Srednjovekovne knjige na opasaču

Danas su izrazito retki, ali opasači s knjigama su nekada bili veoma praktični. Ove knjige korišćene između 14. i 17. veka, sadržale su tekstove koje su njihovi vlasnici morali imati pri ruci: to su bili molitvenici za monahe i kaluđerice, ili pravne knjige koje su koristile putujuće sudije.
 

Takve knjige su morale biti veoma male i lagane. Koža poveza je bila duža od njih i pri dnu se obično vezivala u čvor. To je služilo da se knjiga nosi poput torbica ili da se zadene u opasač. Da bi je čitao, vlasnik je morao da odveže povez, a kada bi se izvadila bila bi okrenuta ka čitaocu.
 
Premda su bile vredne, čak luksuz, ove knjige su bile namenjene čitanju. Stoga su morale biti naročito zaštićene jer su se puno koristile i habale. Većina od njih je verovatno korišćena svakodnevno“, kaže Margit Dž. Smit, autorka knjige „The Medieval Gridle Book“. „Koliko knjiga vi imate u vašoj kolekciji koje koristite svakodnevno?“
 
Knjige za opasač su nekada bile toliko uobičajene da je njihova pojava zabeležena na preko 800 slika i drugih umetničkih dela tog perioda. Ali do danas se sačuvalo samo 26  primeraka.
 

 

 
Za svoju knjigu, katalog onoga što zove „reliktima davno prohujalog doba“, Smit je izmerila, fotografisala i istražila istorijat svake od preostalih knjiga. Budući po profesiji knjigovezac i nekadašnja bibliotekarka, zainteresovala se za ovakve knjige i pohađala obuku u Italiji, gde je učila kako se prave. Baveći se time, uvidela je da ima malo akademskih radova i uopšte podataka o ovim nekada relativno uobičajenim predmetima. Tako su knjige, premda i dalje dragocenost, postale predmet njenog izučavanja.
 
Deo korica koji razlikuje knjige za opasač od ostalih, često izgleda kao štrumpfovska kapa, presavijena na vrhu knjige, ili kao Gandalfova brada, koja se spušta u precizan trougao. Smit je otkrila da neke knjige imaju samo jednu produženu kožnu koricu, dok druge imaju dve, pri čemu je spoljna namenjena nošenju. Ali nije uvek lako odrediti kojoj kategoriji knjiga pripada. Jedna od prvih stvari koje je Smit naučila kao knjigovezac jeste kako da rasklopi knjigu da bi videla njen sastav. Kod savremenih knjiga je moguće skinuti potkoricu i pogledati tajne njihovog poveza. Kod starih, retkih knjiga, to nije moguće, tako da je Smit morala da prstima opipava povez da bi stekla predstavu o unutrašnjosti knjige.

„Zatvorite oči“, kaže ona. „Kao knjigovezac, naučila sam da svojim prstima verujem više nego očima.“
 

Kad je počela strastveno da se bavi istraživanjem, pronašla je dve nove knjige:  jednu je našla u Škotskoj ‒ psaltir Nil Mekbita, i to je najmanja od svih poznatih knjiga za opasač. Dimenzija je svega 6 sa 4 cm, i lako staje u šaku. Nije imala čvrstu riknu, samo kožni omot i tragove malih popravki. U Beču je pronašla drugu knjigu za opasač, ali ova je odbila da oda svoje tajne. Mnogobrojne prepravke tokom godina su prikrile način izrade. Povez je, na primer, možda kasnije dodat. „Postoje neobična ispupčenja ispod njega“, kaže ona. „Prilično tajanstveno. Volela bih da mogu da je skroz rasklopim i vidim kakva je bila pre nego što je povez stavljen.“

Neke od knjiga imaju iznenađujuću unutrašnjost. Jedna  je pripadala kaluđerici, Katarini Ruder fon Rodek, koja je živela u manastiru Frojenalb pored Karlsruea u Nemačkoj. Ispunila je stranice ličnim molitvama i zakletvama, kao i beleškama o svom životu – kada je položila zavet ili kada su se seljaci pobunili u Nemačkoj 1525. godine. Na početku knjige, pet stranica je ukrasila grbom svoje porodice, sivom sovom na crvenom srcu, skeletom koji drži peščani sat i motivima cveća i loze koji se nalaze na stranicama širom knjige. „Ostavlja“, piše Smit, „veoma veseo i pitom utisak“.
 
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Vladimir Martinović