Srećko Horvat o osnivanju levičarskog transnacionalizma

Aron Vajt i Fredi Stjuart su razgovarali sa filozofom, piscem i političkim aktivistom Srećkom Horvatom u Londonu krajem 2019. godine. Teme razgovora su bile: njegov rad u pokretu DiEM25, kao i izgradnja progresivnog internacionalizma, tehnološka politika i polaganje nada u omladinski klimatski pokret.

Fredi Stjuart: Mislim da je za početak ovog intervjua prikladan izraz „nada bez optimizma“, koji vi koristite. Svedoci smo društvenih mobilizacija širom sveta, od Čilea do Hong Konga, kao i u klimatskom pokretu koji predvodi Greta Tunberg, pa je moje pitanje, šta vam tačno u ovom trenutku uliva nadu?

Srećko Horvat: Svi ovi pokreti mi ulivaju nadu. U knjizi „Poezija iz budućnosti“ postoji poglavlje o „nadi bez optimizma“, koje sam napisao dve godine pre nego što je ijedan od tih pokreta zapravo postojao.

Ono što danas primećujemo, od Čilea do Libana, uliva mi nadu da ljudi nisu spremni da prihvate status kvo. Ljudi protestuju, udružuju se i shvataju da ne možemo samo da protestujemo protiv nečega, već moramo da protestujemo i za nešto. Većina članova ovih pokreta shvata da cilj nije samo trenutni poredak, već mnogo dublji, temeljniji problem. Ako slušate Gretu, shvatićete da je ona svesna da moramo da pričamo, primera radi, i o kapitalizmu, a protestanti u Čileu će vam reći da vrlo dobro znaju da nije stvar samo u 30 pezosa, već u 30 godina neoliberalne, gangsterske ekonomije, koja traje još od prevrata i Pinočea.

Dakle, to mi uliva nadu. Videćemo kako će se stvari odvijati. Nisam uvek tako optimističan, naročito ako posmatramo istoriju sličnih pokreta, jer vrlo često izgube svoj zamajac. Zato koristim izraz „nada bez optimizma“; trebalo bi da gajimo nadu za ove proteste, ali da ne budemo optimistični. Primera radi, setite se optimizma u jeku Arapskog proleća, kada su filozofi poput Alena Badjua pričali o „vetru iz Afrike koji će promeniti tok istorije“, a nekoliko meseci kasnije su potpali pod autokratske režime, Muslimansko bratstvo se pojavilo u Egiptu, MMF se vratio u Tunis, sva energija se rasula, iako nije nestala. Te energije su vrlo često ishodovale melanholijom, ozlojeđenošću i depresijom, jer nisu odmah uspele u svojoj nameri, ali one mogu da se obnove i mislim da se to danas dešava u većini ovih pokreta.

Pored toga, nadu mi zaista uliva dečji pokret. Ne laički, već mislim da možemo da gajimo nadu na duže staze. Konstantno slušamo kako nema vremena, kako moramo da delamo odmah, međutim, ja zamišljam kako će kroz par godina ova deca biti starija, zauzeće mesta na fakultetima i u institucijama, i preduzeće korake ka temeljnoj transformaciji sistema. To se neće desiti sutra, ali mi ta dugoročna perspektiva uliva najviše nade. Znamo da nemamo mnogo vremena, ali ne smemo se plašiti da razmišljamo na duge staze.

Aron Vajt: Objašnjavate kako nam je potreban novi Pokret nesvrstanih koji se „fokusira na borbu protiv okupacije i dominacije kapitala“. Da li smatrate da je vaš rad u pokretu DiEM25, i način na koji on povezuje sve meridijane, model pravog globalnog postkapitalističkog internacionalnog pokreta?

Srećko Horvat: Mislim da sadašnja situacija iziskuje tako nešto. Ja bih ga nazvao Pokret ponovo svrstanih, jer kritike kapitalizma zahtevaju novo svrstavanje. Pokret nesvrstanih se uglavnom sastojao od država koje nisu želele da budu deo sovjetskog ili američkog bloka tokom Hladnog rata, pa su stvorili mrežu država koje će sarađivati politički i ekonomski, naročito među zemljama Trećeg sveta.

Danas je teško stvoriti nešto slično, iako pokret u nekom obliku i dalje postoji. Međutim, sada ima jako malo progresivnih vlada, države u Južnoj Americi koje su se kroz istoriju borile za društvene reforme sada krvare jer više ne postoje progresivne vlade.

Mislim da nam je na vlasti potrebna kombinacija političkih partija i društvenih pokreta. Setite se drugog međunarodnog pokreta, Svetskog socijalnog foruma, koji je suprotnost Pokretu nesvrstanih. To nije savez država, već isključivo društvenih pokreta. Mislim da nam je potrebna kombinacija ta dva saveza.

Pomenuli ste sve meridijane, potrebne su nam političke partije, društveni pokreti, uzbunjivači, novinari, umetnici, različite branše i zanimanja, samo zajedničkim snagama možemo da formiramo novi međunarodni pokret. Smatram da je DiEM25 deo toga, već imamo više od 100.000 članova u Evropi, a naš kolektiv se proteže od Gvatemale do Španije, od Austrije do Poljske, od Hrvatske do Grčke; naša zajednica dokazuje da je međunarodno povezivanje moguće, kao i zajednički rad na izgradnji vlasti.

