Štefani Štal: Kako je to svako sposoban za vezu?

Zbog visoke stope razvoda i sve većeg broja samačkih domaćinstava, danas se često koristi termin „generacija nesposobnih za vezu“. To su osobe koje se često rastaju od partnera, zahvaljujući raskolu između faktora koji utiču na savremeni život, kao što su sloboda i ljubav, udaljenost i bliskost. Međutim, psiholog i autorka bestselera Štefani Štal čvrsto je uverena da je svako sposoban za vezu. Ona kaže da ispunjena ljubavna veza nije slučajnost, već pitanje ličnog stava. Važno je ojačati samopoštovanje i pronaći ravnotežu između konformizma i ličnog zalaganja. Štefani Štal u ovom razgovoru objašnjava zbog čega većina veza zaista propada, kakvu ulogu igra „unutrašnje dete“, kako se postiže sreća u partnerskom odnosu i zlatna sredina između slobode i bliskosti.

Naslov Vašeg aktuelnog bestselera „Svako je sposoban za vezu“ zvuči, bar na prvi pogled, kontradiktorno, posebno kada se uzme u obzir veliki broj razvoda i podjednako veliki broj samačkih domaćinstava. Koji su najčešći problemi kada su veze u pitanju?

Korišćenje broja razvoda i broja samačkih domaćinstava kao merila za sposobnost pojedinca da bude u vezi je veoma česta greška. Razvoda danas sigurno ima više nego ranije, ali to više govori o novostečenoj društvenoj slobodi, nego o sposobnosti ljudi da budu u vezama. To što dvoje ljudi ceo život provede zajedno ne znači nužno da su sposobniji za vezu od nekog samca. Baš naprotiv – mnoge naučne studije su pokazale da su ljudi danas sve sposobniji za vezu. I pored toga, u svakoj vezi, naravno, postoje mnogobrojni problemi na čijem rešavanju moramo da radimo.

Zbog čega, po Vašem mišljenju, ne uspeva najveći broj veza?

Najčešći problemi u vezama posledica su različitih svetonazora. Na osnovu iskustava iz detinjstva svi smo formirali specifičan filter kroz koji posmatramo svet, kao kroz naočare sa obojenim staklom. To može dovesti do toga da stalno razgovaramo, ali ne jedno sa drugim. Ima parova koji mogu da se ubiju od priče a da opet ne stignu do poente onoga o čemu pričaju. Stoga ne možemo da se složimo oko postojanja zajedničke stvarnosti i nismo sposobni da sebe i onog drugog sagledamo jasno i objektivno. Komunikacija u istoj ravni funkcioniše samo ako su oba učesnika sposobna za samorefleksiju. Samorefleksija je važna sposobnost da sebe sagledate sa spoljne tačke gledišta i na taj način posmatrate sopstveno ponašanje, sopstvene misli i osećanja. Sposobnost da budemo svesni toga kakve obrasce ponašanja koristimo u komunikaciji sa okolinom i da se zapitamo zašto smo u određenoj situaciji baš tako odreagovali. Kada spojite dvoje ljudi od kojih bar jedno nije sposobno za samorefleksiju, onda komunikacija u nekom trenutku mora da se uruši, a zajedno sa njom i veza.

Primer: Ako patim od kompleksa niže vrednosti, onda se lako može desiti da svog partnera doživljavam kao superiornog u odnosu na sebe, iako, objektivno govoreći, uopšte nije toliko dominantan. Međutim, zbog načina na koji posmatram svet oko sebe, konstantno ga tumačim na pogrešan način. Ili zbog nedostatka samopouzdanja zahtevam mnogo pažnje i podrške, pa stoga najmanje tragove njihovih nedostatka doživljavam kao provokaciju ili manjak poštovanja. Ukoliko ova osećanja ne znam ili ne umem da izrazim, moj će partner biti potpuno izgubljen. Nikada neće moći da mi se opravda ili oduži zato što su moja očekivanja od njega prevelika, a moje tumačenje njegovih postupaka netačno.

