Laguna - Bukmarker - Srđan Krstić: Ovom knjigom sam želeo da pomognem ljudima da se podignu i nastave - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Srđan Krstić: Ovom knjigom sam želeo da pomognem ljudima da se podignu i nastave

Knjiga koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune „Borba do pobede“ pripada žanru non-fiction zamišljena je da pokaže da je pobediti bolest moguće. Smisao ove knjige je da ljudi kojima je teško vide i prepoznaju da postoji neko ko ih u potpunosti razume, da nisu sami i da to što se njima događa nije pojedinačan slučaj, da nisu izopšteni od sveta. Srđan Krstić je pisac i urednik za izdanja iz oblasti publicistike. To je, naravno, prednost kada je pisanje ovakvih knjiga u pitanju, ali i ogroman izazov za autora, jer poznavanje ove oblasti u izdavaštvu zahteva od njega da se istakne u odnosu na druge originalnim pristupom izabranoj temi i svojim stavovima o njoj.



O ovoj dragocenoj knjizi razgovarali smo sa autorom, sa željom da izvučemo od njega još neku mudru misao poput onih koje se nalaze u samoj knjizi.

Nastala na osnovu vašeg iskustva, ova knjiga poručuje nešto o čemu psihosomatika govori već nekoliko decenija: prihvatite svoju bolest da biste je savladali. Vi ste to, čini se na osnovu knjige, spontano radili. Pa ipak, vi ga sve vreme nazivate „Tuđinom“, poredite gas a neprijateljem protiv koga okupljate vojsku da biste se izborili sa njim. Da li je bolest prijatelj ili neprijatelj?

Bolest, problem, teškoća, nikako nije prijatelj i nisam poštovalac one izreke „što te ne ubije, očeliči te“ ma koliko ona bila istinita. No, život ume da vas postavi pred crni, visoki zid i da vas natera ili da ostanete tu ili da ga nekako prođete, bilo da se radi o bolesti ili nekoj drugoj pojavi koja je za vas ta užasna teškoća koja vas lomi. Za mlado biće to može da bude i neuzvraćena, velika ljubav, za starije užasna neizvesnot sutrašnjice koja preti bedom i siromaštvom. Bolest je samo simbol i da, jeste neprijatelj koji može i da vas očeliči, ali ako ga pobedite, a doći do pobede nije lako i o tome govori moja knjiga. O borbi, ali i teškoćama koje vas čekaju na tom putu.  A da li se „bolest“ mora prihvatiti da biste se protiv nje borili očito je i danas, dok se borimo protiv korone, dok neki ljudi ne prihvataju njeno postojanje, što je apsurd ali jeste linija manjeg otpora koju mnogi prate. Negiranje crnog zida u koji se zalećete i koji se obrušava na vas nikada vam neće doneti dobro. Ako znate šta imate pred sobom i to sebi priznate, tek onda možete protiv toga i da se borite svim silama. Tumaranje u mraku, nepriznavanje objektivnih okolnosti, prizivanje više sile u pomoć, sve to jedino može da vam naškodi i da vas oslabi. Tu ste vi i taj „Tuđin“ ma kakvo lice imao i morate u borbu s njim, pa što bi stari Grci rekli ili se vraćate sa štitom ili vas donose na njemu.

Da li je pisanje ovakve knjige bilo terapija protiv bolesti ili povratak u život nakon bolesti?

