Stvarnost zagorčava život piscu: Oto Oltvanji o novom romanu, svakodnevici i inspiraciji

Uvek se čini da je lako razgovarati "za novine" sa onima sa kojima imaš mnogo toga zajedničkog - od ljubavi prema krimićima, preko prelaženja hiljada kilometara da bi se čuo omiljeni bend, pa čak i do neslaganja oko, u ovom slučaju, poslednje sezone serije Lost. Malo sutra.


 
Naš kolumnista Oto Oltvanji je nedavno objavio treći roman, Iver, i evo već više od mesec dana pokušavamo da privedemo ovaj intervju kraju. Prvi pokušaj smo ubaksuzirali pričom o seriji Jinx - priče o zlehudim sudbinama i morbidno zastrašujućim porodicama se dešavaju i na Menhetnu i u Srbiji. Sledeći put je u igri bilo previše Honey Beama da bi se nešto iole pristojno prenelo na internet platno.
 
Ali evo, treća sreća. Uspeli smo da odagnamo prisluškivače, isključimo ometače i trudili se da ne otkrivamo tajne porodice Vitas, zvezda i antizvezda romana Iver.
 
Kako bi ubedio nekog da pročita Iver?
 
Onom sumnjivom medicinskom metodom iz Paklene pomorandže? [smeh] To je nemoguće. Kao što ne možeš nekog da nateraš da se zaljubi u tebe (hm, eto možda ideje za priču), tako čitaoci moraju da dođu sami. Preostaje ti samo da se nadaš da ima dovoljno onih koji žele da čitaju nešto poput Ivera. Ja i pišem ovo zato što tako nešto želim da čitam (kažu da je to najbolji recept), a imam utisak da toga nema dovoljno ili bar ne previše.
 
Taj proces mora da ide prirodno, znam po sebi: neka genijalna knjiga, slavna ili nepoznata, čami na polici godinama i čeka da je primetim, nađem se u pravom raspoloženju da je otkrijem i posle me oblije hladan znoj kad pomislim koliko je malo falilo da se to ne dogodi.
 
E sad, šta je zapravo Iver? Nije lako ni objasniti. Mogu da se služim jeftinim trikovima, uporedim sa nečim plus nečim i kažem da su to " Glembajevi da ih je radio Hičkok, sa malo više seksa i kućom koju ne drži mesto". Ili manje agresivno: "Ako volite intrigantnu porodičnu sagu tokom koje ćete se malo zaboraviti, smejati, plakati, gristi nokte, mrzeti likove i proklinjati pisca, ovo je možda pravi roman za vas."
 
Da li bi nešto promenio u romanu danas?
 
Manje toga nego kod nekih pređašnjih, ali možda je još rano za takvu ocenu. Uspešnost romana – što se mene tiče, ali ko mene pita – meri se time koliko završena verzija procentualno odgovara zamišljenoj, koliko si uspešno preneo na papir ono što si imao u glavi kad si počinjao. To je nekad prilično teško, osećaš se kao da nešto treba da nacrtaš, iz glave ili na osnovu modela koji pozira, a prsti te ne slušaju. U romanu glavna junakinja kaže – koja je slučajno i sama ilustrator – "Tajna nije u ruci, već u oku", na šta joj drugi lik odgovara da, prema slavnoj kineskoj poslovici, za umetnost moraš imati i oko, i ruku, i srce.
 
Menjaš se tokom rada, koliko god imao unapred razrađen plan, neke stvari će se desiti spontano u samom postupku. Želeo sam knjigu sa mnogo likova čija će ideja biti fokusirana, sa teskobnom atmosferom i zapletom koji će u kratkim intervalima skretati po malo tako da nećete biti ni svesni da ste posle nekog vremena dobrano skrenuli sa puta kojim ste pošli. Bila dobra ili ne, zaista sam hteo da ispričam priču ovakvu kakva je pred vama, bez kalkulacije, taknuto-maknuto.
 
Otkrio si da je tuš rešenje za blokadu, pa sad otkrij kako zaustavljaš previše ideja. Kako sažimaš?
 
Donedavno sam komplikovao stvari, zagušivao priču podzapletima, jer sam mislio da tako treba: što bogatije, to bolje, neće da se baci, po principu pet-šest jela za jedan obrok, dva-tri poklona za rođendan ako nisi smislio jedan genijalan. Natrpani svi žanrovi, i naučna fantastika, i horor, i kri mić, na svim živim lokacijama, u Subotici, Beogradu, ne znam, na Goču. U međuvremenu sam otkrio lepotu jednostavnosti. Verovatno je to pitanje vere u sebe, ali mislim da sam se dovoljno oslobodio da se oslonim samo na jednu malu zamisao, i u kraćoj i u dužoj formi, pa kako ispadne. Sa takvim stavom lakše je odbraniti se od navale ideja. Mada, ideja nikad dosta, zapravo.
 