Pojedinci koji pate od snažnih poremećaja u percipiranju stvarnosti često su skloni naglim promenama raspoloženja, strašljivi su, sputani i nesigurni. Kada se takav pojedinac nađe u vezi sa psihički zdravom osobom, onda ta veza nema šanse da uspe. U pitanju je psihološki zakon prirode – neurotičar će uvek biti nadmoćniji.

Tvrdite da skladna veza nije pitanje sreće, nego lične odluke i stava. Šta to tačno znači?

Zapravo oba faktora igraju značajnu ulogu u stvaranju odgovarajućih preduslova za srećnu vezu. Morate biti sposobni za samorefleksiju i izabrati partnera koji vam odgovara. Mada, stav i sposobnost samorefleksije se često potcenjuju. Kada se zaljubimo, najpre naši utisci i privlačnost koju osećamo prema partneru igraju značajnu ulogu. Zaljubljenost, međutim, u nekom trenutku nestane. Zbog toga je ljubav, na kraju krajeva, i stvar odluke da ćete ostati sa određenim partnerom, da ćete se upustiti u odnos sa njim i iskreno biti tu jedno za drugo. Moram biti sposobna da kažem – ti si sada taj koji je na mojoj strani i želim, na najzdraviji mogući način, da preuzmem odgovornost za to da i tebi bude dobro. Da je veza neurotična, bila bih 100% odgovorna za sreću svog partnera i primorana da sve radim kako treba.

Šta je najvažnije kada govorimo o izboru pravog partnera?

Izreka „suprotnosti se privlače“ važi samo za prvobitnu privlačnost, ali ne može biti temelj dugotrajnog funkcionalnog partnerstva. Baš naprotiv, nauka je pokazala da je sličnim partnerima, u skladu sa onom izrekom „sličan se sličnom raduje“, mnogo lakše u vezi. Šanse da veza bude dugoročno vitalna, zadovoljavajuća ili čak srećna, utoliko je veća ako su partneri međusobno slični. Sve počinje od kulturološke pozadine, preko vrednosti i stavova, zajedno sa interesovanjima i hobijima. Što smo jedno drugome sličniji, što su sličnije naše ličnosti, to je verovatnije da će naša veza biti funkcionalna. Dobru predstavu o sopstvenoj ličnosti, pa i o tome kako bi izgledao odgovarajući partner za vas, pruža test ličnosti koji sam sastavila, a koji možete naći i popuniti na mom sajtu.

Mnogi se ljudi u vezi, i pored toga što čeznu za ljubavlju i sigurnošću kakvu pruža, osećaju sputano. Kako pronaći zlatnu sredinu između slobode i bliskosti?

Mnogi nisu sposobni da se jasno opredele za partnera. Stalno se osećaju rastrzano i često govore „i da i ne“. Iza ovakve ambivalentnosti između bliskosti i distance uglavnom se krije strah od vezivanja, kog ljudi najčešće nisu svesni, pošto često istovremeno osećaju i snažnu potrebu za ljubavlju. Međutim, u partnerskoj vezi se takve osobe, nakon što prvobitna zaljubljenost preraste u nešto ozbiljnije, vrlo brzo osete neslobodnim, primoranim ili sateranim u ćošak. Slobodnim se, u pravom smislu te reči, osećaju samo kada su sami. Samo tada mogu da rade ono što žele. Tako obično stradaju osećanja zato što se partner posmatra kao neko ko krade slobodu. Pri tome, zbog sopstvenog svetonazora, na partnera projektujemo težnju ka tome da nas ograniči, nadjača ili od nas očekuje previše. Iza toga se u stvari krije naša nesposobnost autentičnog ponašanja u vezi. Jer u vezi moramo biti ono što jesmo i preuzeti odgovornost za to da se očekuje da će u partnerskom odnosu u obzir biti uzete i naše želje i potrebe. Ljudi koji pate od straha od vezivanja često razmišljaju na sledeći način – ili sam u vezi ili sam slobodan čovek. Rešenje je samorefleksija – ja sam u vezi i istovremeno sam slobodan čovek! Sloboda je u glavi i ima veze sa time koliko autentično možemo da se ponašamo. Ukoliko to sebi objasnimo, nećemo se više osećati kao da nas partner sputava.