Moram da vas razočaram, ali ni jedno ni drugo. Moje priče i romani su bili terapija onda kada se sve to događalo, bio je to svet koji mi je pomagao u borbi s teškoćama. Ova knjiga je nastala u vreme kada je postojala dovoljna, sigurna distanca i to je nešto što uvek podvlačim jer se mnogi odvaže da pišu ovakve ili slične knjige u vreme dok bitke traju, a to je po meni i pogrešno i opasno. Nemaš tada jasnu perspektivu, ne vidiš širu sliku i što je najvažnije, nisi još pobedio. Potrebno je neko vreme da sve legne na svoje mesto. I tek onda možeš da napišeš ovakvu knjigu, kada ona nema svrhu da posluži kao još jedno oružje, kada je čista i usmerena da pomogne drugima, kada ima neki viši cilj, a pomoći, makar i malo onima kojima je teško jeste taj viši cilj. A mislim da „Borba do pobede“ nosi u sebi snagu i energiju, koje su potrebne onima koji u dugoj i iscrpljujućoj borbi klonu, kojima se čini da nema svetlosti u daljini i da ih mrak guta. Knjiga ne može da bude ni lek ni terapija, zamišljena je da pokaže da je pobediti moguće i to je njena mantra: Pobediti je moguće.

U knjizi pišete nešto što je izuzetno aktuelno: Vi morate ukinuti vanredno stanje, morate u jednom času prekinuti borbu i vratiti se u život. Morate izaći iz bolesti, iz svih njenih vidova i time ćete najbolje osigurati granice i napraviti branu. Kako se vi danas nosite sa pretećom pandemijom i da li je doživljavate kao bolest prema kojoj se možemo odnositi na isti način kao i vi prema vašoj bolesti iz knjige?

Taj izlazak iz bolesti ili bilo kog drugog ozbiljnog problema je možda i jedno od najvažnijih poglavlja u knjizi jer često srećem ljude koji na ovaj ili onaj način ostaju u „bolesti“, pa čak i mnoge knjige pišu oni koji su i dalje u tom vanrednom stanju, bilo da je to režim ishrane ili uopšte način života. Ne možete neprestano biti u vanrednom stanju, neprestano na prvim linijama odbrane, ne možete držati front unedogled. Opet, ne možete ni da spustite gard pre vremena da sami proglasite da ste pobedili iako po vama padaju bombe, što se nama nažalost u ovoj zemlji događalo. Aktuelna pandemija ima i tu jednu opasnu, po meni možda i najtežu dimenziju a to je vreme trajanja. Ona već dugo traje i po svoj prilici će trajati, a mi očekujemo taj neki datum kada će neko zvanično objaviti da je gotovo, da od sutra skidamo maske i da se sve vraća u normalu. Bojim se da su ta naša očekivanja posledica globalne razmaženosti čovečanstva i nespremnosti da sagledamo svet u svoj njegovoj punoći u koju spada i virus koji se samo bori da živi i da opstane, a život je žilav i život jeste neprestana borba, što i ja sam koji se zalažem za ovaj princip umem često da zaboravim. Bojim se da kao društvo u celini, kao čovečanstvo, nismo shvatili potrebu za jedinstvom i ozbiljnost problema pred kojim se nalazimo i koji je u proteklih godinu dana eskalirao. Kao neko ko život duguje savremenoj medicini nisam se kolebao oko vakcine, ali razumem i taj strah od leka prisutan kod mnogih, mada ne vidim neku alternativu osim ruskog ruleta s virusom. Što duže budemo podeljeni, što više bude pritisaka da se što pre vratimo u normalu, a biće ih, sve će ovo duže da traje i ti pritisci će apsurdno biti sve veći. Vrtećemo se u začaranom krugu. Vreme u ovom trenutku ne radi za nas i lomi pojedince, države, narode. Bojim se da će ovo sve da potraje dok ne budemo svi odlučno stali iza naučnih dostignuća ove civilizacije i ne budemo shvatili da nauka nije samo mišljenje ludih naučnika, u suštini jednako svakom drugom mišljenju, već jedini, težak i dug put koji nam se trenutno otvara.

Smatrate li da bolest obavezno donosi i produhovljenje? Da je ona „prilika za razvoj“?

