„Španska čizma“: Kao pingvini na Havajima

U moru dela koja forsiraju žanr autofikcije i usmeravaju se, tematsko i motivski, na naše vreme i prostor, teško je pronaći ona koja se odmiču od „sad“ i „ovde“, i koja odlaze u prošlost, dok, u isti mah, ostvaruju određenu vezu sa današnjom publikom. Zbog toga su ova dela vredna čitalačke i kritičarske pažnje, ne samo zbog činjenice da iskaču iz kalupa i istražuju nešto novo i neobično već i zbog toga što uspevaju da pronađu način da povežu više različitih epoha u jedan zajednički narativni okvir koji poseduje potrebnu koherentnost i zaokruženost. Takva je, recimo, sudbina prošlogodišnjeg romana „Španska čizma“ Vladimira Kopicla, koji u dva spojena toka pripoveda dve faze života jednog istaknutog pojedinca, ali i cele njegove generacije i vremena.

Prvi deo romana, dakle, opisuje odlazak u tzv. nju ejdž komunu koju narator posećuje sa svojom devojkom Mimi – u pitanju je veza slobodnog karaktera („Nismo baš zajedno, ali nismo ni sasvim odvojeni.“) koja potpuno odgovara principima mesta na kojem provode vreme. Radi se o komuni koja je nekada bila umetničkog karaktera, da bi s vremenom prerasla u nešto što bi trebalo da simboliše povratak iskonskim vrednostima, usmerenje prema prirodi i posvećivanje ekološkom načinu života. No vrlo brzo se shvata da ovakva organizacija života, ma koliko se trudila da bude liberalna i otvorena, ipak poseduje određenu hijerarhiju i poredak u kojem nisu svi isti i u kojem pojedinci imaju veća prava od ostalih. Uz to, ova naizgled antiestablišment komuna u tesnoj je vezi sa postulatima hrišćanske crkve – poseta crkvi, paljenje sveća i sl. – i stoga nikako ne može biti protiv svake vrste establišmenta. Najzad, čak se i seksualne slobode, koje se otvoreno zagovaraju u tom prostoru, uspostavljaju kao lažne i dvosmislene, zbog čega ceo koncept hipi pokreta na kojem počiva ova zajednica pada u vodu. I pored težnji ka samoodrživosti i pokušaja da se nametne kao jedna nova vrsta društvene organizacije koja je direktan produkt kako studentskih nemira iz 1968. godine, sa jedne strane, i novih rokenrol pokreta iz istog perioda, sa druge, komuna u „Španskoj čizmi“ nije ništa drugo do parodija same sebe i najotvorenija moguća kritika ovog perioda, uz isticanje svih njegovih mana i opisa njegovih propasti koje su nam poznate kada ga posmatramo iz novovekovne perspektive. Ovakav stepen podrivanja moguć je, jasno je to već nakon čitanja prvih nekoliko poglavlja, upravo zbog pozicije i pogleda na svet samog pripovedača. On potiče iz porodice srednje klase, što je, za razliku od danas, podrazumevalo imućnu poziciju iz koje je mogao da bira na koju će stranu otići i kako će ostvariti svoje ciljeve. Ipak, bavljenje umetnošću je za Kopiclovog junaka podrazumevalo ne samo jedan opušten i ničim neopterećen mladi život već i još opušteniji stav prema takvom životu: „Lep, iznajmljen stančić. Fina lokacija. Društva oho-ho. Umetničkog štimunga i angažmana napretek. Birane ženske nadomak vrata, a povremeno i aparata. Poneka, hm, avanturica. Poneka pristala deklica. I uz to blažena travica. Autor čitanih pesmica. Putovanja zbog izložbica. Pa prva veća parica. A posle i rajhsmarkica. Pa zamalo i buvarica zbog kultur-polit stranputica i nepodobnih izjavica. Policija na svakom koraku, za žbira bi i mog vrbovali batu! Sva sreća što sam imao samo sestru. I to – pravu.“

