Šta da čitaš ako ne voliš da čitaš

Budimo iskreni – među nama je mnogo onih koji prosto nisu toliko zagrizli za čitanje. Možda su „vaša stvar“ film, umetnost, igrice. U čemu god da uživate, ponekad i vi prođete pored neke lepe knjižare i pomislite – što da ne. Ali kad pokušate da se snađete u hrpi svih identično privlačnih knjiga koje obećavaju avanture, ljubavne zavrzlame i vrhunsko uzbuđenje, sigurno se lako obeshrabrite. Evo naših preporuka za večitu čitalačku dilemu koja je kod nečitalaca sigurno još dramatičnija: šta čitati?



Ako vam se čita zaboravljeni klasik koji je bolji od bilo kog savremenog romana

Zola se u ovom klasiku primarno bavi pravima radnika za bolje uslove i veću zaradu. Podstaknut Balzakovim pisanjem, koji mu je bio i uzor, u mladosti naklonjen romantizmu, u zrelom dobu svoj stil približava realizmu, da bi naposletku sebe profilisao kao nekoga ko reprodukuje stvarnost i ljudske živote zasnovane na naučnim dostignućima iz medicine i filozofije. Emil Zola je tokom svog stvaralačkog opusa napisao ukupno dvadeset romana, a jedan od najznačajnijih i nekoliko puta ekranizovan je i roman „Kod Ženskog raja“ u izdanju Lagune. Oktav Mure je vlasnik robne kuće „Kod Ženskog raja“ koji je svoje bogatstvo stekao „sumnjivim“ ali i hrabrim potezima u prošlosti. Svojom poslovnom strategijom, inovativnošću, modernim jezikom rečeno – smislom za biznis, ali i mogućnošću da na jednom mestu kupite sve što želite, Mure ženama pruža dozu sreće koju ranije sebi nisu mogle da priušte, šireći svoju poslovnu imperiju na njihovim željama i maničnoj potrebi za kupovinom. Oktav Mure je pored smisla za preduzetništvo i veliki ženskaroš kome su žene poput materijala koji prodaje, samo bi malo da ih proba i ništa više.

Ako želite da čitate svačiju omiljenu knjigu koja nije izvikana

„Lovac na zmajeve“ je pre svega priča koja ide od usta do usta, prenosi se sa lakoćom usmenog predanja, koja svedoči da je u svojoj osnovi svaka dobra priča jednostavna. I kao i svaka dobra priča, negde ste je već čuli. Dva dečaka odrastaju zajedno, jedan je gospodski sin, drugi sin sluge. Jedan pripada vladajućem narodu (u ovom slučaju Paštuni koji vladaju Avganistanom), drugi porobljenom narodu (Hazarima). Razlika između njih je klasna, nacionalna i verska, jer jedan pripada sunitskim muslimanima, a drugi šiitskim. Od malih nogu igraju se zajedno u istom dvorištu, obojica su ostali bez majki, na istoj sisi su dojeni. Oni su po svemu braća, pa ipak nikad ne misle jedan o drugom kao o prijatelju. Jedan dečak je obrazovan, druga paternistički lojalan. Ovu priču mogao je napisati Andrić, a ima u sebi biblijske reference. Svaka dobra priča je arhetipska i zato zvuči tako poznato. A najbolje u tom ključu napisao je Haled Hoseini.

