Stefan Marković: Mi živimo apsurd, pa mi nije bilo teško da o njemu pišem

Pisac i novinar Stefan Marković objavio je nedavno prvi roman pod nazivom „Pokojnik drugog reda“. Kroz roman se, na duhovit, ali opet gorak način dotakao brojnih anomalija današnjeg društva. Iako su glavni junaci ovog dela pokojnici, oni neodoljivo liče na nas, i tu se otvara pitanje koliko mi zapravo učestvujemo u sopstvenim životima.



Zašto ovaj izmaštani, literarni svet pun živih mrtvaca previše podseća na društvo u kom živimo?

S obzirom na to da je roman smešten u sadašnje vreme, mora da se negde povuče paralela sa trenutnom političkom situacijom kod nas. Ne bi bilo mnogo razlike ni da je pisan pre 50 godina, jer mi napredujemo tehnološki, ali civilizacijski ne. Zato kada se čitaju Nušić i Domanović, kao da su pisali o ovom vremenu sad, a nisu, prosto je bilo tako i tada, kao što je i sad. Bojim se da ne bude tako i sutra, ali mislim da hoće.

Ko su u današnjoj Srbiji ti obespravljeni pokojnici iz romana?

Veći deo našeg stanovništva je na tom nivou pokojnika. Glavni junak ima umetničku crtu, ali je završio u birokratskom sistemu i skrajnut je. On je statista u svom poslu i statista u životu, nema poštovanje od svoje porodice, a imamo i druge likove koji su mrtvi na potpuno drugačiji način. Takvi ljudi se sreću svuda oko nas, oni kod kojih nema više ni trunke pobune. Oni ne žive, već živuckaju i suštinski su mrtvi.

Da li je letargija kod ljudi posledica okruženja u kom živimo ili je samo okruženje posledica te letargije?

Mislim da je i jedno i drugo. Ovde je uvek bilo nekog bunta i mislim da su se ljudi istrošili. S druge strane, sveopšte je beznađe i ljudi su se prepustili takvom životu. Postali smo individualističko društvo, više nema mi, sve se svodi na pojedince, a oni nemaju volje da se bore za nešto više, već samo da se preživi od danas do sutra i tu se negde javila ta letargija.

U ovom romanu junaci pokreću neku svoju revoluciju. Koji je recept i šta treba da se desi da društvo doživi takvu katarzu?

Treba pre svega da shvate da su mrtvi i da žele da budu živi, da bi uopšte mogli da krenu u neku pobunu. Mi toliko imamo ekonomskih problema, a sve što se vidi su komentari na internetu i kuloarima, ali nema pravog bunta. Meni je ideja bila u romanu da junaci shvate da žele da žive i da mogu da se bore za to.



Kada pogledamo u kakvom okruženju živimo i uporedimo ga sa radnjom romana, gde možemo da kažemo da je ta granica između satire i realnosti i da li ona uopšte postoji?

Nisam siguran da postoji, ako i postoji, mnogo je tanka granica između satire i relanosti. Sve je smešno, a gorko, takav je i naš život. Smešno nam je, ali kad shvatimo da je to ipak naš život, onda više i nije toliko.

Po struci ste novinar i već godinama radite taj posao, pa ste se i u samom romanu dotakli problema koji postoji u medijima i odnosu prema mladim novinarima. Da li mladi novinari danas zaista moraju da slušaju šta im se kaže, da izvršavaju naređenja i ne postavljaju suvišna pitanja ili je to samo neka vrsta izgovora?

Mlad novinar kreće sa velikom dozom entuzijazma, a na kraju doživi hladan tuš. Može da radi ili za medij koji je naklonjen nekoj političkoj strani i tu doživaljava cenzuru, a sa druge strane novinari koji se bave slobodnim novinarstvom, razočaraju se jer se ništa ne desi kad oni pišu o bitnim i velikim stvarima, to ostaje po strani. Junakinja romana misli da mora da trpi takve stvari da bi se dokazala, ali to nije boljka samo u novinarstvu.

S obzirom na sličnost romana sa relanim ljudima i događajima, da li ste sve te junake pronašli u stvarnom životu?

Svaki junak nosi deo samog pisca i ja sam u svakom od njih. Na nekoj konferenciji sam pričao sa prijateljem koji mi se žalio kako radi u pozorištu 30 godina i da stalno dobija ugovor na tri meseca i sve mu daju neku pušku da nosi i tada sam shvatio da to može da bude moj lik. Takođe, direktor pozorišta iz romana, koji štampa vizitkarte na kojima piše samo njegovo ime i funckija „direktor“ i deli to svuda, taj lik zapravo postoji u Nišu. On je išao svuda, a najviše od škole do škole i na kraju je dobio posao u jednoj kulturnoj ustanovi.

Kako ste došli na ideju da jedan tako „dosadan“ lik, koji živi prosečan život, bude zapravo glavni junak romana?

Navijam za ovakve likove, volim te, uslovno rečeno, luzere i nadam se da će na kraju doživeti uspeh. On na kraju nema mnogo, ima običan život, a pre toga je bio lišen i toga.

I u ovom romanu, kao i u mnogim drugim u našoj književnosti, kafana je jedno od centralnih mesta dešavanja. Kakvo mesto kafana zauzima u srpskoj književnosti i da li sve velike ideje i revolucije počinju upravo tu, u kafani?

Kafana je odavno druga kuća za krhke duše mladih umetnika, ali i ne samo mladih. U njoj su se uz piće rađale velike ideje. Kafana je mesto gde se, pre svega, družiš, a iz dobrog društva izađu i dobre ideje. Ona igra bitnu ulogu u našem društvu generalno, verujem da se velike političke odluke vrlo često donose po kafanama, kao i revolucionarne ideje. Ali to dok se ne otrezniš, posle zaboraviš i na revoluciju i gde si bio.

Odakle hrabrost da se u današnje vreme piše takva satira u stilu pomenutih Nušića i Domanovića, u moderno vreme kada romani, ali i kinematografija, obiluju vulgarnostima, eksplicitnim scenama seksa i slično?

Pre svega, volim satiru i mislim da mi to ide, ne bih mogao da napišem dobar istorijski roman. Tako da mi to ide nekako prirodno i volim apsurd. Za mene su Ežen Jonesko i Samjuel Beket bogovi teatra apsurda. Hteo sam da dovedem apsurd makar malo do tih granica, a mi ga živimo, pa mi nije bilo teško da to pišem.

Sam roman ima nagoveštaj promene, ali kraj ostavlja otvorena pitanja da li se ta promena zapravo dogodila. Da li zapravo može doći do potpune promene ili će „korov“ uvek pronaći put?

Mnogi su mi zamerali da je kraj previše optimističan, ali mislim da je pesimističan i da govori da kukolj ostaje kukolj i da negativac nije uvek onaj za koga mislimo da je glavni negativac. Na kraju dana bojim se da nemamo toliko optimističan kraj, pritom ne mislim na kraj romana.

Autor: Vojislav Stojsavljević
Izvor: Danas