Ovakvi jezički kalamburi, rimovanja u prozi, neologizmi i, u dve reči, verbalno šegačenje, odlikuju prvi deo romana i različite avanture u zelenoj zajednici, od pravljenja komposta do seksualnih poduhvata, i pokazuju naratorov stav prema životu, prostoru u kom se nalazi i ljudima sa kojima provodi vreme. Upravo u takvom prostoru se on izdvaja na svaki mogući način – tako, na primer, govoreći o sebi i Kiri, još jednoj pripadnici komune, govori da su oni kao „pingvini na Havajima“ i „zebra u Švedskoj“ – ali se to ponajviše manifestuje njegovim podrivajućim stavom prema organizaciji života u zajednici, kao i čizmama koje nosi. Za razliku od ostalih koji su ili bosi ili tek simbolično obučeni, toliko da više otkrivaju nego sakrivaju, narator uporno nosi čizme koje aludiraju na naslov romana koji je, takođe, aluzija na poznatu metodu mučenja iz vremena španske inkvizicije.

Ovaj splet asocijativnih slika iznova pokazuje Kopiclovu moć imaginacije i njegov kritički pogled u samu srž materije kojom se bavi, kao i njegov odnos prema nasleđu neoavangarde koje izvire iz njegovog celokupnog umetničkog i kreativnog angažmana. To nasleđe uviđa se i u pomenutom izrazu koji spaja kreativnost pesničkih mogućnosti manipulacije jezikom sa potrebom da tako opisanu stvarnost utemelji u prozi. No prvi deo romana sve vreme kao da beži od takvog utemeljenja, a dok radnja neprestano ide pravolinijski napred, pripovedač oko nje obilazi u krugovima, nikada ne opisujući stvari kakvim jesu, već se poigravajući i formom, i tematikom, i pesničkim slikama. Nasuprot tome, drugi deo romana mnogo je jasniji i prizemniji, za razliku od prvog čija će inovativnost najviše odgovarati dosadašnjim čitaocima Kopiclove poezije i eseja, on ima potencijal da korespondira sa publikom različitih naraštaja i društvenih situacija. Razlog tom novom stepenu razumevanja jeste pomeranje radnje na vremenskom (nekoliko godina nakon komune) i prostornom planu (povratak u domovinu, „u isti onaj iznajmljeni stančić u kome sam i započeo život mladog art-odmetnika iz roditeljskog doma, sveta dužnosti i uklapanja u dato“). Nekadašnji društveni „odmetnik“ je sada uklopljen u sistem, na direktorskoj poziciji, odnosno opet u staležu koji garantuje udobnost i finansijsku stabilnost. Njegov svet je potpuno drugačiji i spokojniji, sve dok u njega ne počnu da se vraćaju ljudi iz nekadašnje komune, na čelu sa novom inkarnacijom pomenute devojke („Ista Kira, kao upisana.“) koja mu misteriozno stiže na prag sa sinom Ogom, da bi jednako misteriozno nestala iz njegovog života ostavivši mu sina. Tu počinje novi život protagoniste u ulozi oca, a dok gradi odnos sa dečakom – koji bi, naravno, lako mogao biti njegov sin – on dostiže novi stepen razvoja ličnosti i odrasta više no što je mogao da uradi u komuni. Brinući se o dečaku, on menja svoj pogled na svet, jezik, izraz i govor („Kao da sam znao šta govorim. I sve ostalo prećutao.“), stižući, najzad, do sopstvenog ostvarenog identiteta koji nije mogao da ostvari u hipi zajednici.

Spajajući više različitih žanrova i stilova, roman „Španska čizma“ predstavlja evidentan napredak u proznom radu Vladimira Kopicla u odnosu na pretprošlogodišnji roman „Purpurna dekada“, naročito u pogledu svedenosti, konkretnosti izraza i pristupa tematskim okvirima. Radi se o delu koje je u snažnoj vezi sa njegovim pesničkim radom, ali je, istovremeno, nezavisno i samostalno, najavljujući njegov dalji romaneskni opus.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Nova Misao, jul/avgust 2022.