Ako želite da saznate zašto ljudi čitaju: da pronađu sebe u knjigama

Konačno je došlo vreme kada se slave sve one male uvrnutosti koje nas čine autentičnim osobama. Svi smo malo luckasti, smetaju nam sumanute sitnice, opsedamo se nepopravljivim stvarima, popuštamo svojim slabostima i želimo da nas neko razume i prihvati baš takve kakvi jesmo. O tome govori Fredrik Bakman, čiji je prvenac „Čovek po imenu Uve“ proveo godine na listama bestselera širom sveta. Bakman je imao problema sa objavljivanjem ovog romana, jer glavni lik nije baš neki šarmer koji vas osvoji već na prvim stranicama knjige. Večito razočaran u sve, ne voli nikoga i provodi mnogo vremena žaleći se na stvari koje zaista ne bi trebalo da budu toliko bitne, poput automobila koji voze njegove komšije. Izdavači su bili zabrinuti da čitaoci neće uživati u druženju sa ovakvim džangrizavim likom. Međutim, kako upoznajete Uvea, shvatate da je on mnogo više od bezumnog mizantropa koji jednostavno voli da se žali na sve; on je čovek koji je oblikovan surovim životom. Do kraja knjige osetićete neočekivanu naklonost prema njemu i prekorevaćete sebe što vam se u početku nije dopao.

Ako ne želite da čitate ono što svi čitaju, a opet se svima dopada

Garp je proslavljeni pisac i sin protofeminističke ikone. Dženi Filds je napisala svoju autobiografiju o životu bez muškaraca, koji je nikad nisu interesovali. Svog sina je začela tako što je udovoljila vojniku na samrti, koji je zbog regresivnog infantilizma mogao da izgovori samo reč „Garp“. Kada ju je jedan drugi vojnik u bioskopu napastvovao, ona je iskasapila manijaka zbog čega je postala „seksualno sumnjiva“ svom okruženju, kako glasi i naslov njene autobiografije kojom se proslavila. Dženi je uvek pratila svita obožavateljki, koje su jednostrano i populistički tumačile Dženino nerazumevanje koncepta seksualne želje kao feministički stav. Neke od njih Garp je zvao njenim „gorilama“. Bile su to elendžejmsijanke koje su se odrekle govora iz saosećanja sa Elen Džejms, desetogodišnjom devojčicom koja je silovana. Za „Svet po Garpu“ Irving je rekao: „Zamišljao sam dok sam ga pisao da će biti prevaziđen do trenutka kada ga završim.“ Međutim, danas se čini aktuelnijim nego ikad pre.

Ako želite vanvremeni ljubavni roman koji ne stari

Jedan od najvećih ljubavnih romana na svetu, po rečima Henrija Džejmsa. Aleksandar Dima Sin je „Damu sa kamelijama“ pisao o nesrećnoj junakinji na osnovu sopstvenog iskustva sa jednom pariskom kurtizanom i roman je odmah doživeo ogroman uspeh kako u Francuskoj tako i u svetu. Mladi provincijalac iz dobrostojeće ali konzervativne porodice Arman Dival zaljubljuje se u prelepu i preskupu parisku kurtizanu Margerit Gotje, koja je obolela od tuberkuloze i koja nošenjem belih i crvenih kamelija signalizira svojim obožavaocima da li je na raspolaganju ili ne. Krećući se u visokim aristokratskim krugovima i pošto se zaljubljuje u Armana, odlučuje da odbaci prethodni život i prihvati njegovu bračnu ponudu, ali će se između njih isprečiti nepremostive socijalne prepreke, intrige i okolnosti koje će uticati na tragičan kraj ove ljubavne priče.

Ubrzo postavljen i na scenu, roman je samo do kraja XIX veka preveden na dvadesetak jezika. Osim toga, inspirisao je Šopena da komponuje muziku za istoimeni balet a Verdija za operu „Travijata“. Prema romanu su snimljeni mjuzikl nagrađen Oskarom „Mulen ruž“ i više filmskih adaptacija, dok su glavnu junakinju igrale velike pozorišne i filmske dive kao Sara Bernar, Greta Garbo, Izabel Iper i mnoge druge.

Ako vam se čita fantastika uz koju se plače

Prvi put „Cveće za Aldžernona“ je objavljena 1958. godine kao kratka priča, i osvojila je nagradu Hugo 1960. godine. Autor ju je na nagovor urednika proširio u roman, koji je osvojio nagradu Nebula 1966. godine. Ovaj roman ne prestaje da izaziva polemike jer je tema kontroverzna: šta se desi kada se čovek igra boga? Ispituje i problematiku uloge mentalnog zdravlja u našem društvu i druga složena pitanja – odnos ljudi i životinja i posledice psihičkog i fizičkog zlostavljanja ljudi sa koeficijentom inteligencije koji odstupa od norme. Ovo je jedan od najčešće zabranjivanih romana na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka, prodat u više od 5 miliona primeraka.

