Srđan Krstić: Onaj ko se bori da bi pobedio, ne mora da se odriče snova

Kada vam je život na ivici, prognoze loše i čini se kao da izlaza nema, ni tada ne smete klonuti duhom, jer je pobeda uvek moguća. Ali, samo ako imate veliku želju i volju za životom, ako ste spremni da se hrabro uhvatite ukoštac sa svime što vas čeka. O tome sa čime se sve treba suočiti, kao i o još mnogo toga, otvoreno i bez ulepšavanja, priča Srđan Krstić u svojoj novoj knjizi „Borba do pobede“ u izdanju Lagune. To je bio i povod našeg razgovora s piscem i urednikom ove izdavačke kuće.



Da li je priča o kanceru i teškim trenucima kroz koje ste prošli iziskivala da na neki način ogolite i svoje telo i dušu?

„Borba do pobede“   nije moja prva knjiga i napisao sam je onda kada sam pronašao pravu formu u kojoj ću da izložim ono što sam želeo – da pomognem svima kojima je teško, pri čemu moj lični primer samo ilustruje kako sve to funkcioniše u praksi. Namera mi je bila da svima koji su izgubili nadu ili se muče ophrvani teškim problemima koji im ugrožavaju život, pružim ruku i kažem: niste sami, ne klonite, pobediti je moguće. Po reakcijama bih rekao da sam u tome uspeo, upravo zato što na tim stranicama nema ulepšavanja i foliranja, nema čarolije niti zavodljivih pričica. Ovo je poštena knjiga, koja ne potcenjuje čitaoce, ne ulaguje se i otvoreno i direktno govori o gotovo svim problemima sa kojima se suočavaju ljudi kada se na ovaj ili onaj način bore za život. Moja priča je samo primer, nešto opšte što može da se primeni gotovo na svakoga i upravo ta iskrenost i ta istinitost daju joj na vrednosti i to se oseća. Od trenutka kada sam pronašao pravu formu, kroz koju sam mogao da iskažem sve što sam želeo i onako kako sam mislio da je najbolje, nisam imao nikakvih teškoća. Ova knjiga se krčkala godinama, a to vreme, ta distanca, neophodni su da bi čovek ovakvoj temi mogao da pristupi kako valja.

Jeste li bili u nedoumici kako prići čitaocu s tako osetljivom temom, kako ga savetovati, a ne uplašiti ga?

Znam da su knjige koje se bave ovim temama obično drugačije ali ovo je moja peta knjiga, urednik sam publicistike u Laguni, iza mene je veliko iskustvo i uveren sam da čitaoci dobro razlikuju istinite i one druge priče. Ovako direktan pristup gde se o svemu govori otvoreno i nema tabu tema nije uobičajen. U knjizi se inače razbijaju mnogi uvreženi stavovi, a jedan od njih je i taj o „plašenju“, o tome da s onim kome je teško treba u rukavicama, da ga treba na neki način zaštititi. A od čega ga tako štitimo? Od onoga što ga čeka? Ili on treba da zna šta ga sve čeka? Ja sam pre za ovu drugu varijantu, pri čemu sam nastojao da se nijednog trenutka ne mešam u posao lekara. Svrha ove knjige je da ulije snagu koja je potrebna za borbu i pobedu, a to ne može izokola, u rukavicama.

Više puta ističete da loše navike mogu urušiti i najbolje zdravlje i da je ono promenljiva kategorija, u šta ste se i sami davno uverili?

Da, ja sam imao tu nesreću da kao mlad – pre nego što sam stekao loše navike – iskusim susret sa nečim što ugrožava život, što pokazuje da nismo uvek gospodari svoje sudbine, ali je sigurno da na nju u toku života i sami utičemo. Zdravlje je kompleksan pojam u kojem učestvuju i geni koje nasleđujemo i okolina i način na koji živimo. Oni kojima se čini da nema kraja mukama moraju da znaju kako se i najgore zdravlje može popraviti i da će sutra, naravno uz mnogo istrajnosti, moći da žive pristojnim, normalnim životom. Nije to lako, ali je važno znati da je moguće.

Dotakli ste se i napada na zvaničnu medicinu i veličanja alternativne, kao i priča o farmaceutskoj zaveri, zbog čega bolesnici više ne znaju kome da veruju?

