je na kraju izazvalo proteste koje je pokrenuo dotad nepoznati baptistički sveštenik Martin Luter King, što je na kraju rezultiralo proglašavanjem rasne segregacije neustavnim. Saramago je smatrao „da nije bilo Roze Parks, možda ne bi ni Barak Obama bio predsednik SAD“, u kom vidi nadu za demokratiju.

S obzirom na to da su „Beležnice“ nastale u vreme izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, potpuno je bilo očekivano da pisac iznese svoje stavove i u vezi sa ovim pitanjem. Samu krizu Saramago ubraja u kategoriju „zločina protiv čovečanstva“, u koju spadaju genocidi, etnocidi, mučenje, namerno izazvana glad, ekološke katastrofe i drugo. Kaže da je poznato ko su zločinci i da se oni ne kriju, kao i to da se niko ne usuđuje da ih izvede pred sud, jer je ishod predvidiv. U vreme velikih kriza dolazi do sve većeg bogaćenja već bogatih ljudi, dok siromašna većina dolazi u rizik da izgubi svoj jedini, i uglavnom bedan izvor prihoda, zaposlenje. Sve se to dešava uz manje-više prećutnu saglasnost vlada i državnih organa. Kao potpisnik jednog apela, pisac predlaže ekonomiju razvoja koja će eliminisati zloupotrebu prirodnih resursa (nafte, gasa, minerala, uglja), a čije će norme nadgledati reformisane Ujedinjene nacije. Novi ekonomski poredak podrazumeva ulaganje u obnovljivu energiju, ulaganje u proizvodnju hrane, pronalaženje i obezbeđivanje robe, u zdravlje, obrazovanje, stanovanje, sve to umesto dosadašnjih velikih ulaganja država u naoružanje dok svakog dana šezdeset hiljada ljudi umire od gladi. Najglavnijom od svih kriza koje su zadesile savremeni svet (ekonomska, politička, ekološka, energetska, religiozna) smatra moralnu, koja je pogodila ceo svet, počev od vlada država širom sveta, preko međunarodnih organizacija poput Evropske unije, pa sve do ljudi koji su se obogatili zahvaljujući bezočnom kapitalizmu.

Govoreći o izraelsko-palestinskim sukobima tokom druge polovine 20. veka, Saramago upoređuje dve strane sa Davidom i Golijatom. Zaključuje da je David (Izrael) postao Golijat zato što se ne koristi praćkom, već modernim helikopterima i moćnim tenkovima. Zaključuje da je nekadašnja žrtva Holokausta postala zločinac, i smatra da svi treba da se osećamo krivim za sve što im se dogodilo tokom Drugog svetskog rata, a da im to daje za pravo da budu nekažnjeni za postupke prema palestinskom narodu. Zauzevši takav stav, pisac je svestan da mu kritičari i protivnici mogu nalepiti etiketu antisemite. Kritikuje delovanje Ujedinjenih nacija, čijim je kamionima zabranjen ulazak u Gazu, kako bi dostavili hranu tamošnjem izgladnelom stanovništvu. Osuđuje Ameriku zato što tesno sarađuje sa Izraelom i tako postaje saučesnik u zločinu.

Kada govori o pravdi i nepravdi, pisac navodi pozitivne i negativne primere i upoznaje nas sa okolnostima u vezi sa njima. Jedan od brojnih primera nepravde jeste slučaj javnog tužioca Badalonea koji je tražio zatvorsku kaznu od godinu i po dana za beskućnika koji je pokušao da ukrade jedan baget (uspeo je da ukrade polovinu), što je Saramaga podsetilo na „Jadnike“ Viktora Iga. Što se nepravdi tiče, pisac osuđuje mučenje životinja i njihovo korišćenje u različitim eksperimentima i podržava borbu za rodnu ravnopravnost. Na kraju, Saramago se od čitalaca oprašta najavivši da radi na novoj knjizi. Istovremeno je ostavio prostor da se, ukoliko ponovo oseti potrebu, izjasni o nekom važnom pitanju ili događaju u „Beležnicama“. Njegovo vraćanje pisanju blogova, kao i završetak poslednjeg romana, iznenadno je prekinula smrt.

Zaključak: Saramago, na osnovu bogatog životnog i radnog iskustva, mogao je sa pravom da analizira, postavlja pitanja i predlaže rešenja za izazove koji muče svet na početku trećeg milenijuma. Nakon pročitanih „Beležnica“ čitalac će više puta razmisliti o pročitanom, preispitati svoje stavove i vraćati se istoj knjizi zbog aktuelnosti mnogih pitanja koja i danas potresaju svet. S jedne strane, knjigu preporučujem čitaocima koji su već upoznati sa Saramagovim najznačajnijim delima kako bi saznali kakve stavove je imao o savremenom svetu, a sa druge strane, ukoliko se čitaoci sa Saramagom upoznaju preko ove knjige, ona je garancija da će se interesovanje za njegov opus produbiti. „Beležnice“ će biti prve u nizu Saramagovih knjiga na policama takvih čitaoca.

Autor: Stefan Sretenović