Značajnu ulogu u razumevanju mnogih međuljudskih problema igra „unutrašnje dete“. Koja se psihološka teorija krije iza ove pretpostavke?

Unutrašnje dete predstavlja sveukupnost iskustava iz detinjstva koja su uticala na formiranje našeg svetonazora i načina na koji, kao odrasle osobe, percipiramo stvarnost, razmišljamo i delamo. Koncept počiva na nekoliko naučnih teorija. Prvi koji se bavio unutrašnjim delovima ličnosti bio je Sigmund Frojd, sa teorijom o tri dela strukture ljudske ličnosti koja je označio kao id, ego i superego. Ovaj su model dalje razvili transcendentalni analitičari, a zatim i shema terapeuti. I poznati psiholog Frideman Šulc von Tun bavio se strukturama ličnosti, koje je poistovetio sa „unutrašnjim timom“. U mojoj teoriji glavne uloge pripadaju „detetu senke“, „sunčanom detetu“ i „unutrašnjem odraslom ja“. Shema terapija barata mnogobrojnim instancama potčinjenim unutrašnjem detetu i odraslom sebi. Čovek se u svemu tome jako brzo izgubi. Iz mog iskustva, što je model složeniji, to će ga ljudi smatrati napornijim i teže ga prihvatiti, odnosno primeniti. Što je jednostavniji, to ima više šanse da uspe. „Dete senke“ je jasna i funkcionalna metafora, koju je lako zamisliti i kojom svako može lako da barata.

Teoriju o unutrašnjem detetu i uticaju doživljaja iz najranijeg detinjstva potvrđuju i rezultati istraživanja neurologa. Naučno je dokazano da je naš mozak u trenutku rođenja dostigao svega 25% razvoja. U početku je u potpunosti funkcionalno samo moždano stablo, zaduženo za funkcije od esencijalnog značenja, kao što su unos hrane i tečnosti. Kompleksniji delovi, posebno prefrontalni korteks, tek će se razviti. Sinapse u najvećoj meri nastaju tokom prvih šest godina života. U ovom periodu prvenstveno naši roditelji oblikuju naše poimanje sebe i način na koji ćemo percipirati veze. Ovde učimo šta moramo da uradimo da bismo bili voljeni. Da li ljubav moramo da zaslužimo ili je bezuslovna? Da li smo vredni pažnje ili nismo? Da li uživamo podršku u razvijanju osećanja samostalnosti ili nas guše pažnjom? Sva ova iskustva grade spone u našem mozgu. Metafora za sva ova iskustva iz ranog detinjstva, prevashodno u interakciji sa roditeljima, jeste „unutrašnje dete“. Sve se to odražava na naš osećaj za međuljudske odnose i, prevashodno, na naše partnerske odnose i brakove. Možete to da zamislite kao unutrašnji softver koji u nama radi potpuno automatizovano. Hardver, naš mozak, u detinjstvu dobija program ponašanja koji ostaje netaknut sve dok ne odrastemo. Moramo naučiti da prepoznamo da na osnovu ovih utisaka stvarnost posmatramo „kroz naočare“, što menja našu sliku sveta koji nas okružuje. Samo ukoliko se okrenemo samorefleksiji, možemo da izmenimo naše ponašanje i izbegnemo uticaj ovih utisaka.

Koju ulogu u tome igraju „dete senke“, odnosno „sunčano dete“?