Ako želite da čitate izgubljeni dragulj koji ćete posle svima preporučivati

Priča o „Zaveri budala“ je košmar svakog urednika. To je scenario u kom vam neko pošalje rukopis na razmatranje, vi ga odbijete, a knjiga dobije Pulicerovu nagradu. Džon Kenedi Tul je u 31. godini izvršio samoubistvo. Godinama se borio sa depresijom i paranojom, čemu nije pomoglo konstantno odbijanje izdavača. Nakon njegove smrti majka Telma je više od pet godina slala rukopis „Zavere budala“ različitim urednicima u želji da talenat njenog sina bude javno prepoznat. Objavljena je 1980. i sledeće godine ovenčana Pulicerovom nagradom koja je posthumno dodeljena Tulu.

Ovo je pikarski roman koji prati naizgled beskrajan niz urnebesnih epizoda u kojima Ignjacije uspeva da izazove haos gde god da pomoli svoju „gargantuansku trticu“. Šteta nije samo materijalna, tu je i nenadoknadiva duševna bol. Svojom arogancijom i nemarom uspeva da povredi doslovce svakog ko mu se nađe na putu. U predgovoru knjige Voker Persi ga opisuje kao debelog Don Kihota, i zaista iza svake bizarne epizode u kojoj je protagonista ima neke uvrnute logike. Sam naslov je inspirisan aforizmom Džonatana Svifta, koji kaže da će se mediokriteti uvek zaveriti protiv genija.

Ako želite da se smejete, plačete i posle svima pričate o ovoj knjizi

Andres je naizgled tipični razvedeni sredovečni muškarac koji ne zna šta ga je snašlo. Napušta ga žena, decu viđa vikendom, a da stvar bude gora, prinuđen je da se vrati kod svojih, u sobu u kojoj je odrastao. Povratak u toplo porodično gnezdo dodatno ga deprimira jer niko od ukućana nema razumevanja za njegovu potištenost. Imaju pregršt ideja kako da sredi svoj život, od tipičnih mačo predloga starijeg brata do laganih lajfkouč saveta mlađe sestre. Ni majci nije lako da gleda kako se razvlači po kući, pokušava da ga osvesti svojim zdravorazumskim rezonovanjem. Bila je suvonjava, brza, energična i visoka jedva metar i po. Da je Mesi sedamdesetogodišnja gospođa, kretao bi se potpuno isto kao ona.

Autor knjige „Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu“ Nando Abad je pisac scenarija za televizijske komedije i taj dobar tajming koji ima za humor odlično koristi u romanu.

Ako vam se čini da ćete bolje svariti priče

„Umrla bih za tebe: izgubljene pripovetke“ je zbirka neobjavljenih kratkih priča američkog autora F. Skota Ficdžeralda. Neke od njih je slao časopisima tridesetih godina i dobio zeleno svetlo, ali nikad nisu otišle u štampu. One u formi filmskih scenarija slao je studijima i producentima, ali nikad nisu ekranizovane. A bilo je među njima i onih koje se jednostavno nisu mogle prodati jer su teme i stil odudarali od onog što su urednici očekivali od Ficdžeralda. U ovim pričama autor se bavi kontroverznim temama, jezik je bliži govornom nego što je uobičajeno za dela tog vremena koja su podlegala cenzuri. Ficdžerald je radije pristao da ostanu neobjavljene, nego da ih prepusti urednicima koji bi sterilisali sadržaj. Ove priče nam omogućavaju intiman uvid u Ficdžeraldov stvaralački proces, otkrivajući autora koji je učestvovao u kreiranju moderne književnosti kakvom je poznajemo.

Autorka teksta: Nevena Milojević