Iskreno, voleo bih da nisam imao takvu priliku za razvoj. Tačno je da nas svaka bolest ili prepreka u životu, teškoća koja ne ugrožava opstanak, na neki način ojačaju, očeliče, ali to je sve pod moranjem. Može čovek da bude istrajan i jak i da se razvija i bez teških muka kroz koje mora da prođe. I onaj ko nije imao većih problema u životu može da se razvije u zdravu i jaku ličnost bez upliva bolesti ili nekih drugih ličnih tragedija. A što se produhovljenja tiče, nisam baš siguran koliko to zavisi od veličine problema pred kojim se nalazi čovek ili od njega samog. Nisam baš pristalica one utešne teze „ima u tome nečeg dobrog“. Nema. To što moraš žestoko da se boriš da bi preživeo svakako izgrađuje tvoju ličnost, ali samo ako preživiš. A mnogi ne uspeju u tome. Oni koje ne udari grom života ništa nisu propustili. I mogu ceo život lepo da prožive bez iskustava kakva sam ja imao. No, kada se već nađeš u situaciji da moraš da se boriš za život dobijaš neke lekcije koje drugi nisu i one su dragocene, ali mislim da sam mogao i bez njih. Ima kvaliteta i u bezbrižnom životu, a baš za taj kvalitet koji nosi bezbrižan život vredi boriti se i kada je teško.

Iako je vaše iskustvo bilo vrlo naporno, vi ni u jednom trenutku ne gubite veru u sebe. Mislite li da je to zato što ste se vrlo mladi susreli sa tako velikom nevoljom?

To možda samo tako izgleda, kada se sve sažme u knjigu i kada zaborav napada preko sećanja. Suštinski i gledano na duge staze nisam gubio veru u to da mogu da izdržim sve što sam morao, ali je i tu postojala granica, kao što sam u knjizi i napomenuo. Svi mi imamo granicu i ponekad je voljom prelazimo, a to jeste ponekad u životu poželjno, ali ne uvek, ne ni često jer ima visoku cenu.  Niko od nas nije Baš Čelik, a i on je imao slabe tačke. Bilo je dana kada mi se činilo da nema kraja i da je bitka izgubljena, bilo je pravih noćnih mora, turobnih glasova u pomrčini. Normalno je da poklekneš i staneš, da te obuzmu sumnje. No prava snaga je ono kada se podigneš, otreseš prašinu i nastaviš dalje. Zvuči lako, ali nije. To je veoma teško, ali borba s onom silom koja vam ugrožava život nikada nije laka i nema prečice, nema na brzaka, nema čarolije.  Ovom knjigom sam želeo i po reakcijama čitalaca vidim i da sam uspeo da pomognem ljudima da se podignu i nastave. To je možda i najvažnije.

Da li ste, pišući knjigu, bili svesni koliko ste udaraca naneli čitaocu? Sve vreme mislimo da ćete nas utešiti, da ćete nam reći da „posle kiše ide sunce“, ali na vašem primeru čitamo da to nije tako. Naprotiv, vi ste se izlečili od kancera, ali onda su vam se desile neke druge nezgode, kao da vas život nije ostavljao na miru. Da li je vaš stoicizam proistekao iz tog iskustva ili mislite da je to stvar karaktera?

Nažalost, život je takav, nepredvidiv i događaji često ne zavise ni od naše volje ni od odnosa prema svetu. Biće vam lepše ako ste pozitivni i ako imate lepe misli, ali sve to skupa ne utiče na munje i gromove. Oni udaraju nasumično. Možete da se čuvate kad je nebo tmurno, ali postoje i neobjašnjiva pražnjenja atmosfere. I to nema veze sa „lošom karmom“ ili „nemam sreće u životu“. Problem je što mi mnoge dobre stvari koje nam se događaju uzimamo zdravo za gotovo, a ističemo kada nam nešto prepreči put. Nekako nam je ubačen taj obrazac da kada postignemo nešto značajno sledi nagrada, ali u stvarnosti nije tako. Često su to događaji koji nemaju nikakve veze jedan s drugim. Život je pun izazova. Neki kao ja stalno trče trku s preponama, neki lagano prošetaju, a mnogi bezbrižno jure i zakucaju se u zid, bez prava na popravni. Ono jedino što je važno – treba živeti, izdržati oluju i nastaviti dalje, ma koliko nam se čini da je teško, da niz nesreća nosi neku poruku, da nam neka mistična crna sila nešto saopštava. To je samo naša uobrazilja, prepoznavanje obrazaca tamo gde ih nema. Meni su se namestile neke loše stvari, naizgled u nizu, međutim, bilo je i onoga što je dobro i to se nameštalo u nizu. Verovatno da ne postoji savršeni balans ali je sigurno da se vredi boriti. Izdržati.