Navešću konkretan primer: da DiEM25 nije učestvovao u evropskim izborima u maju 2019. godine, verovatno ne bismo uspeli da dobijemo 9 članova u grčkom parlamentu na državnim izborima. Mislim da je to dobar pokazatelj da internacionalizam zaista ima smisla. Mnogi ljudi će kritikovati: „Ma, ti si internacionalista, ali kako se to zaista odražava na lokalnu zajednicu, kako se to odražava na državnu politiku?“, međutim, u Grčkoj smo pokazali da je to moguće. Osmislili smo program na međunarodnom, evropskom nivou i usmerili energiju na Grčku, a naši aktivisti i članovi su uspeli da dobiju nacionalnu podršku.

DiEM25 je osnovan posle Grčkog proleća, kada smo shvatili da borba na nacionalnom nivou nije dovoljna. Potrebna nam je međunarodna saradnja jer tako rade oni protiv kojih se borimo.

Fredi Stjuart: Da li biste rekli da su sadašnji pokreti, poput DiEM25 i Progressive International-a, koji su 2018. godine osnovali Janis Varufakis i Berni Sanders, primeri razvijanja izričitog internacionalizma?

Srećko Horvat: Ako ćemo iskreno, smatram da tu ima još puno posla. Sve je još relativno indirektno. Još uvek nam nedostaje radikalni međunarodni pokret. Progressive International definitivno jeste korak u tom pravcu. Cilj su nam društveni pokreti i aktivisti širom sveta, jer je većina nas koji smo učestvovali u Svetskom socijalnom forumu svesna postojanja određenih problema, a jedan od najvećih je bio nemogućnost političkog opredeljenja. To je bio forum nad forumima, pokret nad pokretima, ali nikada nije uspeo da pokrene velike akcije na globalnom nivou.

Dakle, mislim da sa pokretom Progressive International pokušavamo da napravimo korak dalje. Pre svega da se povežemo sa svim pokretima koji su izgubili snagu i zajednički cilj posle dešavanja u Južnoj Americi, i onoga što se dešava sada, kada Svetski socijalni forum gubi na značaju. Hitno moramo to da obnovimo, a na tome i radimo.

Fredi Stjuart: Da li mislite da izuzetan razvoj tehnologije i mogućnosti za međunarodnu saradnju sa određenim svojinskim odnosima, koje nam on pruža, znači da verovatnoća za pokrete o kojima ste govorili nikada nije bila veća?

Srećko Horvat: To je dobro pitanje. Za početak bih rekao da sam potpuno protiv onoga što Jevgenij Morozov naziva „tehnološki solucionizam“, odnosno da ne mislim kako će nam tehnologija rešiti sve probleme, da ćemo dostići tačku singularnosti i da ćemo svi živeti srećno. To se neće dogoditi.

Nažalost, mislim da levičari nisu dovoljno sposobni za razumevanje i upotrebu tehnologije. To, naravno, ima veze sa svojinskim odnosima, pomenuli ste i Marksa, u današnje vreme moramo da se prilagodimo. Levičari moraju da smisle kako da upotrebe trenutno dostupne tehnologije, ako nisu u stanju da naprave sopstvene. Naravno, postoje primeri kada smo bili uspešni, kod kodiranja komunikacije i razmene podataka. Ali uglavnom smo primorani da koristimo dostupne tehnologije i mislim da to možemo da upotrebimo protiv samog sistema. To je koncept subverzije, o čemu sam napisao knjigu, i bio sam učesnik Subversive Festivala, gde se razmatralo kako da koristimo postojeće tehnologije u borbi protiv sistema.

Aron Vajt: Jedno od dugotrajnih zaveštanja neoliberalizma je izjava Tačerove da „ne postoji društvo“. U skorije vreme su levičari u Americi pokušali da opovrgnu ovu misao pokušajem da stvore kolektivnu maštu i da izgrade osećaj zajedništva kroz kreativnost. Šta vi mislite o ponovnom izgrađivanju „društva“ u ovom međunarodnom projektu?

Srećko Horvat: To je ključno političko pitanje. Sociolog Mauricio Lazarato koristi prikladan izraz: „samopreduzetnik“; njegovo stanovište je da ćemo, prema filozofiji Tačerove, doći do stepena gde će svi biti primorani da postanu preduzetnici. Čak i ako idete na fakultet, idete kao preduzetnik, pretvarate se u robu i prodajete se kao proizvod na tržištu i nadmećete se sa drugima. Iz ovoga proističe da, ako vam se desi nešto poput saobraćajne nesreće ili bolesti, to je vaša odgovornost, a ne odgovornost društva. Ako želite pomoć društva, morate da prihvatite privatizovano zdravstvo i obrazovni sistem. Kao pojedinac ste sami.

Gledajući tako, ključno je da levičari preurede društvo. Kao što ste rekli, američka levica tu radi dobar posao, a i u drugim državama ostvarujemo napredak. Jedan od većih neuspeha Arapskog proleća je što su tu omanuli. Često koristim primer Egipta: zašto je Muslimansko bratstvo nizalo uspehe nakon protesta? Zbog toga što su jedini pokušali da obnove društvo idući od sela do sela. Ako je nekom bila potrebna pomoć ili lekovi, oni su pomagali. Ne kažem da treba da budemo poput njih, samo kažem da je ovo tradicionalno bila uloga levice – sindikati, radnički pokret, pokret za prava žena i slično, oni su radili upravo to – ako ste imali represivni sistem ili individualizovano društvo koje je nametalo otuđenje, oni bi pokušali da stvore alternativu koja bi obezbedila jednakost moći, a mi moramo da radimo u tom pravcu.

Autori: Aron Vajt i Fredi Stjuart
Delovi intervjua preuzeti sa: opendemocracy.net
Prevod: Đorđe Radusin