Stefan Marković: Treba da proverimo da li smo živi

Književnik mlađe generacije Stefan Marković romanom „Pokojnik drugog reda“ skrenuo je veliku pažnju domaće čitalačke javnosti, ali i kritike o čemu svedoči i nagrada „Miroslav Josić Višnjić“. Ovaj rođeni Leskovčanin detinjstvo i ranu mladost proveo je u Nišu, a trenutno živi i radi u Beogradu. Ima dugogodišnje novinarsko iskustvo i istraživački je novinar u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Objavljivao je prozu u književnim časopisima Polja, Gradina, Treš, u dnevnom listu Politika, kao i u Nedeljniku. Scenarista je eksperimentalnog dokumentarnog filma „Bekstvo“ o bekstvu iz nacističkog logora u Nišu za vreme Drugog svetskog rata. Godine 2013. objavio je rep album „Audio cirkus“. Pisao je uvodnike i prevodio superherojske stripove. U intervjuu za nedeljnik Ekspres Stefan Marković govori o svom hit romanu „Pokojnik drugog reda“, o uticaju velikana srpske proze poput Domanovića i Nušića na njegov rad i otkriva kako je baviti se satirom u vremenu u kojem je tragedija nažalost nadvladala smeh i komediju.



„Pokojnik drugog reda“ je po mnogo čemu neobičan roman. Glavni lik želi da se posle svoje smrti vrati životu. Kakva se poruka time šalje čitaocima?

Da provere da li su i sami živi. I tu ne mislim samo na opipavanje pulsa na ručnom zglobu – to bi bilo previše očigledno – već da se zaista zamisle i da se preispitaju kako i, možda bitnije, zašto žive. Glavni junak „Pokojnika drugog reda“ Petar Petrović Puška shvata da želi da živi tek na dan svoje sahrane. I eto, on mrtav nekako opstaje u svetu živih, pa zašto ne bi i neko ko je stvarno živ počeo da živi. Čitava poruka romana mogla bi da se iskaže kroz stih Branka Miljkovića „mrtvo je srce, al’ ostaju dubine“. Ja pokušavam da čitaoce nateram da zarone u te dubine. Pokojnici poput Puške su svuda oko nas. Puni talenata, ali bez ikakvih ambicija. Živuckaju sopstvenu smrt. Ali i pored njihove zombiranosti, u njima ipak tinja neka skrivena iskra, koju sam pokušao da prikažem kroz ovu priču i možda da kroz gorki smeh nateram ljude da razbuktaju tu iskru.

Koliko u romanu ima tragova satire u stilu Radoja Domanovića ili humora Branislava Nušića pa čak i groteske u stilu Vudija Alena?

Ima mnogo i satire, i humora, i groteske, pa i burleske kao kod navedenih autora. Međutim, svi ti likovi, scene i situacije iz romana istrgnuti su iz života i naše svakodnevice. Pisao sam o ljudima koje srećem što po kafanama, što po novinarskim terenima, što u gradskom prevozu ili na ulici. To su toliko živopisni i živi ljudi da su završili u romanu o mrtvima. Međutim, sasvim izvesno da postoji uticaj i drugih autora, a najpre mislim na majstore teatra apsurda poput Joneska ili Beketa, a naravno da ima i Nušića, i Domanovića, i Kovačevića koji se i sam dosta hvatao ukoštac sa temom smrti. Zanimljivo je da čitaoci s vremena na vreme primete i da sam pod uticajem nekih pisaca koje nisam ni čitao.

Koliko stvarnost u kojoj živimo nadilazi svaku imaginarnu satiru?

Uh, umnogome. Baš zato je teško da nekoga zasmejete, jer živimo u vremenu kada je sve toliko apsurdno i smešno da više ništa nije smešno. Samo što je stvarnost gorka, a dobra satira dođe kao šećer za nju, kako bi zaslađena mogla da se lakše svari.

Za roman „Pokojnik drugog reda“ dobili ste nagradu „Miroslav Josić Višnjić“. Koliko Vam ova nagrada znači?

Možda zvuči otrcano i kao nekakva patetična floskula, ali meni ova nagrada zaista mnogo znači. Najpre, sa one ljudske strane, prosto je prirodno da mi kao piscu imponuje i da mi čini veliku čast što je neko prepoznao i nagradio moje pisanje. Sa druge strane, znači mi i zbog toga što je to moja prva nagrada, pa će mi samim tim uvek biti najdraža. Treće, zbog same reklame, a četvrto... pa eto, nisam ni imao pojma da je moj izdavač Laguna poslao moj roman na konkurs za ovu nagradu. Tako da kada mi je javljeno da sam dobio nagradu, mislio sam da se neko šali sa mnom.

Napisali ste scenario za dokumentarni film o bekstvu logoraša iz nacističkog logora u Nišu za vreme Drugog svetskog rata. Možete li nam reći nešto više o tome?

