Šta to piše na korici?: Istorijat blurbova

Reći ćete da je kliše, ali o knjigama se sudi po koricama. Kao prvo, korice često omogućavaju čitaocu da zna kakvu knjigu kupuje. Žena svetlog tena u haljini ili mišićavi muškarac bez košulje odaju romansu. Veseli crtež u kombinaciji sa fontom sans serif obraća se tinejdžerima. Mračna silueta u izmaglici upućuje na misteriju. Naslov čija se slova otapaju je najverovatnije horor. Dakle, recimo da ste ljubitelj određenog žanra, pronašli ste svoj odeljak u knjižari i tragate za novim naslovima. Sledeće što treba ispitati su blurbovi. Ako na korici stoji ime Nila Gejmena a tekst upućuje da je pročitao datu knjigu i da mu se dopala, veća je verovatnoća da ćete joj i vi dati šansu. Haruki Murakami preporučuje neku drugu knjigu? Onda ćete sigurno poslušati.



Svrha blurbova jeste da privuku pažnju kupca i ohrabre ga da isproba nešto novo – možda nekog debitantskog autora za kojeg nikada niste čuli, jer vam ga preporučuje autor čijem ukusu verujete. Svake godine se objavljuje stotine hiljada knjiga. Novi autori, tačnije svi autori, pokušavaju da učine sve što mogu kako bi se istakli.

Kako su nastali blurbovi?

Termin blurb je skovao humorista Gelet Burdžis na naslovnoj strani svoje knjige iz 1906. godine „Are you a Bromide?“. On je definisao blurb kao „raskošnu reklamu“ ili „nadahnuto svedočanstvo.“ I dok je gospodin Burdžis skovao termin, reč je bila u upotrebi i pola veka ranije.

Volt Vitman, američki pisac, prvi je imao blurb (koji se pročuo) na drugom štampanom izdanju sada slavne pesničke zbirke „Vlati trave“. Tada je malo poznati Vitman poslao primerak prvog izdanja „Vlati trave“ Ralfu Voldu Emersonu koji je uzvratio pohvalom ohrabrujući Vitmana u njegovom pisanju. U to vreme u Americi Emerson je bio plodan pisac i njegovo mišljenje bilo je cenjeno. Vitman, strastveni promoter, objavio je Emersonovo pismo u Njujork tribjunu 1855. godine, samo nekoliko meseci nakon što ga je primio.

Posebno je izdvojena jedna rečenica: „Pozdravljam vas na početku velike karijere“. Na hrbatu drugog izdanja „Vlati trave“, koje je štampano 1856. godine, pored naslova i imena autora nalazila se i ta rečenica iz Emersonovog pisma, ispisana zlatnim slovima. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi što je Vitman bio vešt u samopromociji. Bio je to čovek koji će godinama kasnije objaviti pesmu pod nazivom „Song of Myself“.

Šta profesionalci misle o blurbovima?

Izdavaštvo je, shvativši značaj blurbova, brzo reagovalo i počelo redovno da ih objavljuje na naslovnim stranicama knjiga. Međutim, nije trebalo dugo da se preokrene mišljenje o blurbovima. Godine 1936. Džordž Orvel je u svom eseju „U odbranu romana“ opisao blurbove kao „odvratne besmislice“ i da se čitaoci „bombarduju brzinom od petnaest romana dnevno i svaki od njih predstavlja nezaboravno remek-delo koje će ugroziti vašu dušu ukoliko ga propustite“. Blurbovi nastavljaju i danas da muče pisce. Autorka Dženet Vinterson je otišla toliko daleko da je zapalila svoje knjige jer joj se nisu dopali „prijatni mali pitomi blurbovi“ na omotu njenog dela „Knjiga na dugme“.

Neki autori ne idu toliko daleko da spaljuju svoje knjige zbog loših blurbova, ali im mogu predstavljati veću gnjavažu no vrednost. Književnik Vijet Tan Nujen, autor romana „Simpatizer“, dobitnik Pulicerove nagrade, svoje frustracije o blurbovima razjašnjava u tekstu objavljenom u Volstrit džurnalu: „Oni iziskuju toliko posla, emocionalnog truda i osećaja krivice, bilo da ga neko piše za vas ili ga od vas traži“. Autori često traže blurb od drugih pisaca koje ne poznaju, nadajući se da će dobiti pohvalu od nekoga ko je eminentan u njihovoj oblasti. To verovatno izgleda kao kada biste prišli neznancu na poslovnoj zabavi i rekli: „Hej, treba mi usluga“.

