Laguna - Bukmarker - Sofija Lundberj: Da li sam ja to pisala o vlastitoj smrti? - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Sofija Lundberj: Da li sam ja to pisala o vlastitoj smrti?

Sofija Lundberj jedna je od najprevođenijih savremenih spisateljica u Švedskoj. Kada je završila sa pisanjem novog romana, saznala je nešto šokantno:

Foto: Viktor Fremling

„Upravo sam završila pisanje knjige o ženi koja umire od raka dojke koji je metastazirao i sahranila sam je. A onda, samo nekoliko nedelja kasnije, saznajem da ga i sama imam. Da li sam, zapravo, pisala o vlastitoj smrti?“

Sa majčine strane je nasledila recept za palačinke sa šafranom. Svaka farma na Gotlandu ima svoj recept za njih. Zlatne poput izlaska sunca i mestimično prošarane vatrenožutom bojom, ove palačinke ponosno stoje na sredini kuhinjskog stola Sofije Lundberj u vatrostalnoj porcelanskoj posudi u obliku srca.

„Postoji verovanje da ove palačinke treba napraviti od sedam namirnica koje su doputovale morem: pirinča, šafrana, suvog grožđa, badema... To su palačinke za svečane prilike, napravljene od najboljih namirnica. Kao ljubitelj bajki, obožavam to verovanje.“

Bajke i legende mogu da deluju pomalo zastarelo u eri u kojoj je popularna kultura preplavljena nasiljem. Ali Sofija Lundberj, skriveno blago svoje domovine, nalazi se u vrhu liste najprevođenijih savremenih švedskih spisateljica.

Nakon što posluži kafu, donosi i činije sa džemom i šlagom. Pomera malo vazu sa ružama da bi dobila dovoljno prostora na stolu. Voli miris svežeg cveća, i često ga drži u kući.

„Moj deda je imao kuću u Visbiju, na mestu gde se sada nalazi ambulanta. Posvuda u bašti su bile leje ruža, a pored kapije su bile zasađene bakine i dekine ruže sa veridbe. Kada je ambulanta morala da se proširi, bili su prisiljeni da prodaju plac, a nakon toga je kuća srušena. Međutim, stubovi od kapije i ruže su ostale u okviru parkinga još dugi niz godina.“

Sofija Lundberj namešta tanki pamučni šešir koji nosi uprkos vrućini u kuhinji. Kada ga kasnije skine sa glave, njena veoma kratka kosa, koja ponovo raste, štrči poput ježevih bodlji.

„Kada se osećate zaista jadno i bedno, onda su i vaše suze totalno drugačije. One se nagomilaju i prosto izliju iz vas, jer je jako strašno to što imate rak i ne znate kako će se sve završiti.“

Kada misli nisu usmerene na budućnost, lako se vraćaju detinjstvu. Njena porodica je provodila praznike na Gotlandu, a svakodnevni život se odvijao u Vesterosu. Otac je bio blagajnik u banci, dok je majka prvo bila domaćica, a kasnije radila na opštinskom imanju. Imali su tri ćerke, od kojih je Sofija najmlađa. Pre polaska u školu naučila je da čita.

„Bili smo divna, kreativna porodica. Slušali smo džez muziku i pravili razne stvari od tekstila i drveta. Ali kod kuće nismo imali ništa za čitanje što je naličilo na beletristiku. Čitala sam letke, pamflete, proždirala sve što se sastojalo od reči. Bukvalno sam tražila bilo kakav tekst koji bih mogla da čitam.“

Dok je mama pazarila u robnoj kući, Sofija je otišla do odeljenja sa knjigama. Na samom kraju odeljenja je bio deo sa knjigama za decu. Tamo je bukvalno gutala knjige, zadržavajući dah i povećavajući brzinu čitanja kako bi stigla do uzbudljivog kraja pre nego što je neki prodavac primeti.

