Sparksov 21. roman „Povratak“ govori o ljubavi, poverenju i izlečenju

Pre nešto više od 25 godina, mladi prodavac iz Nju Berna u Severnoj Karolini pokušavao je da proda nešto više od farmaceutskih proizvoda koje je nudio lekarima. Nikolas Sparks je tada imao 29 godina i napisao je roman – ljubavnu priču zasnovanu na ličnim iskustvima.

Književni agent Tereza Park videla je nešto posebno u njegovom delu i pomogla mu da ga proda za milion dolara. Uskoro je ceo svet bio oduševljen „Beležnicom“, romanom koji je objavljen 1996. godine i odmah u prvoj nedelji dospeo na listu bestselera Njujork Tajmsa na kojoj se zadržao narednih 55 nedelja.

Sparks se odmah vinuo među književne zvezde i do sada je prodao preko 100 miliona primeraka romana, a knjige su mu prevedene na više od 50 jezika. Filmovi koji su nastali adaptacijom njegovih romana zaradili su ukupno preko milijardu dolara. Sparks i dalje živi u Nju Bernu. Donirao je desetine miliona u dobrotvorne svrhe, pokrenuo školu i osnovao fondaciju za pomoć deci.

Novi roman, 21. po redu, objavljen je nedavno i već se smatra Sparksovim najboljim do sada. Priča o Trevoru Bensonu, vojnom hirurgu koji pati od posleratnog stresa, Natali Masterson, lokalnom šerifu, i Kali, tinejdžerki sa skrivenim tajnama, smeštena je u Nju Bern i isprepletana sa Sparksovim ličnim osećanjima.

Razgovarali smo sa autorom o romanu „Povratak“ i donosimo vam deo tog intervjua.

Vaš novi roman odvija se u Nju Bernu. Zbog čega često smeštate svoje priče u Severnu Karolinu?

Zato što mi je Severna Karolina poznata i to je država koju zovem domom. Takođe, o njoj retko pišu drugi, samo ljudi koji tu žive, pa to na neki način daje svežinu i originalnost priči. Drugi razlog je geografski – ovo je prelepa zemlja i nudi različite pejzaže u koje možete smestiti svoje priče i doprineti atmosferi u romanu.

Živeo sam u Nju Bernu i čini mi se da u romanu „Povratak“ prikazujete grad onakvim kakav jeste, nije reč o fiktivnoj verziji postojećeg mesta. Mnogi autori daju sebi veliku umetničku slobodu dok vi ostajete autentični. Postoji li neki poseban razlog za to?

U ovom romanu sam želeo da ljude upoznam sa gradom u kome živim. Delovalo mi je da je Nju Bern savršeno mesto za ovakvu priču. Naravno, ovde živim zbog geografske lepote i kulture malog grada, tako da je sve vezano za upravo te dve stvari. Mali grad na prelepom mestu.

Likovi u romanu „Povratak“ predivno su razvijeni. Trevor, Natali i Kali pre svega, ali tu su i sporedni likovi koje srećemo. Možete li da nam objasnite proces razvijanja ovako složenih likova?

Naravno. Kako bih razvio lik Trevora Bensona, razgovarao sam mnogo sa vojnim veteranima koji se na neki način suočavaju sa posleratnim sindromima. Svi su imali različite posledice i ubrzo sam uvideo da je ono što se javlja u ljudima veoma individualno. Postoje neke sličnosti, ali ljudi reaguju na različite načine. To je veoma tužno, ali sam naučio najvažniju stvar iz tih razgovora – ovo je problem koji ne može da se leči i ljudi moraju da nauče da se nose sa njim tokom života. Želeo sam da Trevor ima taj aspekt i da ga učinim što uverljivijim. Želeo sam da prođe kroz proces shvatanja da je njegovo stanje hronično i da mora da nauči da živi sa tim.

Jedna od tehnika za suočavanje sa ovim sindromom je nešto što se naziva „odvlačenje pažnje“. Kada se osećate loše ili uznemireno, pokušavate da odvučete pažnju sebi i tako na scenu stupaju Kali i misterija o dedinoj smrti. Razmišljajući o njima, Trevorov um se bavi nečin novim.

Kali je misteriozni lik i to s razlogom. Želeo sam da je čitalac upoznaje zajedno sa Trevorom: malo po malo, ali da sve deluje kao da nema nekog smisla. Ona je hrabra i inteligentna tinejdžerka. Ima svoje tajne koje su, poput Trevorovih, obuzele njen život.

A tu je i Natali koja ima sopstvene probleme sa kojima se svakodnevno suočava. Spajanjem ova tri lika, želeo sam da prikažem razvoj odnosa među ljudima koji imaju probleme i uče da veruju drugima čime pokušavaju da se izleče.

Još jedna važna stvar u romanu, koja funkcioniše gotovo kao zaseban segment jeste pčelarstvo. Prikazujete košnicu kao zajednicu koja je sama sebi dovoljna. Da li je to metafora idealizovanog društva ili se samo uklopilo u priču?

I jedno i drugo. Jedan moj prijatelj, koji pati od posleratnog sindroma, rekao mi je da mu je pčelarstvo deo terapije. Zanimljivo je to da što više učite o pčelama, poželite da imate košnicu u svom dvorištu. Zaista je to jedna neverovatna zajednica bez koje bi ljudski život bio nemoguć.

„Povratak“ nema klasičan srećan kraj. Zbog čega ljubavne priče deluju istinitije ako se završavaju tragično ili nemaju potpuno „srećan kraj“?

U stvarnosti se, sve ljubavne priče, po definiciji, završavaju tragedično. Sve. Što više volite, to je gori kraj i više boli kada se završi. A ako ne boli na kraju, verovatno nije ni bilo dovoljno jako. Ovo se ne odnosi samo na romantične odnose, već i na porodične, prijateljske, pa čak i one sa kućnim ljubimcima. Svaka priča mora da se završi i na podsvesnom nivou nam je jasno da je ljubav privremena. Njen kraj je neizbežan jer nismo besmrtni.

Neke ljubavne lekcije ste naučili veoma dobro. Filmovi zasnovani na vašim romanima su zaradili preko milijardu dolara. Mnogi autori se muče sa adaptacijama dok ste vi baš uspešni u tome. U čemu je tajna? I moram da pitam – šta je sledeće u planu?

Uspešni su jer su filmovi pronašli svoju publiku. Imao sam sreće da su došli do publike veoma brzo. Kada se publici dopadne jedan, to vodi ka sledećem i imao sam mnogo sreće da je prvi talas filmova toliko dobro prihvaćen – „Beležnica“, „Poruka u boci“ i „Šetnja za pamćenje“.

Sa druge strane, Holivud je industrija koja je žestoko pogođena pandemijom. Gotovo da se ništa ne snima, cela industrija je na čekanju. Nadam se da će biti još adaptacija u sledećih nekoliko godina, ali moramo da čekamo, poput mnogih drugih industrija, da se situacija popravi.

Izvor: wataugademocrat.com
Prevod: Dragan Matković