Koliko se Subotičani, a koliko Beograđani prepoznaju u tvojim pričama i knjigama?
 
Nisam siguran da se uopšte prepoznaju [smeh]. Možda to ne mora da bude tako loše. Neko je svojevremeno odlično opisao: koristim prave šljive da napravim imaginarne pite. Kod mene uvek ima određenog stepena karikiranja stvari, verovatno se tako borim protiv stvarnosti koja prilično zagorčava život onima koji danas žive od bilo kakve vrste pripovedanja.
 
Da li je život u Srbiji inspiracija ili smetnja za pisanje?
 
Oba, naravno. Bio sam oduševljen kad sam početkom osamdesetih otkrio pisca koji je umešno smestio kriminalističku priču u prepoznatljivo naš milje, gde prema javnom konsenzusu nije bilo kriminala. Rasturila me je uvodna sekvenca Ulaznice za pakao Milana Nikolića, kad inspektor iz primorskog grada serpentinama juri italijanske švercere. Pavao Pavličić je to radio verovatno još bolje, u njegovim krimićima su glavni junaci bili kondukteri u javnom prevozu, fabrički radnici, penzioneri, poštari. Dragan R. Filipović mi je pokazao kako se u fantastici u tu svrhu koristi naša mitologija, i drevna i novija.
 
Danas su, međutim, ideje od prethodne večeri ujutro beznadežno zastarele; Srbija je uvek bila sklona ekstravaganciji te vrste, ali je u ovom trenutku sve ekstremizovano do pucanja. U poslednje vreme mi se prečesto desi da naglas prokomentarišem neki događaj iz stvarnog života sa: Da sam ovo strpao u priču, ne bi mi prošlo. U poređenju s onim što nam se dešava danas, Kafka je malo dete; Filip K. Dik je malo dete; holivudski akcijaši sa velikim eksplozijama su malo dete.
 
Nažalost, živimo u ogavnim vremenima, ne znam kako bih ih drugačije nazvao. Ali šta god da se dešava, važno je samo da na vreme shvatite da ne treba da se takmičite sa stvarnošću, ta bitka je unapred izgubljena i može da vas odvede na potpuno krivi put. Najčešće nisi, dakle, u mogućnosti da ideš unapred, a ako stalno ideš unazad i sve vreme zagledaš u prošlost, ni to nije rešenje. Možda treba iskoračiti ustranu, sve posmatrati pod krivim uglom, u slomljenom ogledalu. Danas su pripovesti relevantne kad se ispričaju iz što ličnije vizure, kroz prizmu malih sudbina, mislim da tu ne može da se pogreši. Svaka priča kod nas je odjednom postala sudbinska, nema više malih priča. Ajde da više pričamo male priče.
 
Koliko ti je internet olakšao istraživanja za romane i da li ti nedostaje starinski način?
 
Sve je pomoć ako više ne moraš peške. Istraživanje je težački posao; pisanje je težački posao. Uvek se setim kako je jedan od mojih velikih heroja, pisac s juga Amerike Džon Feris, koji je pisao konstantno od kraja pedesetih sve donedavno, izjavio da treba prigrliti svaku tehničku novotariju koja olakšava pisanje jer je ono samo po sebi dovoljno teško; zamislite samo kako su se mučili oni nesrećnici sa guščijim perima.
 
Imam ja taj generalno degutantni hipstersko-nostalgičarski stav prema pisaćim mašinama, ali negde duboko u sebi znam koliko je raditi na njima bilo teže: indigo-papir, pa menjanje trake, vodenasti korektor, krivi otisak slova (onaj po kome te posle prepoznaju da si slao preteća pisma [smeh]), mašina teška za nošenje, trista čuda. Ali onaj stari način istraživanja po prašnjavim tomovima i neprovetrenim arhivskim prostorijama bio je dobar za priču. Sve je nekada bilo bolje za priču: mnogo si više toga doživljavao iz prve ruke, imao interakciju sa ljudima; ako po čitav dan sediš pred ekranom i crpiš samo iz sebe kao pauk, jednog dana ćeš neminovno presušiti.
 
