Stilski egzorcizmi Rejmona Kenoa

„Stilskim vežbama“ Rejmon Keno predočava ne kako izgraditi stil, već kako ga raščlaniti.

Teško je zamisliti savršenije eksperimentalno književno delo od Kenoovih „Stilskih vežbi“. Knjiga, koja je prvobitno objavljena na francuskom jeziku 1947. godine, nosi značajnu avangardnu težinu: smatra se začetničkim delom pokreta „Oulipo“ (L'Ouvroir de littérature potentielle, Radionica potencijalne književnosti), koji je Keno osnovao 1960. godine, a kom su, između ostalih, pripadali Italo Kalvino i Žorž Perek. Ovo delo počinje jednostavnom anegdotom, da bi autor predstavio zadivljujuće jednostavnu, lako svarljivu ideju: Keno jednu anegdotu, o susretu u pariskom autobusu, pripoveda i prepričava na 99 različitih načina.

Osim renomea i primamljive premise, sadašnja privlačnost knjige počiva na reči koja se nalazi u samom naslovu. Jasno je da je stil uvek u trendu. Naročito danas. Delimično podstaknuta programima za pisanje i raznoraznim kursevima, savremena književnost zaokupljena je pitanjima jezika, forme i izraza. Dok je nekada popularno mišljenje bilo da je priča nerazdvojiva od načina na koji je ispričana, danas sve više se čini da stil podleže sadržaju i značenju. Postmodernista Džilbert Sorentino jednom je o Kenoovoj knjizi zapisao da „stavlja tačku (ili bi trebalo) na pitanje staromodne ideje da fikciju čine dva jednaka dela: forma i sadržaj“. Implikacija je ta da ne samo da ova dva dela zavise jedan od drugog, već da je prvi važniji od potonjeg. Sorentinove reči predočavaju sve veću veru u ideju da način na koji pišete određuje ono šta pišete.

A tek čekajte dok je pročitate! Knjiga je, zapravo, mnogo čudnija, komplikovanija i provokativnija od bilo čega što bi o njoj moglo da se kaže. Pošteno bi bilo reći da „Stilske vežbe“ u potpunosti, i na briljantan način, naglavačke okreću trenutna promišljanja o pisanju.

Osim naslova, odmah postaje očiglednа namerna čudnovatost same knjige. Druga vežba Dvostruko počinje ovako:

Oko podne i oko dvanaest našao sam se i popeo na platformu i na zadnju terasu jednog autobusa i jednog automobila za prevoz putnika koji je bio popunjen i krcat na liniji S, koja vodi od Kontreskarpa do Šamperea.

Zamuckujući sinonimi ritmova rečenice imaju posebno divnu muzikalnu crtu; ipak, očito je da ovo nije praktičan stilski metod, primer kako pisati. Verovatno se nikada nećete osloniti na ovaj primer kako biste ispričali priču. Niti biste po svoj prilici imali razlog da upotrebite anagrame ili sponerizme, ili nešto što se zove permutacija po grupama od pet, šest, sedam ili osam slova.

Međutim, nije sve igra brojkama i rečima. Keno se služi poetskim i retoričkim sredstvima: stvara sonet, aleksandrinac, pismo, onomatopeju ili žargon. Neke vežbe ukazuju na maštovitu dovitljivost, druge se poigravaju tačkama gledišta, dok većina naglašava određen vid iskustva.

Možda najznačajnija u ovoj kolekciji jeste puka raznolikost varijacija. Kako se poglavlja nižu tako se na neki način izjednačavaju, nivelišu razlike između stilova.

Premda je veoma primamljivo videti različite stilske vežbe, zaista neverovatan skup različitih načina na koji se ista priča može napisati, istina je da većina ovih vežbi uopšte ne čini verzije priča dobrim. Ili su jednostavno nerazumljive ili su usiljene i nezgrapne. Jer stilski deo je ovde preuveličan.

I upravo u tome je poenta. Upravo suprotno od pregleda različitih stilova, varijacije u ovoj knjizi dovode u pitanje primat stila i važnost jezika. Ključna reč u naslovu nije stilske nego vežbe, uz istovremenu konotaciju i na fizički i na vaspitni aspekt pojma. Ukazuje na to da možete da prihvatite i odbacite bezbroj različitih stilova, ili da možete da prođete kroz mnoštvo njih kako biste vežbali pisanje. Za Kenoa jezik postoji da bismo mu pomerali granice i poigravali se, testirali ga, sklepavali i seckali.

A zbog čega bismo to radili? Prvo, moglo bi se reći da bi vežbe mogle da budu od koristi piscu kao pojedincu. Kao što sportisti vežbaju mišiće a muzičari muzičke lestvice, pisanje o jednoj temi na više načina proširuju fleksibilnost i domet.