„Knjige su bile poput blaga. Toliko su me privlačile. Ali sam na neki način morala da se izborim da bih ih dobila. Morala sam da smislim kako da ih se dočepam.“

Sofija Lundberj je sa sedam godina imala sopstvenu policu sa knjigama koje je kupovala od svog nedeljnog džeparca. Već tada je znala da želi da bude pisac. Želja da ispriča priču je već tada bila jaka u njoj. Ali u školi nisu podržavali njen književni talenat. Baš naprotiv!

„Desilo se nekoliko puta da je moja nastavnica uzela ono što sam napisala, pogledala i rekla: ’Ovo je totalno nečitljivo’. Zatim bi ga pocepala i bacila u smeće.“

Ta nastavnica je pridavala veliki značaj rukopisu. Sva slova su morala da prate linije, a ukoliko se to ne bi desilo, ono što bi đaci proizveli, bilo bi joj ništa drugo do smeće.

„Međutim, za mene je sadržaj bio neverovatno važan. Sećam se koliko me je zabolelo kada je moja bajka jednostavno nestala. Mislim da me je to pomalo slomilo.“

Možda baš zbog toga Sofija Lundberj nije ni počela da piše kad je završila srednju školu. Uz sve to, imala je i sasvim drugačiju karijeru. To je nešto čega se danas pomalo stidi, jer ima izražen kritički stav prema tom vidu posla.

„Žao mi je što sam uopšte bila uključena u to i što sam doprinosila onim vrednostima za koje se taj vid posla zalaže. Da sam tada bila starija, verovatno se nikada ne bih bavila time, ali imala sam samo trinaest godina kada su me otkrili.“

Bilo je to krajem osamdesetih.

„U to vreme lovci na talente su obilazili švedske gradiće u potrazi za lepim devojkama i pravili fotografije koje su slali agencijama.“

Sofija Lundberj nalazila se u robnoj kući u Vesterosu kada je čovek, naoružan polaroid foto-aparatom, prišao i pitao da li sme da je fotografiše. Veoma brzo nakon toga s njom je kontaktirala vodeća skandinavska agencija za manekene jer su želeli da sklope ugovor s njom.



U katalogu novih manekenskih nada iz tog perioda Sofija Lundberj se nalazi pored Markusa Šenkenberga, koji je postao prvi muški supermodel na svetu. Ona nosi džemper sa okruglim izrezom i deluje stidljivo, čak i pomalo uplašeno.

„Samo nekoliko nedelja kasnije upoznala sam se sa predstavnicima francuske agencije. Mislim da sam za Uskrs, dok sam još bila u osmom razredu, odletela za Pariz, i to sama.“

Kada su palačinke sa šafranom pojedene, a ručno oslikani tanjiri za desert odloženi, Sofija Lundberj donosi fotografiju koja je napravljena za potrebe francuske manekenske agencije i stavlja je pored one koja je napravljena za agenciju iz Švedske.

„Uporedite slike i videćete šta mi je modna industrija uradila. Vidi se po mojim očima i izrazu lica da sam se tu u potpunosti izgubila. To je bio kraj mog detinjstva. Mislim da je to veoma interesantno jer je jako malo vremena proteklo između nastanka te dve fotografije.“

Odevena, nevina devojka iz Vesterosa naizgled se pretvorila u erotsku zver iz spavaće sobe sa razbarušenom kosom, razdvojenim usnama, požudom u očima i obnaženim grudima.

„S ovog stanovišta vidim da to nije bilo u redu. U današnje vreme postoji pravilo da ne smete da se fotografišete u seksualno izazovnoj pozi ukoliko ste mlađi od osamnaest godina. Ali tada svest o tome nije bila tako velika.“

Da su roditelji znali kakve rizike ovaj posao nosi sa sobom, nikada joj ne bi dozvolili, smatra Sofija. Priča nam o jednom fotografu koji ju je, kada je završila sa modnom revijom, pitao da li može da je uslika za umetničku fotografiju.

Od mlade manekenke je tražio da legne na pod, a njenu dugu, gustu kosu raširio u lepezu u koju je sitne listove pribadačama zabio u podne daske.

