Sparks: „Spasavanje“ je moj najličniji roman do sada

Dobrovoljni vatrogasac Tejlor Makejden izlaže se velikim opasnostima da bi spasao ljudske živote. Postoji, međutim, nešto sa čim nije u stanju da se suoči – ne može da se zaljubi. Čovek koji rado priskače u pomoć ženama u nevolji neminovno ih napušta čim od njega požele nešto više. A onda jednog dana, strašna oluja pogađa njegov mali južnjački grad, i Tejlor u smrskanom automobilu pronalazi mladu samohranu majku Deniz Holton. Kada Deniz povrati svest, Tejlor kreće u potragu za njenim sinom koji je nestao – i za njega će ovo spasavanje biti potpuno drugačije od svih prethodnih. Ovog puta će morati da otvori vrata svoje prošlosti, koja je bol snažno zalupio. Uz Deniz će poželeti da se srcem i dušom preda večnoj ljubavi.

O inspiraciji za roman „Spasavanje“

Uprkos činjenici da su moji raniji romani bili inspirisani članovima moje porodice, moram da kažem da je „Spasavanje“ moj najličniji roman do sada. Povremeno je pisanje bilo bolno i puno izazova jer su u pitanju moja sećanja. Ovaj roman je inspirisao moj drugi sin, Rajan.

Pre više godina, kada je moj najstariji sin Majls imao pet ili šest godina, morao je da se podvrgne  operaciji krajnika. Odveli smo ga kod lekara dan ranije kako bi mu lekar objasnio šta će se dogoditi da se ne bi uplašio lekarske maske ili operacije. Pred kraj razgovora, lekar se okrenuo mom mlađem sinu i pitao ga: „Hej, Rajane, kako si?“.

Rajan nije odgovorio, ali nas to nije iznenadilo, pa smo se nasmejali. „O, on vam neće odgovoriti“, rekla je moja supruga. „On je naš mali mutavko. Uopšte ne priča. Ovaj ovde (tu je pokazala na Majlsa) nikada ne zatvara usta, a Rajan ni reč da pisne.“ Lekar je klimnuo glavom uz osmeh, i nekoliko minuta kasnije, konsultacija je bila završena. Lekar je pitao da li može da ostane nasamo sa Rajanom.

 „Naravno“, rekli smo, misleći da hoće da mu pokaže model skeleta ili nešto tome slično. Nekoliko minuta kasnije, lekar se ozbiljnog lica vratio sa Rajanom.

„Ne želim da vas uznemirim, ali mislim da je vaš sin autističan“, rekao je.

Do tog trenutka, ni supruga ni ja nismo pomislili da nešto ozbiljno nije u redu sa Rajanom. Bili smo šokirani.

Ne znam koliko ima roditelja među vama, ali to su verovatno najstrašnije reči koje roditelj može da čuje. Znate li šta mi je prvo proletelo kroz glavu dok sam gledao najpre u lekara, pa u suprugu, pa u mog sina?

„Kišni čovek.“

Film u kojem Dastin Hofman igra autističnog muškarca koji živi u azilu.

Da li je to bila budućnost mog sina?

Supruga i ja smo izašli iz kancelarije ošamućeni, i narednih dana smo pokušavali da se suočimo sa onim što nam je rečeno. Pre nego što smo otišli, lekar nam je rekao da treba da odvedemo sina na procenu.

Morali smo da čekamo šest nedelja na procenu. Šest nedelja brige, stresa, apsolutnog straha. Rezultate smo čekali još nekoliko nedelja, i kada su bili gotovi, sedeli smo u ordinaciji sa drugim lekarom.

„Na osnovu procene, veoma smo sigurni da je autističan“, rekao je.

„Da li će biti dobro?“, pitali smo.

„Ne znam.“

„Šta da radimo?“

„Ne znam, ali bi trebalo da znate da neke stvari nismo proverili, pa će vam biti potrebna još jedna evaluacija.“

Šest nedelja brige. Onda još dve nedelje čekanja rezultata. Kada je lekar ponovo seo sa nama, rekao nam je: „Ups, izvinite. Pogrešili smo u prvoj evaluaciji. Vaš sin nije autističan. Mislimo da ima pervazivni poremećaj razvoja.“

„Pa… da li će biti dobro?“

„Ne znam.“

„Šta da radimo?“

„Ne znam. Ali predlažem još jedan test, ovoga puta njegovog sluha da bismo bili sigurni da mu fizički ništa ne fali.“

To smo i uradili. Šest nedelja kasnije, lekar je ponovo sedeo sa nama.

„Ups, izvinite. Vaš sin nema pervazivni poremećaj razvoja. Vaš sin je gluv.“

Pogledali smo ga. „Zašto onda“, pitao sam ga, „okreće glavu kada čuje kada se klima uređaj uključi?“

„O, to radi? Pa, hajde da uradimo još jedan test…“

Uradili smo. Dva meseca kasnije, opet smo se našli.

„Pa, u pravu ste“, rekao je lekar, „vaš sin čuje. Problem je što je retardiran i ima poremećaj pažnje…“

Tako nam je prošla godina. U testiranjima, bez odgovora, bez planova, ne znajući da li, i šta nije u redu sa našim sinom.