Dok ovo deluje kao relativno očigledna zamisao, ona zapravo osporava preovlađujuću ideju o tome kako se pisci razvijaju. Kod današnjih pisaca naglasak je na pronalaženju, usavršavanju, preciznom utvrđivanju njihovog glasa, jezika koji im je navodno svojstven – kao da postoji neki suštinski stil koji treba proniknuti u svakom pojedincu, a zatim ga izoštriti i negovati u svakom narednom narativu. Stil je danas stvar brendiranja. Ali Kenoovo nepregledno paradiranje ventrilokvizmima i poigravanjima jezikom izrazito je antibrendiranje. Nigde ovaj kontrast nije očigledniji nego u jukstapoziciji između originalne knjige i izdanja New Directions, u kome se nalazi dodatak sa vežbama koje su omaž prvobitnom izdanju. Iako je zanimljivo pročitati „sajberpank“ verziju anegdote Džonatana Letema i visprenu metaknjiževnu verziju Enrikea Vile Matasa, ovi pojedinačni doprinosi pisaca samo dodatno naglašavaju koliko su Kenoove „Vežbe“ zapravo mahnite i višeznačne. Kada je napisao ovu knjigu pre 75 godina, Keno nije brusio svoj „glas“, niti se trudio da bude prepoznatljiv po određenom stilu. On je razbio svoju priču u paramparčad na stotinu načina – zarad svoje lične vežbe pisanja, ali i zarad svojevrsnog leka za kolektivno brušenje ili kodifikacije stila.

Naposletku, Kenoov projekat na višoj razini jeste čistka stila. Kada su ga pitali o njegovoj knjizi, rekao je da se usudio da postigne da „gotov proizvod može da deluje kao neka vrsta sredstva za uklanjanje rđe u književnosti, da pruži pomoć kojom se mogu ukloniti neke njene kraste“. Ideje koje je kasnije razradio u okviru pravca Oulipo pravca pružaju dodatni uvid na koju rđu i kraste tačno misli. Fransoa le Lione, matematičar koji je osnovao pravac zajedno sa Kenoom, napisao je manifest za „Radionicu potencijalne književnosti“, koji je definisao ključni koncept ograničenja škole:

Svako književno delo počinje inspiracijom (makar je to ono što autor sugeriše) koja se mora najbolje moguće prilagoditi nizu ograničenja i procedura koje se jedna u drugu uklapaju poput „babuški“. Ograničenjima rečnika i gramatike, ograničenjima romana (podelama po poglavljima) ili klasične tragedije (pravilu tri celine), ograničenjima opšte versifikacije, ustaljenih formi (kao kod rondo književnosti ili soneta), itd.

Treba li se pridržavati starih zanatskih trikova i tvrdoglavo odbijati da se zamisle nove mogućnosti? Pristalice statusa quo ne oklevaju da odgovore potvrdno. Njihovo uverenje počiva manje na razumnoj percepciji negoli na ustaljenim navikama i impresivnom nizu remek-dela (a takođe, avaj, i na onim manje majstorskim) koja su nastala prema postojećim pravilima i propisima...

Bitna poenta je da sve što je napisano postoji unutar ograničenja. Ograničenja imaju raspon od osnovnih gramatičkih pravila do konvencija određenih tradicija. Ona podrazumevaju ustaljene tradicije – poput rondoa i soneta koje Le Lione pominje – kao i one neustaljene metode koje se ipak s vremenom konkretizuju. Romane i priče pišemo, manje ili više, na isti način na koji su i do sada pisani; rečenicama, odlomcima i poglavljima pristupamo kako je to oduvek rađeno. Čak i načini na koje uspostavljamo svoju takozvanu originalnost teže podudarnostima i obrascima. Svesno ili ne, mi nasleđujemo svoje navike.

Kenoove „Stilske vežbe“ su, dakle, mašina koju je autor napravio koja treba da se ratosilja rđavih navika u pisanju. Navodeći sve stare načine, od aleksandrinca do onomatopeje i žargona, beležeći ih na jednom mestu i potčinjavajući ih zahtevima novog obrasca, Keno ih oslobađa njihove važnosti. Ako ponovo uzmemo da čitamo ovu knjigu, to je zato da nas podseti da naše uglađene originalnosti neizbežno postaju mehaničke vežbe, da se setimo kako se sve one lako pretvaraju u treninge sa liste.

A ovu knjigu možemo ponovo da pročitamo zbog njene priče. Uz toliku pompu oko koncepta i formalnog eksperimentisanja, malo pažnje se pridodaje samom zapletu, koje se ipak iznova ponavlja. Događaji su naizgled obični, ali naravno da nisu besmisleni. Narator u autobusu primećuje jednog mladog čoveka kako ljutito prekoreva nekog putnika zato što ga gura. Nekoliko sati kasnije narator zatiče na ulici istog mladića u živom razgovoru sa jednim prijateljem koji ga savetuje da prišije dugme na kaputu. U vežbi koja nije završila u prvom izdanju Keno sažima drugi deo anegdote u jednoj nejasnoj, prezrivoj rečenici: „Potom je došlo, ali nešto kasnije, i drugde, pitanje stila“. Jer stil nije ništa više do dugmeta na vašem kaputu.

Autor: Juka Igaraši
Izvor: thenewinquiry.com
Prevod: Aleksandra Branković