Erik Smit, književni agent i autor knjige „Don’t Read the Comments“ (Ne čitajte komentare), slaže se da taj proces nije najbolji. „Da li ih je teško dobiti? Naravno. Ponekad je nezgodno, ali to je posao vašeg agenta i urednika.“

Kome su namenjeni blurbovi?

Sve nas ovo dovodi do pitanja kome su blurbovi zapravo namenjeni.

Ponekad blurbovi mogu biti namenjeni samim autorima. U tekstu za Njujork tajms Sofronija Skot piše da je slala upite za svoju knjigu „All I Need to Get By“, a desilo se da je dobila sjajnu recenziju od dr Henrija Luisa Gejtsa mlađeg, direktora Instituta za afrička i afroamerička istraživanja na Univerzitetu Harvard. „U jednom blurbu on se dotakao mojih najdubljih nada i snova, da pišem na nivou Toni Morison, i rekao da je to moguće“. Izjava dr Gejtsa promenila joj je život i pružila samopouzdanje da nastavi sa svojim radom.

To bi lako mogao biti izuzetak od pravila jer se većina autora slaže oko koristi koju dobijaju od blurbova. U najboljem slučaju blurbovi omogućavaju autorima da usmere svoje čitaoce ka drugim piscima koji bi mogli da im se dopadnu.

Kada čitaoci vide da je njihov omiljeni autor pohvalio neku knjigu, možda će poželeti da je pročitaju i veća je verovatnoća da će je na osnovu toga kupiti. S druge strane, blurbovi mogu pokazati da kolege govore lepe stvari o vašoj knjizi i da imate podršku zajednice. Poznanstva vašem radu mogu obezbediti određene privilegije. Ako vas preporuči poznati autor koji je godinama radio sa određenim izdavačem, onda bi taj izdavač možda bio spremniji da rizikuje sa vašim rukopisom. Isto važi i za književne agente i druge profesionalce iz industrije.

Blurbovi pružaju toliko potencijalne koristi! Što više to bolje, zar vam se ne čini? Kada ima previše blurbova da bi stali na koricu, mogu se nastaviti na prvih nekoliko stranica knjige. Vitman nije mogao da predvidi ovakvo blurbovanje. Svi smo se susretali sa knjigama koje imaju po nekoliko stranica ispisanih priznanjima. Kao čitalac ponekad pomislite: „Već sam kupio knjigu, ne moraš da trošiš prve tri stranice ubeđujući me. Tvoje pisanje bi trebalo da me ubedi da nastavim sa čitanjem.“

Ranije pomenuti Erik Smit kaže da je ovo uobičajena zamka za pisce i da ne bi trebalo da izgube iz vida čitalačku publiku. „Osećam da se autori ponekad zanesu u pokušaju da blurbova bude što je moguće više, ili se ljudi iz industrije opterećuju time da ih nabave, pre no što uopšte ponude knjigu izdavačima… a blurbovi su realno namenjeni samo čitaocima, prodavcima knjiga i bibliotekarima“. On opisuje blurbove i kao „prečicu“ za ljude koji traže nešto novo i drugačije. To je srž svrhe blurba.

Kuda idu blurbovi?

Danas se najdelotvorniji blurbovi ne razlikuju mnogo od Vitmanovog. Kratka preporuka autora od poverenja da čitaoci treba da pruže šansu nekom novajliji.

Sav taj uloženi trud, pažnja i komunikacija. Da li blurbovi zapravo pomažu u prodaji knjiga? Podaci ne daju jasan odgovor. Prema istraživanjima koje je sproveo NPR, za blurbove se ne mogu vezati tačni parametri i shodno tome nije lako dobiti konačne podatke jer je teško utvrditi da li su korice ili blurb ono što je prvo privuklo pažnju kupca.

Nejasni podaci izgleda ne utiču na budućnost blurbova. Svi znaci ukazuju na to da će se zadržati. Mnogi poznati pisci uživaju u tome da čine uslugu pišući blurbove piscima početnicima. Stiven King i Zejdi Smit su poznati po tome što rado pišu blurbove novim autorima. Izdavači i književni agenti očito smatraju da su vredni vremena i truda, jer se na knjigama stalno pojavljuju. Kao i kod svakog posla, postoje aspekti koje neki ljudi mrze, a u kojima drugi uživaju, pa stoga izgleda da nije važno da li blurbovi imaju placebo efekat ili ne. To ne znači da taj efekat nije stvaran, što je naučna činjenica. Blurbovi su tu da ostanu!

Autor: Niki Demarko
Izvor: bookriot.com
Prevod: Aleksandra Mišić