Srđan Dragojević: Pisanje je sloboda

Sa proslavljenim rediteljem i piscem Srđanom Dragojevićem razgovarali smo o novom romanu „Lajk“ i živopisnoj i složenoj glavnoj junakinji, dotakli se uticaja društvenih mreža, ali saznali i to ko ga je ohrabrio da krene u osvajanje prostranstava književnosti.



Srđan Dragojević kao da „piše filmskom kamerom i snima pisaćom mašinom“, a „Lajk“ je roman koji je na dobrom putu da bude deo obavezne čitalačke literature i pamtićemo ga poput replika iz filmova kao što su „Mi nismo anđeli“, „Dva sata kvalitetnog TV programa“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“... Ovo literarno dostignuće dokazuje kako se istovremeno može biti i jezivo smešan i zabavno strašan. Sve se događa u hotelu na Jadranskoj obali, na mestu nekadašnjeg socijalističkog dečjeg odmarališta, a sada luksuznom odmaralištu za bogate…

Mili je u Vašem novom romanu „Lajk“ influenserka na Instagramu, čiji san je da dosegne milion pratilaca. Otkud opsesija (mladih) ljudi za slavom i estradom, dok plivaju u azurnom moru osrednjosti?

Oh, ne bih o mladima sudio toliko strogo. Koliko njih je nekada maštalo da budu učesnici festivala narodne muzike „Ilidža 1976“, toliko ih ima i sa željom da budu influenserke i influenseri. Umesto „Ilidže“, možete staviti i Zaječarsku gitarijadu. Samo se ukus donekle promenio, ali mladi nisu krivi za taj „duh vremena“ u kojem su se rodili, žive i snalaze se. Ako, često sa pravom, kritikujemo „duh vremena“, imajmo u vidu da su naše generacije dovele do njega.

Nekada su se ljudi ugledali na bolje od sebe: naučnike, umetnike, književnike, sportiste, a danas su uzori malo drugačiji. Postoje li ikakvi kriterijumi ili je cenzura danas samo reč koja boravi u rečnicima?

I trebalo bi da boravi u rečnicima. Umesto cenzure, uvek valja dati prednost strateškom usmeravanju koje (relativno) pametni političari koje su izabrala (relativno) pametna društva mogu da učine kako bi forsirali vrednosti koje vode ka napretku i težnji da zajednica bude obrazovanija i uspešnija. I sami vidimo da su kulturne rubrike iščezle sa stranica štampanih medija ali, najčešće, i sa portala, a da Javni servis i televizije sa nacionalnom frekvencijom često forsiraju i vrednosti i osobe koji nisu bogzna kakav primer građanstvu. Uostalom, generacije su imale emisije sa rok-pop listom, a danas je to samo davna prošlost, zar ne?

Kada se izbrisala granica između onog što je nepregledna raznolikost sadržaja koja pleni interesovanja mladih stvorenja i oplemenjuje, i nastupilo razdoblje samodovoljnosti, nepismenosti, odsustvo saosećanja? Postoji li uopšte u ovom društvu tabui ili su društvene mreže otvorile sve (Pandorine) kutije?

Mislim da se to ne odnosi samo na društvene mreže. One su samo jedan od pokazatelja stanja u društvu. Meni se čini da je glavni i pokazatelj i uzrok „socijalne entropije“ nestanak veoma važnog pojma: „BLAM“. Nekada se veoma dobro znalo šta je „blam“ i šta se ne sme raditi jer je cena „blamantnog ponašanja“ bila veoma visoka. Ako je to bila „cenzura“, ona je bila samoregulatorna, spontana i veoma efikasna.

Vi ste u knjizi „Pre nego što crvima kažem zdravo“ citirali Eriha Froma: „Bolesno društvo funkcioniše kao fabrika koja ’poludi’ i počinje da proizvodi škartove koji se svuda, van tog društva, doživljavaju kao neupotrebljivi. Sami ’škartovi’ nemaju svest da im nešto nedostaje. Oni se u bolesnom društvu savršeno uklapaju u nove mašine za proizvodnju kolektivne patologije.“ Da li je Mili „škart“?

O, ne. Mislim da je Mili živopisan i kompleksan karakter. Meni je bio veoma zanimljiv i poželeo sam da ga portretišem, jer u meni izaziva emocije i želju da se takvim karakterom bavim. Kao što mi likovi političara nikada nisu bili dovoljno zanimljivi, pa se u svojoj dugoj karijeri nikada njima nisam bavio. Upoznao sam neke osobe slične Mili, kao što sam za film „Rane“ upoznao neke zaista zanimljive ljude iz sveta podzemlja. Autor mora i da voli svoje likove. Ako se to ne dogodi, delo nije zanimljivo i ostaje u ravni pamfleta.

Da li se život preselio u svet digitalnih mreža? Šta ga čini toliko primamljivim?

Ne znam da li ste, tokom kreativne diskusije kako jednim sloganom najbolje predstaviti ovu knjigu, posegnuli za onim koji sam vam predložio (Lajk A Life), ali to je za mene dosta dobar opis suštine romana „Lajk“. Društvene mreže i profili na njima jesu jedna vrsta imitacije života, sa mnogo truda, promišljanja da se svako ko napravi profil predstavi kao najbolja moguća verzija sebe i da komunicira sa najboljim verzijama drugih. Svi neprekidno putuju, jedu u najboljim restoranima, žive „punim plućima“ i neverovatno su uspešni u onome čime se bave. Nekada je to i smešno, ali je uvek dirljivo.