Humanost je ono što obeležava celokupan ton ove knjige. Proklamujete razumnu (a ne bolesnu ili zadrtu) disciplinu, umerenost, a na kraju kažete: I zato, kada se izlečite: živite! Popustite nekad pred porocima. I oni su deo života. Da li je to pobednička poruka ili poruka iz prkosa bolesti?

Smisao ove knjige je da ljudi kojima je teško vide i prepoznaju da postoji neko ko ih u potpunosti razume, da nisu sami i da to što se njima događa nije pojedinačan slučaj i da nisu izopšteni od sveta. I dobijam potvrdu da sam u tome uspeo, da se oni koji pročitaju knjigu osećaju osnaženo. A jedan od najvažnijih segmenata knjige je upravo to akcentovanje onog ljudskog u nama. Da, moraš biti disciplinovan, ali ne po cenu da poludiš od toga jer onda ta disciplina gubi smisao. Na takav stav me je „navukla“ moja doktorka koja mi je donela čašu šampanjca dva dana posle operacije dok su iz mene još na sve strane virile cevčice različitih vrsta i boja. Jedna njena pacijentkinja je završavala terapiju, rezultati su bili dobri i svi smo slavili. Ima nečega u tome kad malo skrenete sa obeležene staze, kad okusite zabranjeni život. I to ume da leči iako pomalo i šteti. Borba nije samo front, disciplina, istrajnost, koji su neophodni, mora čovek u sebi da pronađe i ono biće koje žudi za malo zabranjenog voća i da ga nahrani s vremena na vreme. Ništa nije crno i belo i ne postoji samo jedan put, jedna terapija, jedan način. Ono što je odgovaralo meni neće odgovarati vama i zato sam napisao knjigu koja će vas ubediti i pokazati da je pobediti moguće, ali vi vodite rat, vi najbolje poznajete sebe i to je vaš život, kojim suvereno vladate, vaš put. Ne mogu ni ja, niti to iko može, da vam prepiše recept. Mogu samo da vam ukažem da vi to možete, da vas trgnem iz stanja tihe predaje. I to nije prazna mantra. To je istina, vi to možete. Zato se uvek borite za život.

Vredi.

Autor: Laguna


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova akcija kompanije visa i izdavačke kuće laguna uz kupovinu, knjiga na poklon laguna knjige Nova akcija kompanije Visa i izdavačke kuće Laguna – uz kupovinu, knjiga na poklon
03.12.2021.
Kompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knj...
više
noćni šaptač i poljupci za doručak laguna knjige Noćni šaptač i poljupci za doručak
03.12.2021.
Simbolika noći je veoma rasprostranjena u književnosti. Često se koristi da prikaže smrt i užas, dok u Bibliji noć predstavlja nedostatak vere u Boga. Tokom noći kada je mračno, atmosfera često može...
više
ljubenović gostovao u novosadskom dečjem kulturnom centru laguna knjige Ljubenović gostovao u novosadskom Dečjem kulturnom centru
03.12.2021.
Bojan Ljubenović bio je u utorak 2. decembra gost novosadskog Dečjeg kulturnog centra, gde je učenicima prvog razreda OŠ „Žarko Zrenjanin“ predstavio svoje knjige za decu. Teme druženja pisca i...
više
o točku vremena epizoda 5 laguna knjige O „Točku vremena“ – epizoda 5
03.12.2021.
Nakon eksplozivne četvrte epizode serije „Točak vremena“ koja nas je ostavila sa više pitanja nego odgovora, i pete epizode koja će biti objavljena danas, dužnost nam je da uspostavimo balans i pružim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.