Šta ako cenzura čini knjige još popularnijim?

Zamislite samo koliko je jako zakolutao očima Vilijam Senki, rektor Koledža Sv. Albana u španskom Valjadolidu, kada mu je sredinom 17. veka bilo povereno da pročita devetsto stranica opsežan tom sabranih dela Vilijama Šekspira i odluči da li je knjiga dostojna da se nađe na policama te katoličke obrazovne institucije. Jezuitski seminar u Valjadolidu, poznat i pod imenom Engleski koledž, bio je u to vreme zadužen za edukaciju misionara posvećenih vraćanju Engleske u okrilje Katoličke crkve.

Ali otac Senki je bio odani sluga Crkve i zato je zaoštrio svoje pero, pripremio mastilo i prionuo na mukotrpni posao cenzurisanja bezbožničkog, antikatoličkog i ostalog neprikladnog materijala. „Praznična budala“ – fraza iz „Bure“ koja mu je delovala kao ruganje hrišćanskom kalendaru – bila je precrtana oštrim potezom ruke. „Biće uskoro i teže, kada ga pritisne težina jednog čoveka“ – Margaretino upozorenje Heri pred prvu bračnu noć u „Mnogo vike ni oko čega“ – Senki je ovu „skarednost“ preškrabao i natopio mastilom do neprepoznatljivosti. Tu je i komad o čoveku maskiranom u fratra i mladoj iskušenici: kada je stigao do komedije „Ravnom merom“, sveštenik je priznao poraz, spustio pero i dohvatio se noža, kojim je počeo da iseca čitave stranice teksta.

U celoj ovoj priči, međutim, nije toliko šokantna potreba za cenzurom koliko je iznenađujuće to što je neko smatrao da je ovim, očigledno sekularnim, izrazito antikatoličkim, smelim dramama uopšte mesto u biblioteci jedne katoličke institucije. Senkijev posao zapravo nije bio da cenzuriše Šekspirove tekstove, već da ih dotera i prilagodi kako bi mogli da se puste u cirkulaciju među sveštenstvom. Na taj način je Šekspirov opus postao dostupan budućim misionarima (sva dela osim, naravno, „Ravnom merom“).

Sama pomisao da cenzura može da poveća dostupnost određenih knjiga umesto da je ograniči možda deluje kontraintuitivno, ali činjenica je da se ovaj obrazac kroz istoriju redovno ponavlja. Kao dodatak Indeksu zabranjenih knjiga, Vatikan je u jednom trenutku objavio i Index Expurgatorius: spisak delova teksta koji se mogu izbaciti iz inače nepodobnih književnih dela kako bi se ona učinila prihvatljivim. Pokušaj da se te knjige sakriju od zainteresovanih čitalaca, razume se, bio je uspešan koliko i pokušaj Barbre Strejsend da sa interneta ukloni slike svog doma u Malibuu: glumičin potez je, sasvim očekivano, dobio još veći publicitet. Protestantski bibliotekar Tomas Barlou je jednom prilikom sa likovanjem izjavio da mu je Katolička crkva učinila veliku uslugu time što je umesto njega napravila spisak naslova koje je planirao da preporuči posetiocima svoje biblioteke. Slično tome, kada su šezdesetih godina prošlog veka u Oklahoma Sitiju pripadnice fundamentalističke hrišćanske grupe Ujedinjene majke za pristojnost odlučile da naprave „bludomobil“ – kamp-prikolicu ispunjenu knjigama koje su smatrale nemoralnim – njihovi sugrađani su počeli da se okupljaju oko vozila u potrazi za preporukama za čitanje.

Pretnja cenzurom je verovatno najbolja reklama. Ona usmerava pažnju ljubitelja knjige na naslove koji bi u suprotnom možda ostali neprimećeni. Američka profesorka indologije dr Vendi Donidžer priznaje da je tužba koju su indijski nacionalisti 2011. godine podigli protiv njene knjige „Indusi: Alternativna istorija“ jedini razlog zbog koga se ovaj stručni naslov našao u samom vrhu lista najprodavanijih knjiga u Indiji i Sjedinjenim Državama. Izdavačka kuća Pingvin u početku je branila autorku od napada zbog navodnog klevetanja Indijskog nacionalnog pokreta i celog panteona indijskih božanstava, ali je na kraju ipak pristala da prestane da objavljivljuje knjigu i povuče je iz knjižara. Ispostavilo se, međutim, da to nije bilo moguće, jer su svi primerci već bili rasprodati. U trenutku kada je 1960. godine podneta tužba protiv romana „Ljubavnik ledi Četerli“, veoma mali broj ljudi je znao o čemu je zapravo reč, ali suđenje koje je usledilo uspelo je da pokrene lavinu i knjiga je za samo nekoliko nedelja postala neosporni bestseler. Da je britansko državno tužilaštvo ozbiljnije razmislilo o tome kako da ograniči pristup eksplicitnom ostvarenju D. H. Lorensa, ne bi dizalo buku oko knjige koja je do tada bila poznata tek uskom krugu stručnjaka i čitalaca.