„Dok sam ležala, počeo je da me dodiruje i ljubi. Snažno sam ga udarila nogom i otrgnula se, sećam se koliko me je bolelo jer se kosa zaglavila. Zgrabila sam torbu, ali ne i cipele, i pobegla.“

Tokom bega kroz industrijsku zonu u kojoj se nalazio fotografski studio, Sofija Lundberj je posekla stopala na komade stakla i druge oštre predmete. Uplakana, pozvala je svoju agenciju iz telefonske govornice. Obećali su joj da više nikada neće morati da radi sa tim fotografom.

„Ali nikada nije bilo ni reči o tome da se to prijavi ili da se bilo šta uradi povodom toga. Ne želim nikoga da imenujem, ali znam da je nastavio da se aktivno bavi fotografijom.“

I Sofija Lundberj je nastavila da se bavi svojim poslom. Bila je mlada i očekivalo se da će nastaviti da se bavi manekenstvom. Dok je bila u srednjoj školi i na fakuletetu, paralelno se bavila manekenstvom u Parizu i Milanu. Često se osećala kao predmet, lutka koju je svako mogao da zgrabi i oseti.

„Mislila sam da je sve to jako strašno i čeznula sam za domom. Nikada nisam sanjala o tome da budem princeza ili da me svi primećuju, osećala sam se baš neprijatno.“

Ono zbog čega je Sofija Lundberj dala otkaz dogodilo se na ostrvu Formentera u blizini Ibice. Dvadesetogodišnja Šveđanka je tamo imala modnu reviju kada je saznala da je danska manekenka koja joj se veoma dopadala umrla od anoreksije u svom smeštaju, a da njena cimerka to nije ni primetila.

„Modna industrija je bila tako naporna i nezdrava. Otišla sam kući i rekla ’nikad više’.“

Školovala se za nastavnika i novinara. Zarađivala je za život tako što je pisala za razne poslovne časopise. Udala se i rodila dete. Posle nekog vremena se razvela i više nije stalno živela sa svojim sinom.

„Kada nisam bila sa svojim detetom, imala sam osećaj kao da nedostaje neki deo mog tela. Tada sam počela da pišem bajke za Oskara, koje sam mu čitala kada bi bio sa mnom. Na kraju su mu verovatno malo dosadile moje bajke, pa sam počela da pišem romane.“

Rukopisi su bili odbijani jedan za drugim. Međutim, Sofija Lundberj je i dalje pisala, jer joj je inspiracija za priče stalno dolazila. Jednog dana joj je Doris, koja joj je bila poput bake, pala na pamet.

Umrla je kada je spisateljica imala dvadesetak godina. Sofija je pomagala njenim naslednicima da isprazne stan. U hodniku je stajao sto za telefon u okviru koga se nalazila polica sa knjigama. Među njima je Sofija pronašla adresar. Prelistala ga je i videla da je njena voljena „Dosi“ precrtavala imena svojih prijatelja, jedno po jedno, i na margini dopisivala „preminuli“.

„To me je baš potreslo. Shvatila sam koliko je zapravo ona postajala sve usamljenija u tom stanu, iz dana u dan, jer je prisustvovala tome kako njeni prijatelji nestaju, i to me je duboko dirnulo.“

Tako se rodila ideja za knjigu „Crveni adresar“. Kao stalno zaposlena, samohrana majka, Sofija Lundberj je morala da piše kasno uveče i noću.

„Živela sam u Lidingeu, a radila na Sedermalmu. Vozila sam se biciklom do posla i natrag da bih uštedela novac. Ponekad, kada bih došla kući, samo bih se srušila na tepih u hodniku i jednostavno zaspala.“

Sofija Lundberj napisala je „Crveni adresar“ prvenstveno za sebe, ne nadajući se mnogo da će knjiga biti objavljena. Nije mogla ni da sanja da će ova knjiga biti prevedena na 37 jezika i da će se više od godinu dana nalaziti na listi bestselera časopisa Špigel.

Njujork tajms buk rivju nazvao je knjigu „gorko-slatkom, švedskom, romantičnom pričom prožetom sećanjima i žaljenjem“, gde je dodatno pisalo da je posredi upravo ona vrsta priče koja se lako čita i koja inspiriše čitaoca da se smesti u udobnu fotelju koja se nalazi blizu kamina, uz šoljicu tople čokolade i pakovanje maramica, čime je zagarantovan apsolutni užitak u čitanju.