Vežbe sa „detetom senke“ i „sunčanim detetom“ razvila sam kao pragmatičan i jednostavan obrazac rešavanja problema, koji svako može samostalno da primeni. Iz sopstvene prakse znam da je prvih šest godina najčešće dovoljno za definisanje niti problema, koja predstavlja preduslov za pronalaženje odgovarajućeg rešenja. Nit sopstvenih uverenja je neophodna, jer se time uticaji vraćaju na sam početak. Ko, na primer, smatra da je istorija njegove patnje počela sa pubertetom, može vežbu da primeni i na ovaj period. Svako može da je prilagodi sebi. „Sunčano dete“ odražava pozitivne utiske iz detinjstva. Čak i neko ko nema pozitivnih asocijacija kada je u pitanju detinjstvo, može kao odrastao čovek da uobliči „sunčano dete“ i sam formira pozitivna uverenja i obrasce ponašanja. „Sunčano dete“ je konkretni cilj u ovom smislu, pozitivna protivteža „detetu senke“. Uvek je lakše promeniti stare obrasce ponašanja i uverenja kada se to radi sa jasno definisanim programom.

Za dijagnozu je najpre bitno „dete senke“, koje predstavlja negativna iskustva i uverenja iz detinjstva, koji sve do danas utiču na naše ponašanje. Najčešća uverenja koja su povezana sa negativnim osećanjima su: nisam dovoljan, nisam vredan, padam nekome na teret ili nebitan sam. Često već u detinjstvu naučimo da razvijemo odbrambene mehanizme protiv ovih negativnih osećanja kako bismo se zaštitili ili kako bismo nekako kompenzovali ono što osećamo.

Primer za to je preterano prilagođavanje. Kada za roditelje predstavlja preveliko opterećenje da iniciraju kontakt sa detetom, onda će dete učiniti sve da njegov odnos sa roditeljima uspe. Nastoji da se ponaša onako kako misli da će ga roditelji najbolje prihvatiti. Preterano prilagođavanje može se manifestovati kroz ekstremnu težnju ka harmoniji ili savršenstvu. Druga deca se protiv toga bore pobunom, budu sušta suprotnost umiljatosti i lepom ponašanju, nastupaju agresivno i po svaku cenu se bore za ono što smatraju da im pripada. Tako poručuju da ne žele nikada više da budu toliko prilagođeni koliko su bili kod mame i tate.

Koje ćemo to tačno zaštitne mehanizme razviti, između ostalog, zavisi i od temperamenta, koji je umnogome uslovljen našim genima. Tako da, pored naših uverenja, moramo da upoznamo i svoje mehanizme zaštite, kojima takođe užasno opterećujemo naše odnose sa drugim ljudima.

Vežba sa slikama „sunčanog deteta“ i „deteta senke“ veoma su korisne i efikasne, zato što sve jasno predočavaju. Na ovaj se način sebi jasno može predstaviti sopstveni „program smetnji“ i kasnije, tokom samorefleksije, ova dijagnoza vodi isceljenju, odnosno isceljenju „sunčanog deteta“. Tek kada prepoznamo sebe i definišemo sopstveni program, možemo da počnemo sa reprogramiranjem i promenom sopstvene percepcije stvarnosti i sopstvenog ponašanja.

Kako konkretno ovo reprogramiranje negativnih uverenja, načina percipiranja okoline i obrazaca ponašanja može da uspe?

Kada poznajete svoje „dete senke“, onda svakodnevno sebe morate osvešćivati kada vam se osećanja ponovo nalaze u obrascu „deteta senke“. Dakle, kada se ponovo pojave misli poput – ja ne vredim ništa, ponovo nisam dovoljan, ne poštuješ me, moraš da pogodiš šta želim, to moram da prepoznam – prebacujemo se u obrazac odrasle osobe i objašnjavamo sebi da nismo bezvredni ili da ne možemo od svog partnera da očekujemo da će pogoditi šta želimo – da moramo da progovorimo i kažemo šta želimo. Ukoliko to ne prepoznamo, program će se odvijati isto kao i pre. Zbog toga moj slogan glasi – pronađi i promeni! To moramo sebi stalno da ponavljamo. Jer učenje je ponavljanje i samo tako ćemo uspeti da reprogramiramo put informacija koji preseca naš mozak i na taj način nešto trajno promenimo.