To se sve dešavalo 1996. godine koja je bila prilično burna za mene. Te godine mi je preminuo otac. Te godine sam bio veoma zabrinut za sestrino zdravlje. Te godine je objavljena „Beležnica“. Mnogo toga se dešavalo te godine.

Kada je „Beležnica“ objavljena, otišao sam na književnu turneju koja je trajala tri meseca i supruga je ostala sama kod kuće sa naše dvoje dece. Stoga sam tog Božića supruzi poklonio nešto što sam mislio da će joj se dopasti. Put na Havaje – bez mene.

„Bez mene?“, pitate se. Morate da razumete da je tri meseca bila sama kod kuće. Nikoga od porodice nije bilo u blizini da joj pomogne sa decom. Ako je trebalo da se odmori – a to je zaslužila – ja sam bio taj koji je morao da brine o deci. To je bio jedini način da ne brine, i tako je otišla na Havaje sa prijateljicom.

Iako mi je bolno ovo da kažem, brak nam je te godine bio u krizi. Sa ove distance, jasno je da smo bili pod velikim stresom, ali u to vreme nam to nije bilo jasno. Dok je bila na Havajima, posvađali smo se, i supruga mi je rekla sve što joj je ležalo na srcu.

„Vidi, reći ću ti šta se meni dešavalo ove godine, okej? Budim se svakog jutra i brinem zbog Rajana. Pitam se da li će Rajan ikada imati prijatelje. Ili ići u škkolu. Ili voziti kola. Imati devojku. Ići na matursko veče. Pitam se da li će Rajan zauvek živeti sa nama. Niko ne može da nam kaže šta mu je, i da li će biti dobro, a utvrdili smo da Rajan malo zaostaje za decom njegovih godina. Mislim po ceo dan o ovim stvarima, i naša deca mi okupiraju poslednje misli pre nego što odem na spavanje. Budim se noću i plačem zbog toga. Tako moj život sada izgleda.“

Osećao sam se užasno kad je to rekla. Meni nije bilo tako. Nisam majka, i iako sam voleo Rajana, mislim da sam pretpostavljao da će biti dobro. Nepotrebno je reći da sam se izvinio ženi i rekao joj:

„Kao tvoj suprug, obećavam ti. Izlečiću našeg sina.“

Velike reči, ali sam mislio svaku. Od kada je sve ovo počelo – a prošla je godina dana od prvog odlaska kod lekara – pročitao sam sve čega sam uspeo da se dokopam o razvoju deteta. I smislio sam plan koji je možda mogao da upali.
Narednog dana, kupio sam mali sto i stolicu (sa pojasom) i vezao sam sina u stolici. Otvorio sam slikovnicu, uzeo bombonu, uperio prstom u prvu reč i sliku.

„Jabuka“ (Apple), rekao sam. „Jabuka. Jabuka. Jabuka. Jabuka. Jabuka…“

Posle dva minuta, Rajanu je bilo dosadno.

Posle pet minuta je počeo da plače.

A ja sam samo govorio: „Jabuka. Jabuka. Jabuka…“

Posle osam minuta je bio besan.

Posle deset je vrištao.

A ja sam samo govorio: „Jabuka. Jabuka…“

A on je vrištao i vrištao i vrištao.

Posle dva sata beskonačnog vrištanja, moj sin je rekao: „Aaa!“ kako bi dobio slatkiš.

Četiri sata kasnije, moj sin je izgovorio „ap“.

Šest sati kasnije, moj sin je rekao „apo“.

Bio je to jedan od najveličanstvenijih trenutaka u mom životu. Prvi put te godine, znao sam da moj sin može da uči. Tako mala stvar, ali do tada ni supruga ni ja nismo znali da li je sposoban za to. A onda, prvi put posle beskonačno mnogo vremena, kako nam se činilo, pojavilo se svetlo na kraju tunela. Maleno svetlo, ali ipak svetlo.

Narednog dana, posadio sam ga na stolicu, i radio sa njim još šest sati. Te noći sam pozvao suprugu na Havaje i opet joj se izvinio. Dao sam telefon starijem sinu. Kada se ispričao sa mamom, uzeo sam telefon. „O, usput“, rekao sam, „Rajan hoće nešto da ti kaže.“

Setite se da Rajan nije govorio.

Stavio sam telefon na Rajanovo uvo, podigao slatkiš, nečujno mu rekao šta želim da kaže i on je svojoj mami rekao:

„Vufim te…“ (Volim te.)

Bio je to dug put pun izazova, ali Rajan je sada dobro. Supruga i ja smo svakog dana radili satima sa njim da bismo ga naučili da govori. Postoji nešto što se zove poremećaj slušnog procesiranja (Central Auditory Processing Disorder - CAPD), to je neka vrsta disleksije sluha. Nije govorio jer mu je jezik iz nekog razloga bio zbrkan, niko ne zna zašto. Naučio je da se prilagodi, i sada dobro govori, ima prijatelje i ide u školu, kao i svako dete njegovih godina. Takođe je i odličan đak.
 
Izvor: http://nicholassparks.com