„Pisma koja dobijam pokazuju da posvuda u svetu moja knjiga budi ista razmišljanja i osećanja. Čitaoci pišu da ih je naterala da na drugačiji način razgovaraju sa svojim starijim članovima porodice – da im postavljaju pitanja. Drago im je što su spoznali koliko to može da im znači.“

Nakon uspeha „Crvenog adresara“ Sofija Lundberj se u potpunosti posvetila pisanju. Nedavno je završila svoju desetu knjigu „Poslednje umetničko delo“. Ova knjiga govori o umetnici Hani koja pokušava da se pomiri sa činjenicom da će uskoro umreti.

Sofija Lundberj predala je gotov rukopis izdavaču u jesen 2022. godine. U istom mesecu imala je zakazan termin za mamografski pregled na koji se svake dve godine pozivaju žene njenih godina. Rendgenski snimci su pokazali dva tumora na jednoj dojci. Uzorci tkiva su pokazali da su tumori maligni.

„Upravo sam završila pisanje knjige o ženi koja umire od raka dojke koji je metastazirao i sahranila sam je. A onda saznajem, samo nekoliko nedelja kasnije, da ga i sama imam. Da li sam pisala o vlastitoj smrti? ’Pa, ovo je možda moja poslednja knjiga, poslednje umetničko delo’, pomislila sam.“

Nakon zdravstvenih peripetija Sofija Lundberj ponovo počinje da veruje u život. Verovatno će napisati još jednu knjigu. Na stolu su počele da se pojavljuju nove beleške. Ona provodi mnogo vremena na samoj konstrukciji romana, na formiranju njegove strukture. Istovremeno pokušava da stvori uverljive psihološke profile za svoje likove.

Njeni likovi su najčešće izuzetno ljubazni i dobri. U filmu i književnosti isuviše je lako staviti fokus na loše stvari. Zlikovac čini priču mnogo uzbudljivijom. Ali Sofija Lundberj radije ističe dobrotu i empatiju.

„U prvim verzijama mojih romana obično bude više zlostavljanja i grubosti, ali ja to kasnije uklonim. Želim da posvetim pažnju drugim stvarima. Jer na ovom svetu ipak ima mnogo više dobrih nego loših ljudi. Samo što oni nikada nisu onoliko glasni koliko bi trebalo da budu.“

Autor: Ana Bodin
Izvor: dn.se
Prevod: Kristijan Vekonj


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
goran skrobonja i najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige laguna knjige Goran Skrobonja: I najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige
21.06.2024.
Čini se da je sve teže – javno mnjenje je na neki način anestezirano za užase, prevashodno zahvaljujući medijima koji nas bombarduju senzacionalnim grozotama. Morate uhvatiti duboke korene istinske je...
više
jelica greganović humor kao lek roditeljstva video  laguna knjige Jelica Greganović: Humor kao lek roditeljstva [video]
21.06.2024.
Jelica Greganović je književnica, autorka bestselera, najčitanija blogerka na našim prostorima. Jedna je i od osnivača radija B92 i njihove prve informativne redakcije. Majka je troje dece, ali je na ...
više
uvek je pravo vreme za čitanje nedelja knjiga fredrika bakmana laguna knjige Uvek je pravo vreme za čitanje: Nedelja knjiga Fredrika Bakmana
21.06.2024.
Od 24. do 30. juna 2024. godine trajaće izvrsna akcija posvećena najčitanijem švedskom piscu Fredriku Bakmanu. Ako vam nedostaje još neki od izuzetnih romana da biste kompletirali svoju kolekciju...
više
 velika očekivanja i njihov ambiciozni junak slabe volje laguna knjige „Velika očekivanja“ i njihov „ambiciozni“ junak slabe volje
21.06.2024.
Figura ambicioznog došljaka, tzv. ariviste, gotovo je nezaobilazna u romanima devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada navedeni tip (anti)junaka postaje reprezentativan za oslikavanje, kritiku i sag...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.