Dakle, treba prepoznati kada se ponovo zateknemo u obrascu „deteta senke“ i svesno se prebaciti na obrazac odrasle osobe ili „sunčanog deteta“. U nekom trenutku više nećete morati da razmišljate o tome da morate da prepoznajete sebe i prebacite se u drugi obrazac. To znači da smo uspeli da usvojimo nešto novo i da će novo ponašanje od sada teći automatski.

Da li i u dugogodišnjim nesrećnim vezama i dalje postoji šansa da se nešto poboljša?

Naravno, uvek je smisleno pokušati nešto da poboljšaš. Preduslov za to je da oba partnera najpre upoznaju svoje „dete senke“ i otkriju koji su uzroci nesrećne veze. Često je problem u tome što jedno ili oboje nisu iskreni ili imaju iskrivljeno viđenje stvarnosti. Ukoliko oboje rade vežbe i najpre upoznaju svoje „dete senke“, oba će partnera stvoriti dobru „metaravan“ na kojoj će moći iskreno da razgovaraju o svojoj vezi.



Druga knjiga koju ste napisali nosi naslov „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“ i bila je najprodavanija knjiga u žanru samopomoći krajem 2016. godine. O čemu se u ovoj knjizi radi i kako se ona razlikuje od Vaše aktuelne knjige?

Centralna tema knjige „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“ jeste unutrašnje dete. U idealnom slučaju tokom detinjstva razvijamo neophodno samopouzdanje i bazično poverenje, koji nas, zatim, kao odrasle osobe, nose kroz život. Međutim, i svi problemi koje smo doživeli utiču na nas i, nesvesno, na sve naše buduće odnose. U knjizi pokazujem da, pomoću teorije o unutrašnjem detetu, možemo da spoznamo sami sebe, razrešimo konflikte sa samim sobom i drugima i na taj način stvorimo osnovu za srećan život. U knjizi „Svako je sposoban za vezu“ se takođe bavim konceptom unutrašnjeg deteta, ali umnogome ograničenom na temu partnerskog odnosa i veza. U ovom slučaju veliki značaj imaju vezivanje i samostalnost. Na kraju krajeva, u svim međuljudskim odnosima se radi o principima vezivanja, samostalnosti i procene sopstvene vrednosti.

Vaše se knjige oslanjaju na iskustvo iz psihološke i psihoterapeutske prakse. Kako je tekla Vaša karijera i kako ste počeli da pišete?

Studirala sam psihologiju na univerzitetu u Triru, a zatim sam se, u kasnim dvadesetim, osamostalila kao psiholog i psihoterapeut sa sopstvenom praksom. Pored toga sam 23 godine radila kao psihološki veštak pri sudu za porodično pravo. Prvu knjigu sam objavila 2003. godine, kada mi je bilo 39 godina, sa prijateljicom Melani Alt. U njoj se radi o samospoznaji i različitim tipovima ličnosti. Zatim je 2008. sledila knjiga „I da i ne!“. Popularnost ovih naslova me je navela da nastavim sa pisanjem. Veliki uspeh je stigao sa knjigom „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“.

Šta je Vaš smisao života? Šta Vas pokreće?

Smatram da život sam po sebi nema smisla. Nisam ni vernik. Stoga svako za sebe mora da pronađe lični smisao u besmislenosti postojanja. Taj smisao, naravno, podrazumeva i nastojanje da se svet učini bar malo boljim.

Autor: Markus Hoflih
Izvor: sinndeslebens24.de
Prevod: Milan Radovanović
Foto: © Roswitha Kaster