Mnogi među nama veruju da se pod cenzurom podrazumeva uništavanje knjiga ili njihovo povlačenje iz knjižara i biblioteka, ali tu se zapravo, u najvećem broju slučajeva, radi o naknadnom redigovanju već objavljenih tekstova u cilju poboljšanja njihove prodaje. Rej Bredberi, autor „Farenhajta 451“, distopijskog romana o spaljivanju knjiga, bio je šokiran kada je otkrio da je njegov američki izdavač cenzurisao knjigu kako bi je učinio podesnijom za nastavu u tamošnjim školama. Reči „dođavola“ i „prokleto“ su uklonjene sa sedamdeset mesta u tekstu kako bi knjiga zadovoljila zahteve profitabilnog tržišta školskih udžbenika. Uprkos prvobitnom oštrom protivljenju, Bredberi je na kraju ipak popustio.

Cenzura koja literaturu čini dostupnijom mladim čitaocima, mora se priznati, sasvim je uobičajena pojava. Bes koji je početkom ove godine izazvala vest da će dela Roalda Dala biti prilagođena aktuelnom trenutku i senzibilitetu nove čitalačke publike pokazao je da će ovaj moderni fenomen teško zadobiti podršku ljubitelja pisane reči, ali ipak treba imati na umu da koreni ideje o „prihvatljivom cenzurisanju“ sežu decenijama u prošlost. Roman Dž. D. Selindžera „Lovac u žitu“, po mnogima začetnik žanra Young Adult, od samog početka je bio meta zahteva za cenzurom. Rečnik kojim se pisac služi u ovom delu veoma brzo je postao omiljena tema nezadovoljnika svih boja i profila. Neposredno nakon objavljivanja knjige jedan pripadnik američke Nacionalne organizacije za pristojnu književnost došao je na ideju da napravi spisak „uvredljivih reči“ upotrebljenih u romanu („237 puta dovraga, 58 puta kopile, 31 put zaboga i jednom prdež“) i pošalje ga svim javnim glasilima sa zahtevom da „neko reaguje“. Ubrzo zatim, u prodaji se našla redigovana verzija romana, koja je trebalo da umiri uznemireni deo javnosti. Cenzurisani „Lovac“ odštampan je i prodat u daleko većem tiražu od svog necenzurisanog prethodnika.

Pažnja savremenih cenzora takođe je usredsređena na školsku lektiru i literaturu za mlade, ali današnji „užasnuti čitaoci“ više nemaju vremena za prebrojavanje nepodobnih reči (ponekad čak ni za čitanje tekstova koji ih toliko užasavaju). Prethodni cenzorski režimi su se bar trudili da pronađu kompromisno rešenje za osetljivije grupe čitalaca, što danas više nije slučaj. Nova generacija zagovornika cenzure je isključiva: kada neka knjiga ne ispunjava njihove kriterijume pristojnosti, oni zahtevaju povlačenje celokupnog tiraža.

Roman „Melisa“, debitantsko ostvarenje autorke Aleks Đino čija je protagonistkinja jedna transrodna devojčica, prvobitno je bio objavljen pod naslovom „Džordž“ i nekoliko godina se nalazio u samom vrhu spiska najzabranjivanijih knjiga Američke asocijacije biblioteka. Stalni pokušaji da se knjiga zabrani samo su doprineli njenoj popularnosti. Kada je Američka porodična asocijacija naložila svojim članovima i pristalicama da izdavača zaspu pismima sa zahtevom da se knjiga povuče, Đino je odgovorila onlajn kampanjom za kupovinu primeraka knjige za svaku školsku biblioteku u saveznoj državi Kanzas. Neophodna sredstva su prikupljena za samo sat vremena. Biblioteke širom Sjedinjenih Država, među kojima prednjači Njujorška javna biblioteka, već neko vreme se bore protiv ograničavanja slobodnog pristupa digitalnim verzijama raznih zabranjenih knjiga. Kao i u prethodnim slučajevima, interesovanje za te naslove iz godine u godinu raste, što je samo još jedan dokaz u prilog tezi da pozivi na cenzuru retko postižu željeni efekat. Nadajmo se da će tako i ostati.

Autor: Ema Smit
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković