Laguna - Bukmarker - Sofija Lundberj: „Moja mašta i ja smo prošle mnogo toga“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Sofija Lundberj: „Moja mašta i ja smo prošle mnogo toga“

Doris je živahna starica o kojoj govori roman „Crveni adresar“ Sofije Lundberj. Živi sama u Stokholmu i jednom nedeljno se preko Skajpa čuje sa svojom rođakom Dženi. Njen adresar predstavlja zapis neverovatnog života koji je za njom i tokom koga je, između ostalog, bila spremačica čuvenog švedskog umetnika i model tokom tridesetih godina u Parizu. Ispunjen imenima ljudi koji uglavnom više nisu živi, adresar uskoro postaje oruđe pomoću koga Doris priča Dženi ne samo priče o svojoj uzbudljivoj prošlosti već i ispunjava praznine u porodičnoj bolnoj istoriji.



Debitantski roman Sofije Lundberj bio je veliki hit po objavljivanju u Švedskoj, a sa autorkom smo popričali o inspiraciji za njega i procesu stvaranja.

Za početak nam recite kako je život vaše tetke inspirisao lik Doris?

Uvek mi je teško da odgovorim na to pitanje. Kao spisateljica, uvek se trudim da pozajmljujem stvari iz svog života jer želim da emocije budu stvarne. Ponekad je to osoba sa kojom sam bliska, a nekad nešto što sam čula. Pomešam sve to i nastane fantazija, ali mi je važno da emocije prikažem autentično.

Sa četrnaest godina sam iz Stokholma otišla u Pariz da radim kao model, poput Doris. Poznat mi je osećaj tog prvog dolaska u Pariz. Radila sam sa fotografom koji vas štipka za obraze i sve to. Naravno, posao modela je bio drugačiji u Dorisino vreme. Morala sam mnogo da istražujem kako bih razumela principe tog vremena.

Radnja se odigrava u nekoliko vremenskih perioda i zemalja. Kakvo istraživanje ste sproveli kako biste obuhvatili toliko različitih detalja?

Veoma dobro osmatram i mnogo sam putovala. Posetila sam sva mesta o kojima sam pisala i trudim se da uvek otputujem na određeno mesto dok o njemu pišem. Mnogo sam istraživala u biblioteci, gledajući stare slike, koristeći Gugl, pričajući sa ljudima koji pamte ta vremena, zanimala me je njihova odeća, šta su nosili tada. Novinarka sam tako da volim da istražujem. Mislim da to radim automatski. Kada nešto napišem, uvek proveravam da li sam to uradila kako treba.

Da li je i Vaša tetka imala crveni adresar poput Doris?

Moja baka je preminula kada je moj otac imao 18 godina pa se njena sestra doselila kako bi brinula o domaćinstvu. Bila je sjajna osoba – imala je posao, a istovremeno je sve radila, kuvala i pekla. Volela je da brine o drugima. Ja sam najmlađa od nas tri sestre i postala sam veoma bliska sa tetkom.

Kada je ostarila, imala sam dvadesetak godina – znate taj period, putujete i provodite se sa prijateljima. Nisam je posećivala dovoljno često. Kada je preminula, spremali smo njen stan i na polici među knjigama pronašla sam skriveni adresar. Precrtavala je imena u njemu i pisala „PREMINUO“ pored velikim slovima. Pred očima mi se ukazala njena slika kako sedi u kuhinji, prelistava adresar i nema više nikog koga bi mogla da pozove. Srce mi se slomilo, nisam mogla da prestanem da plačem.

Prošlo je neko vreme. Razvela sam se. Imam jedno dete. Kada ste razvedeni, nakon što smestite dete na spavanje, postajete veoma usamljeni. Sedela sam tako sama kod kuće i vratila mi se njena slika. Shvatila sam koliko je bila usamljena.

Jednog dana sam otišla da trčim. Javila mi se ideja da ću u njenu čast napisati roman i da ću kao strukturu koristiti adresar. Trčala sam do kuće najbrže što sam mogla jer ako odmah ne zapišete ideje koje se jave, one jednostavno iščeznu. Sećam se da sam jurila da pronađem papir i olovku kako bih zapisala zamišljenu strukturu.

Jeste li istraživali imena u knjizi?

