Stefan Marković: Umetnost ne može da umre

Stefan Marković, novinar, prošle godine objavio je svoj prvi roman „Pokojnik drugog reda“. U mešavini burleske i satire, Stefan nam na duhovit, ali pronicljiv način, dokazuje da je fenomen apsurda odavno napustio okvire umetničkog i preselio se u naše svakodnevno mrtvovanje. Sa njim smo razgovarali o pokojnicima drugog reda, ali i životu i pisanju.



„Na dan svoje sahrane, četrdesetšestogodišnji hipohondar Petar Petrović Puška shvata da ne želi da bude pokopan. Odustaje od sahrane, spreman da se vrati starom životu, supruzi i sinu, kao i svom bezličnom i dosadnom poslu u pozorištu. Ali ništa se ne odvija po planu…

U društvu u kom nema mesta za žive, a kamoli za mrtve, preostaje mu jedino da se vrati u grob. Ali ni to ne ide lako, jer ga kolege pokojnici uvlače u pravu revoluciju.“

Petar Petrović Puška, glavni lik romana, glumac u pozorištu, celog života na sceni uglavnom u sporednim ulogama, rukuje puškom iz koje ispaljuje ćorke. Šta rade Petrovići van scene, oni oko Vas? Da li oni glume život ili ga nose kao rekvizit?

Postoji gomila ljudi koji se samo trude da preguraju dan, gde ih čeka opet isti dan i tako do poslednjeg dana. Posao, porodica, računi, poneko letovanje, deca, stres, gužva u gradskom prevozu, poskupelo meso i mleko, ponovo posao i tako ukrug. To bi bio neki tok svesti i protok vremena jednog čoveka bez ambicija i želja. E sada, sasvim sigurno nekima takav stil života odgovara. Nevolja sa ljudima kao što je Puška je to što on hoće više, ali ne sme. I takvih Petrovića verujem ima mnogo, svuda oko nas.

U ovom romanu ništa nije slučajno. Dotakli ste se dosta važnih tema, između ostalog i umetnosti i umetnika, Puška je glumac Narodnog pozorišta. Da li je umetnost, uključujući i književnost, bliže odumiranju, ili tome da odbija da bude sahranjena?

Umetnost ne može da umre. Ona samo menja oblike i forme i na kraju dana uvek dođe do ljudi. Umetnost nikada neće biti sahranjena, ma koliko da isprva deluje umrtvljeno. Mislim da se mnogo i čita i da se dosta stvara.

Međutim, danas je umetnik manje važan nego nekada. Danas umetnik nema težinu u društvenom diskursu, za razliku od vremena kada je menjao i društvene i političke prilike.

Da sretnete Pušku, šampiona u odustajanju, onoga koji ne ume da se buni, u vreme pre njegove prve, neoficijelne smrti, šta biste mu rekli?

Da ćorke zameni bojevom municijom.

Od ostalih likova iz romana, koji Vam je najmanje drag?

Svi su mi dragi. Ali ako govorimo o njima kao pravim osobama, što oni donekle i jesu, iako bi na prvu loptu to trebalo da bude gradonačelnik Vlada, zapravo, prava moralna nakaza je upravnik Noca. Koliko god da ima Puški oko nas, još više ima Noca. To su oni oportunusti koji se do pozocija probijaju laktanjem.



Nekoliko važnih kadrova romana odvija se u kafani. U Ćevap kuli stalni su gosti Srce, Profesor i Roletna koji uz tablić i meze uvek beskonačno raspravljaju o svetu. Oni bi se mogli protumačiti kao tri segmenta naših rasuđivanja. Na očima su nam roletne, profesorsko i racionalno u nama je zaluđeno teorijama zavera, a Srce pesnički zaneto. Da li nas i koliko ubija naučena bespomoćnost? I da li naša moć rasuđivanja još uvek služi nečemu ili joj je dovoljno da u kafani naruči urnebes i pola kile roštilja, da popije, pojede, pogleda Ligu šampiona na LCD-u, plati tek neki račun do sledećeg meseca?

Mislim da se ne radi o naučenoj bespomoćnosti, već ta bespomoćnost dolazi iz neke nemoći da se nešto promeni. Čitao sam o jednom zanimljivom slučaju u američkom vrtiću. Pošto su se deca stalno žalila i međusobno tužakala, vaspitačica je donela telefon i rekla im je da tu tužakaju. Deca su u početku non-stop „prijavljivala“ probleme, ali posle dve-tri nedelje, kada su uvidela da nema povratne reakcije, ona su prestala da se tužakaju. Govorili su da „nije fer“. E tako je i ovde. Samo što je naš vrtić kafana. I lepo si primetila da su Profesor, Srce i Mića Roletna tri lica našeg rasuđivanja.

Međutim, ja ne bih dizao ruke od ljudi tako lako. Ljudi su predivni i mogu mnogo, samo im ponekad treba pravi podsticaj.

Koju osobinu današnjeg društva biste najradije sahranili?

Nezainteresovanost.

A zbog čega biste Vi odbili da budete sahranjeni?

Pobogu, zato što sam živ. Nije baš najzgodnije kada vas živog sahrane, jer onda nesumnjivo umirete. U filmu „Ubiti Bila“ (Kill Bill) glavna junakinja beži iz groba, ali mislim da ja to ne bih mogao. Kad vas jednom pokopaju, to je to, a ja mislim da mogu još mnogo toga da pružim svetu. Tek radim na drugom romanu. A i plašim se smrti, zaista.

Kada niste novinar, već gledalac, osećate li se kao rob režimskih propagandi, autorskih emisija sa unapred diktiranim pitanjima? Ili su Vaša olovka i lopata i tada na gotovs?

Ja sam uvek posmatrač i baš zbog toga se i bavim novinarstvom i prozom. Nije to nešto što isključujem na dugme – ja sam uvek i novinar i pisac. I baš zato mislim da ne robujem nikakvoj propagandi, već tu propagandu ščepam i okrenem je u svoju korist, što kroz novinarstvo, što kroz satiru.

Koliko se Vaše stvarno danas razlikuje od onog danas koje ste nekada zamišljali?

Verovatno mnogo, ali nevolja je u tome što sam već dugo zarobljen u danas da sam zaboravio šta je bilo juče.

Kakav je idealan čitalac Vašeg romana?

Svaki čitalac koji sa razumevanjem pročita knjigu.

Kakav odnos imate prema svom talentu za pisanje i šta mislite o njemu?

Pa trudim se da ga ne traćim, već da ga ojačam zanatom. A šta mislim o njemu? Vidiš, dala si mi ideju možda za priču ili jednočinku – gde se talenat odvoji od osobe i postane i sam osoba i onda se gospodin Talenat i Talentovani sukobljavaju. Apsurd kao kod Žana Ženea. E sada, kada bi to uradio i moj talenat, verovatno bismo se najpre posvađali, a onda seli da popijemo po jednu.

Kakav bi klikbejt za ovaj intervju napisala Neda Srdić?

Možda „NI ŽIV NI MRTAV – Pisao o pokojnicima, a tvrdi da je normalan“.

Autor: Jovana Bajagić
Izvor: bookhub.rs