Pomenuli ste H. Dž. Velsa i „Vremeplov“: na površini bezbrižno žive bezazleni Eloi, dok su pod zemljom kanibali Morloci, tvorci mašinske civilizacije, koji snabdevaju Eloije luksuzom, ali se njima i hrane. Ako Eloije zamenimo influenserima, nije li u konačnici za njih Instagram što i Morloci?

O, ne bih rekao. U svetu, onom realnom, zaista postoje Eloi i Morloci. Morloci su onaj jedan procenat najbogatijih, svi mi, ostali, Eloi smo koje Morloci, na razne načine zabavljaju, zamajavaju da bi ih, na kraju, „pojeli“. Metaforički govorim, naravno. Na društvenim mrežama Morloci su oni lažni profili, često i „bot-profili“ koji su plaćeni, služe politici i određenim interesima, spremni da u roku od nekoliko sati nekome unište život, ugroze egzistenciju.



Kao neko ko nije rođen u epohi društvenih mreža, kako na njih gledate? Kao otac petoro dece i troje unučadi, kakvu ste im bolju alternativu pružili?

Vidite, ja sam rođen čak i pre epohe mobilnih telefona, pa smo čekali satima pored plastičnog „Iskra-Kranj“ telefona da se javi simpatija ili smo spontano išli „u grad“, nadajući se da ćemo sresti društvo na mestu gde obično „visimo“. No nikada mi ta pripadnost „bumerskoj“ generaciji nije mnogo smetala; mislim da sam jedan od prvih u zemlji imao PS kompjuter, pa laptop, bio i u „gejmerskoj fazi“ još krajem osamdesetih. Ta radoznalost me je držala kroz sve ove decenije, a neizmernu pomoć su mi i pružala deca i veoma sam često i od njih učio sve nove „fore“ koje se pojave u popularnoj kulturi.

Šta je kriptonit za društvene mreže? Da li se rešenje nalazi na poslednjoj stranici Vašeg romana „Lajk“? Koje knjige ste Vi čitali kada ste bili u mladim godinama, kao što su Ema i Aleksa Berger, junaci „Lajka“?

Pre svega, ne bi ni bilo ove priče da nismo, jednog leta, putujući kolima na razne destinacije, malo i poput porodice Berger u romanu, razvijali siže za ovaj horor film (koji će se, možda, i jednom desiti, nakon romana). Zato je uloga Vere i Alekse, moje najmlađe dece, ovde bila ključna. Ovo je priča iz ugla njihove generacije. Naravno, porodica Berger je u „Lajku“ u dosta velikoj meri i naša porodica Dragojevići.

Svako Vaše književno delo stoji na granici između romana i filmskog scenarija i, nalazeći se na toj poziciji, kao da ste u prednosti jer, ako neko zna da odvoji suvišno, i na ograničenom prostoru pruži najviše, onda su to ljudi Vašeg esnafa. Kakvi su Vaši profesionalni planovi?

Rekao bih da nemam taj „esnaf“, u srednjovekovnom smislu te reči. Bojim se da bi me tkački, grnčarski, graditeljski i drugi esnafi izbacili iz svog članstva jer nikada nisam uspevao da se specijalizujem samo u jednoj oblasti. Uvek sam se više družio sa spisateljicama i spisateljima, slikarkama i slikarima, nego sa osobama iz filmske profesije. Uostalom, moj profesionalni život seže bar deceniju pre prvog igranog filma, sa nekoliko knjiga, poezije i proze, uredničkom pozicijom u časopisu „Student“, desetinama priča objavljenim u raznoj periodici, čak i specijalizovanoj za naučnu fantastiku, članstvom u novotalasnom bendu. Što se romana tiče, najzaslužniji za to da se ipak okušam u profesiji romanopisca jesu Dejan Papić, vlasnik Lagune, i Veljko Lalić, izdavač Nedeljnika i Velikih priča. Dejan me je godinama nagovarao da napišem i roman, ali pošto sam čitavog života imao kompleks niže vrednosti, nisam verovao da sam za to sposoban. Veljko je želeo da pišem kolumnu za Velike priče i ja sam pristao na to samo pod uslovom da počnem sa romanom i da ga tu objavljujem u nastavcima. Kada sam završio „Lajk“, učinilo mi se da ipak mogu da napišem nešto obimnije od pesme ili kratke priče. Onda sam, jednostavno, nastavio da pišem i završio još dva romana, „Crveni“ i „Paša“. Ali nešto se u meni otvorilo, shvatio sam da bezmerno uživam u ovom procesu, toliko različitom od stvaranja igranog filma gde je proces finansiranja, konkurisanja na fondove tegoban i traje godinama, da bi se sve pretvorilo u jednu produženu noćnu moru, u kojoj se često pitate: „Zašto sam, dođavola, uopšte krenuo u ovo, šta hoću ovim filmom da saopštim!?“ Sa romanima je druga priča. Pišući sva tri romana, boraveći na Mljetu, mojoj omiljenoj destinaciji za pisanje scenarija, osetio sam jednu vrstu slobode kakvu nisam doživeo nikada za nekoliko decenija stvaralaštva. Sada mogu samo da se nadam da će i čitaoci doživeti sličnu emociju kada romane budu čitali.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukamrker, br. 58