Sećam se kako sam svojevremeno tražio originalni citat jednog našeg pisca a imao samo prevod skromnog pasusa na engleski, neku generalnu predstavu o tome iz koje je to faze njegovog stvaralaštva i da verovatno spada među putopise. I niko nije mogao da mi kaže koji je izvor. U Narodnoj biblioteci sam ispočetka suzio na nekoliko naslova, ali sam iz jednog puta mogao da tražim samo ograničen broj dela, tako da sam nabo negde iz trećeg pokušaja, posle šest-sedam knjiga. Za jedan tanušni pasus proveo sam čitav dan u biblioteci. To je bilo pre petnaestak godina, internet je pokrivao mnogo manje toga; danas na tu akciju verovatno ne bih potrošio ni sat vremena, a učinak bi bio isti. Ali svašta se desilo tog dana u biblioteci, evo pamtim ga i danas. Jedno banalno iskustvo, a zlatom ne može da se plati.
 
Kako žongliraš između ideja – dok radiš na romanu, a pada ti na pamet neka priča?
 
Iako kratke priče pišem dugo, i ja sam bio jedan od onih koji su mislili: Ako nije roman, to nije pisanje. Srećom pa sam se u međuvremenu opametio. Kratka priča je sjajna, zabavna, vitalna, korisna forma. Idealno vreme za pisanje priča je između dva romana, ali ne nužno samo tada. Pišem ih da se odmorim, častim, malo uživam, eksperimentišem. I ako je taj eksperiment neočekivano uspešan, neretko ću otkriveno koristiti i ubuduće, pa i u romanima.
 
Zašto se danas svi oprobavaju u žanru?
 
Velika nestašica ideja i inspiracije, manjak naftnih polja mašte za eksploataciju. Tzv. glavnotokovski pisci misle da su otkrićem trilera i naučne fantastike pronašli El Dorado, novu toplu vodu. Zabavno je to. Glavni tok beži u žanr, žanrovci bi želeli da budu cenjeni i da ih čita više ljudi, te pišu ozbiljnije: imaš konzervu, nemaš otvarač i obrnuto. Ali ne doživljavam to kao nešto loše. Ustalasao se status kvo, možda nešto dobro ispadne iz svega toga.
 
Da li bi nekog odvratio od želje za pisanjem i imaš li neki savet za buduće pisce?
 
Uvek se u meni bore dva poriva – onaj stari, pankerski, "uradi sam", niko ti ne treba, svi mogu biti pisci, a s druge strane vrlo dobro znam koliko te prepreka čeka na svakom koraku, koliko je samodiscipline i odricanja potrebno, a ni tad nema nikakve garancije da si dobar, da sve što radiš nije uzalud, tako da stvarno nekad mislim da ovo nije za svakoga, ne može svako da bude pisac. Opet, ako ne probaš, kako ćeš znati? I tako u krug. Jedini stvarni ključ je ne odustati. Sposobnost učenja je važna, ali nju pretpostavljam da većina ljudi poseduje – nadajmo se da je poseduje [smeh]. Ako istraješ i sve vreme učiš, usput će se desiti svašta zanimljivo.
 
Šta je sledeće?
 
Imam taj neverovatni defekt da sebi stalno otežavam umesto da olakšavam. Budući da sam primetio da je za većinu mojih pisanija, naročito onih u dužoj formi, karakteristika ta nekakva manje ili više naglašena groteska, voleo bih da se oprobam u nečem suptilnijem. E sad, stvar koja definitivno nije popularna danas, u bilo kojoj grani umetnosti, u bilo kom žanru – to je suptilnost. Suptilnost je nešto što će nam, ako ne budemo pazili, u današnje doba ili u vrlo bliskoj budućnosti, procuriti između prstiju i više je nikad nećemo povratiti.
 
Ponovo ću sebi zagorčati život, dakle. Biće to nešto emotivno, slatko-gorko, što udara sa zadrškom, nisi ni primetio kako te je obrlatilo. Zato što je prethodni roman, Kičma noći, bila tako krvava, nasilna knjiga – nikad se nisam usudio da prebrojim žrtve – zacrtao sam sebi da će sledeća biti podjednako opasna po junake samo bez tolikog puškaranja. Život ume da bude veća kazna nego smrt. Nisam uspeo do kraja u tome, u Iveru pištolj opali dvaput (u vazduh, doduše, ali ipak), tako da se u sledećem romanu nastavlja potraga za idealom uzbuđenja bez ispaljenog metka.
 
Hvala, Oto. Ako smo nešto zaboravili, promocija Ivera je u četvrtak, 16. aprila u Beogradu.

Autor: Aleksandra Nikšić
Fotografije: Andreja Štulović
Izvor: VICE Srbija