To je bio eksperimentalno-dokumentarni film o najvećem masovnom bekstvu iz jednog nacističkog logora. Rađen je tako da sada već pokojni (eto, opet ja o smrti) akteri ovog bekstva dolaze ponovo u logor da evociraju uspomene. A tu je i jedna ljubavna, pomalo melodramatična priča. Mislim da je taj film vrlo kvalitetan (ne zbog toga što sam ja radio na njemu), već je više puta nagrađivan, a i kunem se, stvarno je zanimljiv i drugačiji od drugih sa sličnom tematikom.

Po vokaciji ste novinar, radite u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Gde je istraživačko novinarstvo danas, ima li ga uopšte?

Kako da ga nema. Štaviše, mislim da se objektivnost, etika i novinarski standardi uopšte, još jedino istinski baštine u te tri-četiri istraživačke redakcije. Problematično je kod istraživačkih priča što su obično pretrpane informacijama i podacima, a i opširne su, pa je čitaocima često naporno da ih prate. Međutim, u CINS-u se više okrećemo ka narativnom novinarstvu, pa kroz zanimljivo napisane priče čitaocima dajemo bitne informacije. Niko ne želi priču o tome kako je neko Ministarstvo namestilo milionski tender, već kako je na običnog čoveka uticala takva pronevera. Jer na kraju dana i u novinarstvu, baš kao i u književnosti, najbitnija je priča.

Pored novinarstva i književnosti bavite se i muzikom. Objavili ste pre deset godina rep album „Audio cirkus“. Kakve pesme stvarate, o čemu govore?

Zapravo, ove godine slavim deset godina nebavljenja muzikom. Te 2013. sam snimio poslednju pesmu i okačio mikrofon u klin. (Ne stvarno. Nije bio moj mikrofon, pa da sam to stvarno uradio, mislim da bi Jan Magdevski, kod koga sam snimao, bio baš ljut.) Pre dve godine izašla je zbirka 100 najboljih rep tekstova, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture, među kojima je i moj tekst za pesmu „U svetu postoji jedno carstvo“. Lep način da se zaokruži nešto što ne bi ni moglo da se nazove karijerom. Mislim da je to bila samo inicijalna faza mog spisateljskog rada. Na to gledam kao na neku preteču onoga što je posle evoluiralo u novinarstvo i kasnije u prozu, i to samo govori u prilog tome da ništa osim pisanja ne znam da radim. Potpuni duduk za sve ostalo.



Pisali ste i uvodnike i radili prevode za stripove. Otkuda ljubav prema devetoj umetnosti?

Nedavno sam pronašao moj strip „Super Tupko i Glupko“ nacrtan u nekoj svesci. Dve epizode, parodija na superherojske stripove. I pazi, to sam crtao i pisao 1995. godine, kada sam imao samo sedam godina. Dakle, očigledno je ljubav prema stripu (ali i satiri) bila prisutna od mojih najranijih dana. Još kao mali sam počeo da čitam „Dilana Doga“ i „Alana Forda“ i onda se otvarao čitav jedan novi svet, što kroz francusko-belgijske stripove, što kroz američke i italijanske stripove. Jedno vreme sam i radio u striparnici. Stripovi su za mene pravo-pravcato bekstvo. Kao nekakva ispolirana književnost koja pruža neverovatnu satisfakciju. Pogledajte, recimo, samo Gejmenovog „Sendmena“. Pa niko ne može da kaže to nije remek-delo.

Rođeni ste u Leskovcu, najveći deo života proveli u Nišu, a danas živite u Beogradu. Da li sebe doživljavate kao Leskovčanina, Nišliju ili Beograđanina?

Uh, tu sam baš u velikom problemu. Sa jedne strane mislim da sam strašno bogat, jer imam tri grada, sa druge strane, dosta mi je teško da objasnim i sebi, ali i drugima odakle sam i šta sam i kuda zapravo idem kada kažem „idem kući“. Najviše se osećam kao Nišlija, jer sam gotovo čitav život, od svog rođenja, proveo u ovom gradu. U Beogradu stanujem već nekoliko godina, a tu sam i studirao, tu su mi drugari, tu mi je omiljena kafana, tu mi je izdavač, posao, sve, pa je i on nekako baš moj grad. Nekako se najviše osećam kao stranac u Leskovcu, jer sam tamo samo rođen i vezuju me uspomene jedino za babe i dede.

Imate li u planu sledeći roman, ostaje li žanr satire i dalje Vaš glavni adut?

Da, da, uveliko radim na sledećem romanu. Želim da prikažem drugi Isusov dolazak na zemlju (a svi znamo da to praktično znači kraj sveta), koji će ujedno biti i njegov prvi dolazak u Srbiju. A tu će imati prilike da se susretne sa oportunistima koji vide priliku da zarade od prodaje vina napravljenog od vode, vernike koji ga se odriču, one koje žive na račun mitova, ali i one čija je religija funkcionerska fotelja... Iz svega ovoga lako može da se zaključi da ostajem u istom žanru. A i poslušaću savet kolege pisca i urednika iz Lagune Dejana Mihailovića koji me je savetovao: „Samo nemoj da juriš trendove, drži se satire i ostani svoj.“

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres