Šta je novo u paklu? – prikaz romana „Strah i njegov sluga“

Kad sretnemo đavola, ne treba da se uplašimo niti da služimo strahu koji on izaziva svojom pojavom, nego da mu uputimo logično pitanje: „Kako je u paklu?“

Ili još logičnije: „Kojim zlom?“

Ali, nismo svi kao Aleksandar Virtemberški, regent Kraljevine Srbije.

I tu već može doći do male zabune, jer nisu svi ni kao Mirjana Novaković, koja se habzburške krunovine Srbije i njenog namesnika setila onda kad podaci i izvori o tom relativno kratkotrajnom periodu srpske i evropske istorije nisu bili dostupni kao danas.

Zato je roman „Strah i njegov sluga“ pravi biser u novijoj srpskoj književnosti, jer baca svetlo – pa neka je to svetlo i u vidu đavolskog mraka! – na vreme koje je, potpuno nesrazmerno svom značaju, prilično skrajnuto i iz istorije i iz kolektivnog pamćenja, što sa druge strane i nije toliko čudno ako se zna da je i jedan pravi evropski grad, podignut tih godina, morao biti izbrisan sa lica zemlje čim se na njegovo tlo vratio prethodni gospodar.

A taj grad visokih gotskih tornjeva, planski isparcelisanih ulica, uređenih baroknih fasada, ojačanih odbrambenih zidina – bio je Beograd.

Međutim, to što nas vraća u Beograd od kog je maltene ostala samo današnja Kalemegdanska tvrđava nije jedina vrednost romana „Strah i njegov sluga“ – jer se Mirjana Novaković pozabavila i fenomenom koji je baš tada uzbudio Evropu zahvaljujući vestima iz Srbije o ustajanju mrtvih iz grobova i obredima za njihovo ponovno upokojenje.

Iako bi danas svako bez mnogo razmišljanja rekao da je internacionalni termin vampir srpskog porekla, ni taj podatak nije bio toliko poznat na samom kraju dvadesetog veka, kada je Mirjana Novaković pisala svoj roman, a nisu u javnosti bili toliko dostupni ni podaci o austrijskim istraživanjima misterioznih pojava na teritoriji Srbije, pa je istoriografska (a samim tim i istorijska) vrednost ovog dela još više izražena ako se posmatra u kontekstu vremena kad je napisan i u kontekstu teme koju obrađuje.

Prožimajući kroz svoj roman brojne stare književne i tradicionalne motive, uz česte aluzije na klasične adaptacije biblijskog Antihrista, Mirjana Novaković ipak je uspela da izgradi potpuno novu i originalnu priču, pa će njen grof Oto fon Hauzburg – koji je došao iz pakla mnogo većeg i mračnijeg nego što je Danteov – nastupati prepredenije od Geteovog Mefistofelesa dok među austrijskim oficirima poteklim iz „Seoba“ Crnjanskog bude tragao za Glišićevim Savom Savanovićem, a sve to u jezivom ambijentu kome ne može odoleti čak ni Stokerov grof Drakula.

Tako će pojava tajanstvenog nemačkog grofa u baroknom Beogradu izazvati ne samo podozrenje plemstva i građanstva, nego još jednom otvoriti fatalnu neodumicu koju otvara i Bulgakovljev profesor Voland u sovjetskoj Moskvi – ima li uopšte Hrista bez Antihrista?

Uplevši u priču i princezu Mariju Avgustu, suprugu Aleksandra Virtemberškog, Mirjana Novaković načinila je od nje lik koji u svojoj snazi i borbi ne zaostaje za Stokerovom Minom ili Bulgakovljevom Margaritom, a kako su bića poput grofa Fon Hauzburga nezamisliva bez svojih vernih slugu, u tu je svrhu poslužio jedan Srbin – a ko bi drugi u prvoj polovini osamnaestog stoleća i mogao tako verno da služi nemačkom đavolu verujući da će tako oterati turskog šejtana?

Roman „Strah i njegov sluga“, koliko god da je pun referenci na spomenuta dela i kultne likove srpske i svetske književnosti, ipak pokazuje da je pakao neiscrpna i još uvek neiscrpena tema, a pošto ni srpska povest ne zaostaje u toj neiscrpnosti, možda bi bolje bilo da susret sa đavolom otpočnemo zapitavši ga šta je novo u Srbiji i kojim je zlom došao u nju – a ako on razume kao da smo ga pitali šta je novo u paklu, to je već njegova stvar.


Autor: Dušan Milijić