Moja iskustva sa zvaničnom medicinom su dvojaka, i dobra i loša, i mislim da je to realnost. Dogodi se da lekar koji spase veliki broj pacijenata, negde i pogreši. Lekovi, vakcine, hemoterapije pomažu, ali u nekim slučajevima nanesu štetu. Zato ljudi imaju potrebu da se okreću i drugim načinima, ne bi li nekako sebi pomogli i to je razumljivo. Alternativa takođe ima dvojako lice. S jedne strane tu su metodi koji zaista mogu da vam ublaže tegobe, a s druge, tu je mnogo veći broj lovaca u mutnom, koji su daleko gori od farmaceutske industrije. A veoma je važno imati na pameti da i jedni i drugi zarađuju na onima kojima je teško. Međutim, od zvanične medicine ne možete pobeći, jer kad pukne slepo crevo hirurg nema alternativu. Zvanična medicina, uz sve mane, još uvek daleko prednjači u odnosu na ostale vidove lečenja, koji neosporno mogu da imaju važnu prateću ulogu. Možda ja i grešim, ali ne bih smeo da svoj život poverim u ruke nekome ko funkcioniše van sistema.

Šta vam je bilo teže: dugotrajna borba za život ili povratak njemu, kada ste se suočili s gubitkom noge i odrekli mladalačkih snova?

Vaše pitanje krije jednu zamku, a to je da, po inerciji, mislite da čovek koji ima žestoke ožiljke ili nedostatke, mora da se odrekne snova, a ja u knjizi baš insistiram na tome da onaj ko se bori, strada, ko mora da žrtvuje i deo sebe da bi pobedio, ne mora da se odriče snova. Ko god se borio za život, na bilo koji način, teško da je iz toga izašao neoštećen, ali to je sasvim normalno i ne znači da je on sada polovnjak zreo za otpad. Možda on ne može baš sve što može utrenirani sportista, ali danas nam tehnologija omogućava da sve nedostatke na neki način kompenzujemo. Povratak u život posle pobede jeste težak, onoliko koliko je i neophodan. U jednom trenutku morate potpuno da izađete iz bolesti i vratite se u život, jer ste se za to borili, i tome sam posvetio dosta mesta u knjizi.

Zdravi ljudi često ne znaju kako da pomognu obolelom, a da to on ne doživi kao sažaljenje. Kakav je vaš savet?

Moja knjiga se prvenstveno obraća onima kojima je teško ali je pisana i za one koji učestuju u svemu tome, koji pomažu, neguju, daju podršku i koji su na prvim linijama odbrane. A to je delikatna pozicija. Prvo na čemu insistiram i što smatram neophodnim, iako ima i drugačijih mišljenja, jeste da onaj koji se bori za život zna punu istinu o onome protiv čega treba da se bori, a okolina to često ume da prećuti. Kada se pređe taj prvi korak, sve ono što dolazi kasnije biće mnogo lakše. Svakako je dobro da i oni pročitaju knjigu, da vide kako se oseća onaj kojem pomažu, i koji to često ne ume da iskaže ili se iz nekog razloga stidi. Najčešća greška je da okolina misli kako bolje i više zna šta je korisno za onoga kome je teško i šta mu treba, pa onda to nameće, a time se, iz najboljih namera, više pomaže problemu nego onome kome bismo da pomognemo.

Poznato je da je stres jedan od glavnih okidača bolesti, kako ga možemo svesti na minimum ili ga neutralisati?

Objavio sam nekoliko knjiga o stresu, slušao psihologe koji pričaju o tome i svi imaju jedan zajednički savet: Izbegavajte stres. Mogu samo da parafraziram staru poslovicu: izbegao bih ja njega ali neće on mene. Bojim se da mi brkamo stres i događaje. Na događaje često ne možemo da utičemo, a mnogi zahtevaju našu reakciju ili nas dovode u neprijatnu situaciju. Mislim da ljudi skloni emotivnim reakcijama tu više stradaju, kao i mladi. S vremenom naviknete da hladne glave reagujete na događaje i učinite ono što je do vas. Najmanje ste pod stresom, bez obzira na događaj, kada ste svesni da ste uradili sve što ste mogli. Svemir vam onda obično bude naklonjen, kao i kada se čista srca borite za život, zato uvek podvlačim: pobediti je moguće. Nije lako, ne može preko noći, traži žrtve, dugo traje ali je moguće.


Tekst: Vanja Ostojić
Izvor: Magazin Lepa & Srećna