Nisam. Tetka je imala sestru sa kojom je bila bliska tako da je Agnes na neki način inspirisana njom. Kao što sam na početku intervjua rekla, imam običaj da miksujem stvari. Moja mašta i ja smo prošle mnogo toga. (smeh)

Koje Dorisine poglede na život biste voleli da čitaoci ponesu sa sobom?

Dok sam pisala knjigu, veoma me je opterećivala starosna diskriminacija. To što ljudi kako postaju stariji, sve ih više ignorišemo, mladost je uvek na prvom mestu. Mrzim izraz „antiejdž“, trebalo bi da bude „proejdž“! Starost je nešto lepo! Što smo stariji, to imamo više iskustva. Dopadaju mi se bore oko očiju, odatle potiču moje knjige.

Ljudi koji su pročitali knjigu mi govore da su počeli da svojim starijim rođacima i poznanicima postavljaju pitanja o njihovim životima. Kada starije ljude pitate o detinjstvu i mladosti, shvatite da oni – koji su stari, džangrizavi i svako malo pričaju istu priču – zapravo imaju mnogo toga da vam kažu.

Veoma sam srećna što zbog ove knjige se pokreću pripovedanja i čitaoci dobijaju nove priče od drugih ljudi.

Knjiga je zapravo dobra polazna tačka za razgovore sa svojim roditeljima i starijim rođacima.

Takođe vas podseća da treba da budete znatiželjniji kada su u pitanju ljudi oko vas. Dorisina priča možda deluje avanturistički, ali nije jedinstvena. Većina starijih ljudi je bilo zaljubljeno ili im je neko slomio srce ili su putovali ili radili nešto avanturističko. Mislim da je sjajno što u sebi nosimo toliko priča, kao kovčeg s blagom.

Kakvu ulogu u Vašem životu je imala biblioteka?

Odrasla sam u domu u kome nije bilo mnogo knjiga. Moji roditelji uopšte nisu čitali. Kada sam bila mala, imala sam jednu slikovnicu koju su mi čitali. To su radili toliko često da sam naučila da čitam jer sam napamet znala sve reči.

Kada bi majka išla u kupovinu, ja bih uvek odlazila u deo sa knjigama. Sela bih na pod i čitala dok me ne izbace. Kada sam krenula u školu, otkrila sam biblioteku. Knjige su za mene bile dijamanti, neprestano su me privlačile. Kada sam upoznala ljude koji tamo rade i koji vole knjige koliko i ja, trudila sam se da u biblioteci provodim što više vremena.

Izvor: publiclibrariesonline.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Viktor Fremling


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana stakleno zvono iz 1971 godine čekajući da glas izda laguna knjige Prikaz romana „Stakleno zvono“ iz 1971. godine: Čekajući da glas izda
17.01.2022.
Zvanični razlozi zbog kojih je trebalo da prođe osam godina da bi „Stakleno zvono“ iz Engleske (tamo je objavljeno 1963. godine) došlo u Ameriku, nisu sami po sebi ubedljivi. Pseudonim Viktorija Lukas...
više
kopicl i nezirović u najužem izboru za nina laguna knjige Kopicl i Nezirović u najužem izboru za Nina
17.01.2022.
U finalu izbora za Ninovu nagrada našlo se šest romana među njima i dva romana u izdanju Lagune, „Španska čizma“ Vladimira Kopicla i „Ono o čemu se ne može govoriti“ Elvedina Nezirovića. Junak ...
više
dejan aleksić teško je ponekad svariti našu stvarnost laguna knjige Dejan Aleksić: Teško je ponekad svariti našu stvarnost
17.01.2022.
Dugo se roman „Petlja“, kako kaže Dejan Aleksić, pripremao u njemu, a vreme da ga napiše bio je prošlogodišnji „lokdaun“, jer pisati kompletnu romanesknu strukturu znači vladati sobom, biti samodiscip...
više
o romanu levoruka žena knjiga za tužne dane prikaz iz 1976 godine laguna knjige O romanu „Levoruka žena“: Knjiga za tužne dane – prikaz iz 1976. godine
17.01.2022.
Roman „Levoruka žena“ mi se u početku nije nimalo dopao. Na osnovu onoga što sam o njemu prethodno pročitala, moglo se zaključiti da je Peter Handke, taj poznati buntovnik, konačno odlučio da se pozab...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.